Nenajavljeno kao smrt, Bačvani su oteli sunce Banaćanima, i sakrili ga u sremačku rernu, sve dok to nije objavljeno na Fejsbuku, a onda ga vratili u utorak 12. aprila 2011. u Fotografskom klubu Vojvodina. To bi ukratko bio scenario, završetka multimedijalne prezentacije „Banatskog kulturnog centra“ iz Novog Miloševa u Fotografskom klubu Vojvodina.

A šta je između bilo?

Multimedijalna prezentacija BKC-a koja je održana u FKV , sadržavala je poeziju, beleške i fotografije. Knjigu fejsbuk beležaka „Nenajavljeno kao smrt“, književnik Radovan Vlahović je prezentovao, čitao, glumio i pevao. Govorio je vrlo nadhnuto, kao da misli surfuju na rečima, da su publiku pri takvom čitanju  nosili talasi  poezije. U  takvom mu čitanju jedino Matija Bećković može biti takmac.

„Knjiga Radovana Vlahovića „Nenajavljeno kao smrt“ pripada jednom sasvim novom književnom žanru koji se odomaćio i kod nas kada su računari ušli u spisateljske radionice i kada je internet postao deo jutarnjeg rituala, kao tuširanje ili brijanje. Internet  program Fejsbuk zamenio je poštara koji vam svakog jutra donosi pisma na kojima prepoznajete rukopise drugih prijatelja. Otvorio je prozore i vrata spisateljskih radionica i ono što su pisci i pesnici nekada radili usamljeni, daleko od očiju javnosti, sada rade na očigled svih. Doduše ne svi, samo oni retki i najhrabriji. Na taj način imamo prilike da čitamo pesme, prozu, kritike, dnevničke zapise koji su koliko maločas otkucani na nekoj ličnoj tastaturi.

Nenajavljeno kao smrt – dobar je naslov za ono što imaš namere da napišeš ujutru, gledajući u prazan ekran računara. Te rečenice koje ćeš ukucati u rubriku beleške na Fejsbuku, dolaze iznenada,  nenajavljene, kao što smrt ili ljubav dolazi“ – napisao je u pogovoru Bratislav Milanović

Red poezije, zatim red fotografija, po oprobanom banatskom receptu. Fotografije je prikazalo više autora iz Banatskog kulturnog centra.

Pre svih, Ljubomir Bata Kojić, veliki mag fotografije iz Novog Miloševa, čije su fotografije započele seriju beleženja, čobanskog i salašarskog života u Vojvodini. Pre trideset i više godina on je prvi „posejao seme“ u beleženju tog života. Tako je  „otvorio oči“ za motive i umetničke kreacije mnogim fotografima kasnije, i navikao čobane i salašare da  ne zaziru od fotoaparata i namera fotografa. To je prepoznao i FIAP dodelivši mu jednu od svojih najvažnijih nagrada, nagradu za najbolju crno-belu fotografiju u svetu za 2008/2009. godinu

U FKV su prezentovani radovi iz Kojićeve  monografije „Fotografije“ u izdanju BKC, koja je 2009. godine dobila nagradu kao najbolja na sajmu knjiga u Beogradu od žirija  ULUPUDS-a u konkurenciji 850 izdavača.

Prateći put Novo Miloševskog majstora fotografije u istrajnosti,  Dragan Belić – Beodra  na svoj način beleži prirodu, a  jednu temu u okviru toga posebno, „Zalaske sunca u ataru“. Njegov  rad skoro da nije ostavio nijedan detalj iz Novog Miloševa nezabeleženim, u nekom trenutku vremena. Kao fotografski hroničar, učinio je internet prezentaciju svog sela jednom od najzapaženijih internet prezentacija u Srbiji, u kategoriji predstavljanja mesta na internetu.

Treći fotograf koji nam se multimedijalno predstavio je Senka Vlahović. Formalno školovana za to zanimanje na Visokoj tehničkoj školi u Novom Sadu, ona je prikazala fotografije svoga diplomskog rada.

A gde je sunce iz naslova nestalo?

Makovača, žuta kao banatsko sunce na zalasku, sa crnim i rastresitim filom od maka kao bačka zemlja, napravljena je u rerni „ljute“ Sremice, i poslužena iz ruku Crnogorca uz asistenciju Sremca, a u čast gostiju. Da nije fotografije koja ovo dokumentuje neko bi pomislio da je šala, ali jedna fotografija i ovde govori više od hiljadu  reči.

I sve je to moguće u Fotgrafskom klubu Vojvodina.

Tekst: Milovan Ulićević

Foto iz FKV: Maja Vukelić Pavkov