UMETNIK I AUTOR
Više puta do sada sam se susretao sa nekim fotografom, ili sam mu pak komentarisao fotografije, koje, kako sam zaključio, on snimio iz nekog sasvim banalnog razloga, ne videvši nešto više u njima, tj ne videvši umetnost fotografije koja je skriveno sadržana u njegovoj „mehaničkoj radnji“. Otkrivši mu to, često se dešavalo da je takav autor zaboravljao ko mu je na to ukazao, smatrajući svojom zaslugom postojanje toga, i dičeći se time. Nije shvatio da bi to saznanje ostalo skrivenio od njega zauvek, i da bi za njega fotografija ostala na nivou banalne asocijacije zbog koje je snimio.
Postavljaju se sada pitanja: Ko je tu umetnik? Da li je to ista osoba koja je i autor fotografije?. Mišljenja sam da je otkrivanje i tumačenje umetnosti, u tim slučajevima kada autor nije racionalno svestan svoga dela u celini, značajnije od samog autorstva koje stiče pritiskanjem okidača. Stav autora, da „iako on u tome ne vidi umetnost, on nju oseća“ jer mu se to „dopada“ ne može opravdati nedostatak spoznaje, i pridružiti mu status umetnika kod konkretne fotografije. Kategorija slučaja je ovde mnogo bliža njegovom osećanju, i slučaj je stvorio umetnost na toj fotografiji. Zato je ponovljivost i pronalaženje sličnih estetskih zahteva, skoro nemoguće na drugoj fotografiji takvog autora, jer ne poseduje spoznaju i racionalan odnos prema umetnosti. Odnosno, istraživanje lepog ostaje u granicama dopadanja ili ne dopadanja autora, a na toj ravni je i kič, pa se ne možemo na to osloniti kada se stvara umetničko delo.
Svi veliki slikari i fotografi su imali racionalnu ideju apriori, koju su tek onda nadopunjavali svojim osećanjima, koja su morala biti metaforično i simbolično oblikovana da bi mogla postati estetska kategorija. A ko bi drugi to uradio, ako ne racio takvog umetnika. Dakle onaj ko spoznaje principe umetnosti na fotografiji se može smatrati umetnikom, i kako sam razmotrio gore, to treba razdvojiti od autorstva koje se stiče pritiskanjem okidača.
Neko može tvrditi da je sam autor napravio izbor onoga šta će biti fotografisano, pa je on stvorio umetničko delo. Sa time se do kraja ne bih složio, ako on pri tome nije video razloge postojanja i sve slojeve fotografije. Njegov izbor može biti biti iz sasvim drugih razloga, čak i ne estetske prirode. Zato bih razdvojio izbor i razloge za „okidanje“ od estetskog. Naravno da ovo nije pravilo, i veliki broj autora fotografije vidi razloge za izbor u estetici prizora, pa fotografskim sredstvima uspevaju da to pretvore u umetničko delo.
Dielma i odgovor koji sam tražio u ovom eseju, nipošto se ne odnosi na pravno-materijalni status autorstva, i on mora biti priznat kao takav, i zakonski regulisan, bez obzira na postojanje estetike na fotografiji.
Autor eseja:
Milovan Ulićević
