Završena je međunarodna akt radionica Fotografskog kluba Vojvodina koja je okupila dva predavača iz Slovenije i Srbije i 16 polaznika iz Novog Sada, Stare Pazove, Kule, Srbobrana, Kovačice,Veternika koji su svoje učešće obezbedili u prvih nekoliko dana najave radionice. Nažalost nisu svi, od onih koji su to želeli, mogli biti primljeni, zbog unapred ograničenog broja učesnika, pa je to uspelo samo najbržima sa prijavom. Inspirativno, kreativno i opušteno su zajednički imenitelji ove radionice, a tome su najviše doprineli mentori radionice Sandra Požun i Mario Leone Bralić. Oni su odlično bili sinhronizovani u građenju takve atmosfere od prvog trenutaka akt radionice, pa do poslednjeg kada su se analizirale fotografije polaznika. A kada je dobra atmosfera napravljena, onda je edukacija postala laka, dobro primana, pa su polaznici s pažnjom apsorbovali metode rada sa modelom, vezu modela sa okolinom, odnos tela i teksture, pri tome fotografišući u raznim svetlosnim uslovima od difuznog svetla, kontra-svetla, svetla jakog i kontastnog i dr. Polaznici radionice su pod budnim okom mentora, gradili priču u akt fotografiji, smeštali telo u svetlosna poigravanja devastiranih hala i krovova, otkrivali odnose formi vode i teksture vrba i modela, na obali Dunava. Na kraju trećeg praktičnog dela smo imali najprijatnije iznenađenje, labudovu igru, kao u mitološkoj priči o „Ledi i labudu“, gde su pored modela učestvovali i dunavski labudovi. Samo je naša priča imala drugačiji kraj.
Sva razmišljanja o akt fotografiji je podstaklo i uvodno predavanje Sandre Požun prvog dana akt radionice, u kome je ona predstavila svoj fotografski rad, većinom nastao u poslednje tri godine, od kada se ponovo aktivirala posle desetogodišnje pauze. Neposredno i iskreno, bez uvijanja, ne gradeći lažni imidž o sebi, prepuštala je da fotografije najviše govore o njoj. Nije ih analizirala, jer smatra da to ne treba raditi autor, jer su one proizvod njene emocije, i ona treba da se oseti sa fotografije, a ne da autor o njoj priča, kaže Sandra. Ne pamtim odavno, da sam toliku raznovrsnost ideja na akt fotografijama video kod jednog autora, kao na Sandrinih skoro tri stotine prikazanih fotografija. Retko ko uspeva da tako zahtevne poze izvuče iz modela, kao što to radi Sandra, a da pri tome do perfekcije vodi računa o najmanjem detalju na telu koji ne stoji kako treba, od položaja prstiju, butine, preko stomaka, grudi, ruku, ramena,vrata, glave i kose. Sve to ne ispada iz konteksa cele atmosfere okruženja, već tu istu atmosferu telo nadopunjuje, ne prepuštajući je slučaju. To sve je uspela veoma dobro da prenese na polaznike, što se videlo i po radovima koje su polaznici izabrali za analizu, ne retko kopirajući njen pristup. Nekako je to neminovno, mada je bilo i zapaženih autorskih otklona od tog pristupa.
S druge strane drugi mentor, Mario Leone Bralić je imao malo mekši pristup u prilazu modelu, težeći da na formi modela izvuče i pokaže polaznicima kako da gledaju na model i kako da telo bude prirodno i neusiljeno. Polaznici su mnoge priče o nekadašnjem radu u fotografiji mogli mnogo više čuti od Bralića nego od Požunove. Čini se da je Bralićev pogled na akt fotografiju bila sjajna nadopuna drugačijem pogledu Sandre Požun. Istina iako mnogo duže u fotografiji od Sandre Požun, i sa većim iskustvom u komercijalnoj i kreativnoj fotografiji, Mario je u stilu pravog kavaljera često prepuštao Sandri prioritet u vođenju radionice.
Polaznici su na kraju radionice u sprovedenoj maloj usmenoj anketi, izrazili oduševljenje radionicom, a većina je bila i više nego zadovoljna postignutim rezultatima na radionici, i stečenim iskustvom u fotografisanju nagog modela. Analiza fotografija je pokazala da ima i odličnih fotografija, koje ćemo dugo viđati po internetu, sa naznakom da su nastale na međunarodnoj akt radionici FKV, što će klubu kao organizatoru, i mentorima, činiti veliku čast i zadovoljstvo. Akt radionica je postigla cilj, uvođenjem fotografa u najdelikatniju granu fotografije. Neke će fotografije i na izložbama pod patronatom Foto saveza Srbije i FIAP-a sigurno imati dobar prijem
Tekst i fotografije:
© Milovan Ulićević
