Nekada je dečak, sa salaša u okolini Mokrina, učeći uz svetlost petrolejske lampe, maštao da otkrije svetlosti velegrada. Sudbina je odlučila, i on je tu svetlost uhvatio emulzijom svog prvog filma, koja mu je donela nagradu na pionirskoj izložbi fotografije. Bio je to trenutak, kada je budući fotograf Imre Sabo, uplovio iz mraka u svetlost, i zauvek vezao svoj život za uhvaćene trenutke vremena.
Quo vadis Imre?
Možda pretenciozno rečeno, misleći na istorijski kontekst u kome je izrečeno ovo pitanje. Ali, slušajući ga bez daha, skoro tri sata, u prepunoj sali Fotografskog kluba Vojvodina, nije za neverovati da je većina članova kluba postavila sebi isto ovo pitanje. Sigurno ga je i on sam sebi postavljao više puta u životu. Dovoljno je pogledati njegovu, možda najsnažniju, fotografiju istog naziva, pa da moje reči ne zvuče više tako preterano.
Fotografisanje je odvelo Saboa do svetlosti velegrada, gde i sada živi i radi, i gde je urednik fotografije u časopisu „Status“. Dugo godina je trajalo to dokazivanje i potvrđivanje, i na nas je najviše ostavilo utisak njegovo angažovanje i počeci u novinskoj fotogrfiji u časopisu „Ilustrovana politika“. Od reportaže, o letnjim beogradskim kafanskim baštama, do naslovnih strana, i to četiri za redom, u jednom periodu tog ilustrovanog časopisa. Kaljenje kroz dramatične situacije poslednjih ratova i «oštrenje oka» na najnovijim političkim događajima, i reagovanje brzinom zavesice fotoaparata, je ono kroz šta je morao proći, u svojoj ni malo lakoj profesiji.
Predstavio nam je sve lepote, ali i mane, novinske fotografije i toplim, pohvalnim tonom govorio o svojim kolegama, i njihovim odličnim fotografijama punim priča o životu i stradanjima ljudi, koje stižu na „Statusovˮ konkurs za novinsku fotografiju. Ukazivao nam je na mlade i nove nade, govoreći kako smatra da će neki od njih biti svetski značajna imena u foto-reportaži.
Naglasio je veliku potrebu negovanja morala u toj oblasti fotografije, naročito danas, u eri digitalne fotografije, gde je svaka manipulacija digitalnom slikom nedozvoljena, osim one koja je moguća i kod filma. Zato i urednici traže sve više u poslednje vreme isključivo RAW fajlove u novinskoj fotografiji.
Odakle je krenuo Imre?
Rođen je u Mokrinu 1956. godine. Gimnaziju je završio u Kikindi, a potom studirao nemački jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Fotografije izlaže od 1974. godine i od tada je učestvovao na preko 200 izložbi u zemlji i inostranstvu na kojima je dobio više nagrada i priznanja. Samostalne izložbe je imao u Kikindi (1974. i 1988), Mokrinu (1977 i 1982), Skoplju (1983) i Beogradu (1987).
Od 1980. godine se profesionalno bavi fotografijom kao novinski fotograf, prvo u redakciji časopisa „Ilustrovana Politika“ (do 1989.), potom veoma kratko, u dnevnom listu „Politika“, pa u redakcijama nedeljnika „Intervju“ (do jeseni 1991. godine) i „NIN“, do 1995. godine, kada je odlučio da se samostalno bavi primenjenom fotografijom. U međuvremenu je radio kao urednik fotografije u dnevnom listu „Danas“, pa u nedeljniku „Blic News“, i u agenciji Fonet, a potom, poslednjih godina, kao urednik fotografije u magazinu “ Status“. Fotografije su mu objavljivane u mnogim značajnijim svetskim magazinima (Stern, Focus, Spiegel, Mond, Lexpress, Time, Newsweek, Herald Tribune, Le Nouvell Observateur…) i većini jugoslovenskih novina, kao i u više monografija, kataloga i publikacija. Član je ULUPUDS-a od 1985. godine. Danas radi kao samostalni umetnik u Beogradu.
Kuda danas ide Imre Sabo?
Ostaje u profesionalnim vodama, učestvuje u pokretanju novih časopisa, ali ne zaboravlja ni amatere. Ne samo kroz ovakva predavanja, već i kroz druženja u klubu CFFKS čiji je član, pa posećivanjem amaterskih foto-izleta, i organizovanjem sopstvenih foto-radionica o novinskoj fotografiji.
Sada istražuje nove aspekte svetlosti, uhvaćene emulzijom i senzorom, ali ovaj put kroz senku koja dominira kadrom, vraćajući ga u detinjstvo, u kome su se senke petrolejske lampe iz njegove sobe, trajno urezale u sećanje dečaka sa salaša, a danas značajnog novinskog fotografa, Imrea Saboa.
Tekst: Milovan Ulićević
Fotografije iz FKV: Maja Vukelić-Pavkov