Међународно такмичења фотографа „24. KADAR“  održano u Новом Саду od 15 – 17.  avgusta 2014.

Победник је Игор Шљиванчанин, фотограф из Подгорице (Црна Гора)

Уметност није спорт, али се у многим уметничким дисциплинама, у које рачунам и фотографију, периодично организују такмичења која имају за циљ да код учесника побуде и пробуде њихове стваралачке потенцијале. Ти мечеви се обично одржавају у неком месту и то село или град би требало и те како да подржи идеју сакупљања десетина фотографа из земље и света који му могу оставити фотографска сведочанства непроцењиве вредности. Ко није чуо за Гучу, Ниш, Крагујевац, Нови Сад, Суботицу, Омољицу, по њиховим фестивалима музике, позоришта, филма или фотографије? Поред филмских сусрета и Нишвила, Ниш је захваљујући Ивану Тошићу и Миљану Петровићу пет година за редом био у средишту пажње фотографа због манифестације Фотофиниш, али је због недостатка уистину симболичне суме средстава, штафета предата ентузијастима у Новом Саду, који су ове године по угледу на нишки сценарио организовали сусрет фотографа под називом 24. кадар. Захваљујући новом тандему – Ранку Ђуровићу и Миловану Улићевићу, који је и председник Фотографског клуба Војводина, Нови Сад је у периоду од 15. до 18. августа био средиште фотографске уметности. Овом новим културним догађајем Нови Сад се после Стеријиног позорја, Егзита, поново нашао у средишту пажње културне јавности.

Идеју преузету од Нишлија, а у колегијалном договору са њима, Новосађани су разрадили на свој начин, те су преузимајући велики ризик, успели да организују такмичење фотографа из земље и целе регије, а све у славу самог Новог Сада. Међу њима сам се нашао и ја. Такмичари су изабрани путем посебне селекције која је извршена раније кроз сајберско жирирање. Сада су се фотографи окупили у Новом Саду да уживо прикажу своје способности да реализују 24 задате теме. Остављен им је рок од 24 сата, пола дана и пола ноћи, да жирију изложе по једну најбољу фотографију из сваке теме. Онда је уметнички суд од 24 члана требало да преко интернета, без знања ко су фотографи и које су њихове фотографије, гласа за најбоље фотографије оценама од нула до 15. Тако су добијени резултати који су изнедрили победнике у појединим темама, па су организатори на крају доделили награде свима који су освојили прво, друго и треће место у темама, односно освојили прва три места у укупном пласману. Они који су заслужено имали највише првих награда у појединачним темама су због укупног скора могли изгубити прво место у укупном пласману, што се и десило. Тако је у укупном збиру прву награду освојио млади фотограф из Подгорице, Игор Шљиванчанин. Иза њега је још млађа Мина Делић из Сенте, а треће место освојио је увелико познати фотограф из Новог Сада Јан Вало. Велико откриће је и млади македонски фотограф Ристо Арнаудов који је био први у многим темама, а освојио је четврто место у укупном пласману.

Будући да сам и сам био учесник ове одлично замишљене манифестације, имао сам прилику да гледам радове млађих колега фотографа одмах по њиховом снимању. Био сам изненађен и одушевљен свежим идејама, оригиналношћу, њиховом креативним помацима, који заслужују сваку пажњу и велико поштовање. Како сам у поход највише ишао са Игором Шљиванчанином, коме сам пре неколико година отварао прву самосталну изложбу фотографија у Милочеру, био сам сведок његовог истинског мајсторства. Рекао сам му да су Американци за многе смислили технологију (дигиталне фотографске апарате) која ће у судару са људима као што је он, који у себи крију урођен дар за фотографију, довести до сјајних резултата. У мојој шали са којом сам свима досадио да су младе генерације за нас старије практично нека врста ванземаљаца, има толико истине. Замислимо сцену која ће се дешавати кроз двадесет година, када ће неко дете које смо сликали у колицима које гура његова мама у центру Новог Сада заједно са нама као одрасла особа ићи истим тим градом у потрази за сценама и на крају направити боље фотографије од нас. Посебан угао гледања на стварност успела је да нам дочара Мина Делић, чије фотографије одишу оригиналношћу и креативним приступом.

ANALIZA „IN VITRO“

У првој теми „Новосадске разгледнице“ ја сам освојио трећу награду. Нисам желео да прикажем Нови Сад на класичан начин – лепа архитектура, репрезентативне зграде, сређен урбани пејзаж, већ сам искористио балоне од пене који је правио један улични продавац да кроз њих прикажем атмосферу која влада на главном градском тргу. У њу сам сместио фотографа који се ту нашао, пуно родитеља са малом децом и, наравно, обавезну Градску кућу у позадини која је посебан бисер и симбол новосадске архитектуре. Другу награду је освојила фотографија даровите Маше Цвијановић која је путем вертикалне црнобеле фотографије приказала историјску и културну слојевитост овог града. Прву награду освојио је Арнаудов са ноћним пејзажем града у којем доминирају Петроварадински мост, и рефлексија карактеристичне градске архитектуре у мирној води плавог Дунава. Наш поглед до тог пејзажа пуног љубичасте боје, у првом плану води широк кривудави пут осветљен комплементарним ноћним жутим светлом.

Друга тема „Младост је радост“, била је велики изазов за многе. Трећу награду освојио је Шљиво – Игор Шљиванчанин са усправном фотографијом у боји на којој дете у наручју оца успева да распрши балон од сапунице. Другу награду освојила је моја фотографија са такозваним клустером од балона од сапунице за коју се бори једна девојчица на градском тргу. Прву награду је добила Мина Делић са невиним осмехом девојчице коју је сместила на жуту столицу тако да заузима сам центар слике.

За многе је тема „Архитектуре“ изгледала веома лако, па се нису много трудили. Али су прве три награде заслужено освојили Ристо Арнаудов који је из жабље перспективе снимио врх катедрале у центру у мору облака, па изгледа као да се она успиње ка небеском рају. Сличну али модернију фотографију, као и савременију архитектуру снимила је Ивана Тодоровић која је освојила другу награду. Прва је припала Јану Валу за фотографију са одличном композицијом у којој је комбиновао хоризонтални (ниски) и вертикални (високи) део зграде, у чијим се правилним прозорима огледа небо са облацима.

„Историја“ као тема није била толико занимљива многима, али су победници бриљирали. Трећи по реду Дејан Катасић је успешно повезао главу скулптуре посвећене железничару и таблице Југословенске железнице у позадини. Другу награду је освојила опет Мина Делић, која је користећи дугу ескпозицију младих који шетају испред заставе са ликом Че Геваре успешно приказала енергију и динамику његове борбе. Јан Вало је историју обрадио минималистичким приказом две лобање смештене између камених плоча које симболизују епохе.

Зебре за прелазак пешака преко широких новосадских булевара заузимају главно место на све три награђене фотографије на тему  „Градска гужва“. На све три фотографије су зебре и ноге пешака, с тим што је трећенаграђени Ристо Арнаудов бројне пешаке снимио из доње перспективе, другонаграђени Шљиво из полуптичје у благом slow motion-у, а првонаграђена Мина Делић на посебан начин. У првом плану четири петине хоризонтале широких штрафти беле зебре, а на врху кратке вертикале ногу пешака који чекају зелено светло.

Игор Шљиванчанин се опет послужио дугом експозицијом снимајући са врха зграде (стајао је поред мене) једну градску раскрсницу, те је за ту фотографију добио трећу награду на тему „Саобраћај“. Питао сам га како је по сунчаном дану успео да добије споре покрете и развучене слике аутомобила у покрету, а он ми је открио да се служио посебно тамним филтером. Друго место је освојио Бојан Џодан са фотографијом бициклисте који се рефлектујеогледа у води, а прво место Ристо Арнаудов са ноћном фотографијом црвеног аутомобила снимљеног заиста мајсторски у комбинованој техници панинга и дуге експозиције, постигавши ефекат покрета у пуном значењу те речи.

Тема „Графити“ је данас у свету једна од најексплоатанисанијих мотива. Наизглед лака, седнеш негде и чекаш да поред неког графита да прође човек, и то је то. Али, не, увек има фотографа који и у таквој теми кажу реч више. Таква је Ивана Тодоровић која је, по мени, дала највише фотографијом графита великог црног ока јарко црвене дужице, а лево од њега простире се панорама Новог Сада у чујем се срцу провлачи једна јарко црвена вертикална линија. Ивана је за ову сјајну фотографију добила друго место. Трећу награду је освојио Јан Вало са графитом у коме приказује маленкост и усамљеност човека, а прву Ристо Арнаудов са графитом великог портрета пса поред степеница којима промичу патике на ногама случајног пролазника.

Ивана Тодоровић је дала још једну перфектну фотографију у теми „Портрет“, освојивши треће место. У излогу је снимила старијег човека који сетно гледа у даљину док се у стаклу рефлектује покретна фигура његове вршњакиње. Друго место припало је младом али веома перспективном фотографу из Македоније Зорану Шекерову за фотографију старог Рома који живи у огромној водоводној цеви. Његов тужни поглед скрштених руку просто изазива сузе. Ова фотографија била је виђена од многих фотиографа као прва. Прву награду је добио, међутим, сасвим заслужено, наравно,  Игор Шљиванчанин за портрет сликара у његовом атељеу. Док он држи у руци нечију фотографију, чији лик због провидности такође видимо, њега са штафелаја и полица гледају уљани портрети које је он сликао. Четири у један је био прави погодак који је Игору осигурао убедљиву победу.

„Све боје воде“ је тема која је изгледала прво тешко, а потом лако, али су победници показали снагу свог асоцијативног система. Треће место освојио је Јарослав Кралик са пластичним флашама разних боја које плутају око једног речног брода. Друго место Ивана Тодоровић са сјајном фотографијом ноћног пецароша на жутој обали Дунава изнад кога се у две и по трећине слике у води пресијавају љубичасте и дугине боје светала са моста и Петроварадина. Прво место заслужено опет осваја даровити Игор Шљиванчанин са ногама које трче кроз бару у којој се огледа градски трг и Градска кућа Новог Сада, фотографија пуна покрета, текстура и сјајне композиције снимљене из жабље перспективе.

„Супротности“ су инспирисале Ристу Арнаудова да сачини хаику фотографију светлости и таме, представљајући их кратко и јасно кроз угао врха једне зграде, добивши за то трећу награду. Другу је добила Мина Делић супростављајући ред који влада у горњем делу зграде где се нижу три бела прозора пуна цвећа, нереду у доњем делу где једна стара жена живи у хаосу. Прво место освојио је перспективни Милош Чубрило, млади фотограф из Новог Сада, супростављајући велике дубоке кожне ципеле једног пролазника (то сам случајно био ја) маленим голим ножицама још мањег Рома.

Тема „Градске баште“ није била баш најјаснија, боље да је у загради садржала одређење да се ради о баштама угоститељских објеката а не о баштама у двориштима или парковима. Но, у сваком случају, једна од тежих тема, управо због те дилеме. Треће место је освојиола Соња Ђапић, млади фотограф, са фотографијом јарко обојених столица и карираних столњака, који просто позивају да седнете у ту башту. Друго место освојио је Игор Шљиванчанин који је у сличан амбијент увео и лепу конобарицу која простире један столњак на позадини осликане фасаде кафане. Прву награду сам освојио ја са фотографијом снимљеном из птичје перспкетиве. Док девојка седи сама за столом у празној летњој башти у којој се нижу столови читајући отворени „мени“, поред ње пролази један момак. Сцену сам режирао тако што сам замолио конобарицу да седне доле, прекрсти ноге и чита, те да чека док ми не наиђе неки човек, што се веома брзо и десило. Жао ми је што нисам имао бољи положај да се види више столова, али шта је ту је. Фотографија је пуна текстура где графичку вредност даје игра округлих столова и правоугаоних плоча улице.

Млади фотограф Милош Станојевић је освојио трећу награду за заиста верло занимљиву тему која је гласила „Модни путоказ“. Он је снимио ћелаву лутку у излогу чије су трепавице спале за степен ниже носећи тако неку велику тугу, док се у стаклу огледа град у ноћи. Друго место припало је Јану Валу који је дочекао да испред сјајне рекламе за женски парфем Булгари са којим у руци позира млада манекенка вреле шпанске крви, пролази једна старија и веома културна новосадска госпођа. И док је млада Шпањолка још обасјана сунцем у јарко црвеној хаљини, госпођа се налази у делу живота где је сунце већ на заласку у плавој хаљини. Тако нам је фотограф само једним јединим притиском на окидач свог фотоапарата испричао много дубљу причу него што изгледа а кроз јако изражене ликовне елементе у којима и топле и хладне боје саме за себе приповедају. Прво место припало је успешно режираној фотографији Мине Делић, која је у једна отворена врата поставла згодног младића, голог до појаса, ставила му у руке букет цвећа и рекла му да гледа у недоглед, док са великог белог зида зграде гађа једна стрелица право у њега. Латински изглед младића са шареном марамом око врата је аргумент више, који је талентованој Мини Делић донео ову вредну награду.

Зоран Шекеров је добио трећу награду на тему „Кровови“, приказавши борбу површина и линија познатих Петроварадинских кровова. Друго место освојио је Јан Вало заиста предивном композицијом  трогуластог прочеља зграде са округлим прозором у првом плану. Иза су велике стрме падине крова прекривеног црвеним бибер црепом, дајући илузију неког прекоокеанског брода који се пробија према нама који стојимо у градској луци. Прву место припало је опет Мини Делић која је на кров сместила девојку која изгледа као да седи на прамцу чамца који плови узбурканим морем од старих новосадских кровова.

Тема „Светла Новог Сада“ исто тако може бити схваћена на више начина, па су људи тако и одговарали на њу. Најуспешнији су били Милош Станојвеић са ноћном панорамом Новог Сада и моста, гледаног са Петроварадина. Друго место сам освојио ја са фотографијом у гегенлихту, тј. са дугачком сенком бициклисте на плочнику великог градског трга, а прву место освојила је Мина Делић са момком који стоји испод старог новосадаског канделабра, призивајућу у мени стихове старе баладе „Стоји на углу петролејска лампа и лије светлост црвенкастожуту“, иако је овде светлост зеленкастожута.

Тема „Забава“ није било нимало лака. Треће место освојио је Ристо Арнаудов са паром који игра у ноћи, друго место Мина Делић са дугом експозицијом играча снимљених одозго, а прву Игор Шљиванчанин са фотографијом два дечака која се играју радосно скачући у вис на позадини фасаде неке самопослуге на којој су насликане силуете људи и деце.

„Лето у граду“ донело је познатом новосадском аутору Снежани Лукић заслужено прво место. Она је из висине снимила ретке купаче на Дунаву, који стоје у одличном распореду, а црни пас који чека да полети лоптица којом се два дечака добацују даје слици посебно леп нагласак. Друго место је освојио Игор Шљиванчанин са црно белом фотографијом дечака који рукама разбија балон од сапунице, а треће Соња Ђапић са купачима који леже на бетонским клупама поред Дунава.

Бојан Џодан је добио прву награду на тему „Емоција“ коју би лепше било рећи на српском „Осећање“, са фотографијом веселе девојчице која у рукама носи једно лепо дете широког и искреног осмеха. Друго место припало је Зорану Шекерову за уличног пијанца који је дочекао јутро у загрљају своје гитаре са празном конзервом пива. Треће место је освојила Жељка Алексић са црно белом фотографијом уличних портрета замишљене жене и младог мушкарца за које би се због изузетне сличности могло наслутити да су мајка и син.

Бела штрафта која по дијагонали сече асфалт донела је Игору Шљиванчанину прву наградуи на тему „Линија“. Другу награду сам освојио ја са рекламном линијом на некој самопослузи која води потенцијалног купца према улазу. Треће место припало је Мини Делић за белу линију ивичњака коју у даљини прескачу две ноге пешака.

Прву награду за тему „Јутро“ заслужено је добила Ивана Тодоровић која је снимила једну даму која на првом јуатрњем сунцу на својој тераси чита књигу. Ова уметница зналачки води наш поглед бројним дијагоналама са доњег левог ка горњем десном углу, користећи фуге између фасадних плоча лепе текстуре, на новој модерној згради. Оне се настављају бројним паралелним линијама металне ограде терасе на којој седи дама која чита. Друго место сам освојио ја са фотографијом пролазнице која хита празним тротоаром. Снимио сам је са прозора Хостела 021 у коме смо спавали. Намерно сам снимио шири план тако да се у горњем делу види велика пругаста тенда са облим таласастим завршецима, испод ње ритам од прозора на суседној згради. Направио сам неколико снимака чекајући да ми пролазница у белој кошуљи прође преко тамне позадине врата на суседној згради. Треће место освојила је усправна фотографија Ристе Арнаудова која приказује силуету старије жене у раскораку, која некуд жури, док у позадини свиће зора на Петроварадину и Дунаву.

Милош Чубрило је за фотографију пара који држи други пар паса, заслужено освојио треће местона тему „Пар“. Другу награду је понео Бојан Џодан са фотографијом девојке и младића који свако за себе телефонира на сред улице. Прва награда је отишла у руке Ристе Арнаудова. Он је направио фотографију за памћење. У даљини се двоје грле, а изнад њих велико небо. У првом плану је велико поље траве и зидина тврђаве које води поглед до љубавног пара који на хоризонту испреда своје приче.

Прво место на тему „Ритам“ добио је Никола Бранковић, фотограф из Бољевца, за фотографију низа рукава мушких одела у радњи чији ритам наглашавају добро уочена и наглашена дугмета. Другу награду је осовјио Јан Вало са каскадама које воде поглед ка крсту, док је треће место освојио Игор Шљиванчанин који је ритам пронашао у тамним силуетама елегантних стубова за осветљење који се правилно нижу на Петроварадинском мосту преко кога пролази и по која људска фигура.

„Да сам жаба видела бих“ је сигурно најмаштовитија тема коју су смислили организатори. Нису је назвали једноставно жабљом прспективом него су додали и мало духа и врцавости, па су се многи фотиографи потрудили да на њу боље одговоре. Био сам уверен да ће победити Игор Шљиванчанин. Мислио сам да од његових ногу које прескачу бару и торањ Градске куће, што се огледа и у мирној води, не може дати бољи одговор на задату тему. Али жири је сматрао друкчије, па је Шљиво освојио другу награду, а Јан Вало заиста заслужио прву са фотографијом обруча са мрежом ка коме путује лопта са намером да прође кроз кош. Јан је ову фотографију снимио заиста из посебног угла, изузетно је графички нагласио, али обезебдио и богат садржај пун симболике. Треће место освојио је Арнаудов са фотографијом ногу пешака који чекају у реду снимљених из доњег угла.

Са темом која се звала „Број“, ја сам освојио треће место, приказавши електронски број на лифту који је уместо обичног белог зида смештен у чудне вертикалне стубиће тамних боја са пуно текстура. Друго место припало је Игору Шљиванчанину који је снимио голуба на једној уличној канти за ђубре на којој је крупним бројевима исписана година далеке будућности 3001, наговештавајући шта нас онда чека. Прва награда је више него заслужено припала сјајном новосадском фотографу Јану Валу, који је свој стилски исписан број пронашао на белој усправној шлајфни зида која пресеца леву половину жутог зида на коме је вентилациони круг, и десну на којој се нижу углови смеђег дрвета једне богато опремљене градске капије.

Најтежа тема која је за многе такмичаре била чак и проблем је она под називом „Лакше је радити у групи“. Најинтелигентније решење, које нам је просто било ту пред носом, а нисмо га се сетили, је пронашао новосадски фотограф Милош Чубрило, сликајући управо своје колеге фотографе у огледлау лифта, где нам је свима дао лекцију да је заиста лакше радити у групи. Друго место освојила је Мина Делић са фотографијом дрвосеча што тестеришу дрво, док их из позадине посматра бака која у наручју држи унука. Прво место освојила је Новосађанка Маша Цвијановић са црно белом фотографијом старих боћара који уживају у овој традиционалној далматинској игри.

Ако се мало вратите на овај текст, видећете да сам у многим приказима фотографија поменуо именицу град. Тај град се у овом сусрету фотографа из земље и бивших република зове Нови Сад. Он је био неизбежан декор а често и главни јунак сваке фотографије и то је оно што би организатори требало да имају на уму када буду припремали ново дружење наредне године, јер се са таквим аргументима лакше могу намакнути средства да се људима обезбеди још бољи услови за рад.

Ја сам освојио укупно пето место, погледао и како је жири гласао за моје фотографије, и установио да су ме, не знајући да су то моје фотографије, оцењивали крајње објективно и да су се моје фотографије цениле у просеку уједначено. Има и изузетака које ћу овде са разлогом навести. Наиме, чланови жирија су људи који, као и сами фотографи имају свој посебан укус, те су једну исту фотографију неки оцењивали највишом оценом 15 а неки само нулом. Иако ово изгледа потпуно лудо и неправилно, ако би заузели став да је добра фотографија увек добра фотографија, испоставиће се да то није баш тако, тј. није довољно добра за све. Процењивање и оцењивање фотографија није спорт чији је циљ победа, где број датих голова означава апсолутну вредност. Уметност је нешто више од тога, мање материјално а више духовно. Но то је за другу дискусију. Ипак, користим ову прилику да упоредим ово оцењивање са оним које се примењује при давању звања у Фото Савезу Србије, где се дешава да кандидат добије пролаз код четири а од једног не, или је однос гласања три према два. Мени ту нешто није у реду. Бацам светлост рефлектора на ову појаву, јер би то могао бити изванредан повод за разраду културних дешавања као што је 24. кадар у Новом Саду. Било би занимљиво после такмичења организовати и трибину на којој би аутори могли од чланова жирија добити сувисло објашњење како је једна фотографија од неких оцењена највишом а од других најнижом оценом. Крајњи циљ би био наук за следећи пут. Нису криви чланови жирија, и они су, осим што су остварени аутори, само људи. Говоримо о истим критеријумима, али нико нема исти критеријум. Уколико би било скупо организовати присуство свих чланова жирија, мислим да би сами фотографи такмичари могли да међусобно проанализирају оцене жирија и да размене своја искуства.

Зашто то говорим, зато што су и сами фотографи када су стајали пред сопственим фотографијама које су обрађивале исту тему, били у дилеми коју да изаберу и прикажу као најбољу. Они су били сами себи свој сопствени жири. Многи су питали колеге око себе, па су у томе имали велику помоћ. Ипак је свако ко себе држи за аутора изабрао оно што је сматрао да му је најбоље, али је тиме, како ће се показати, и сам себи унапред пресудио. Оно што за мене остаје као отворено питање, на које ми нико не може дати чврст одговор, је то да се подршка чланова жирија, који су то што јесу управо због онога што су као аутори остварили, често веома разликује, па такмичар нема за убудуће сигуран оријентир. Но, ма како ово изгледало као вечно отворено питање, на које нико не може да пружи коначан одговор, ту заправо и лежи чар оваквих догађања. Ја ћу то дефинисати као непредвидљивост, као дозу среће, или што би се спортским речником рекло „лопта је округла“.

Укупан утисак је да је племенита идеја организатора доживела потпуни успех, без обзира на ситне бољке које су унапред урачунате у ризик. Наиме, један од учесника Вијетнамац Нгујен, који је приликом квалификација био први по рангу, од српских власти није могао да на време добије визу, те се оправдано није могао појавити. Није се појавила ни једна Чехиња Јана Лили Клајснер. Тиме је Србија изгубила једно, сигуран сам, ретко виђење града и људи Новог Сада, а и прилику да то виде пријатељи тих фотографа у њиховим земљама. Потом, због годишњих одмора, уместо 24 било је 20 чланова жирија. На жалост одличан фотограф Сања Крњајић није због спорог подизања фотографија успела да у року пошаље своје радове, па је сав њен труд, на жалост пао у воду, бар што се тиче такмичења.

Ранко и Милован су учеснике на време обавестили да се фотографије могу слати одмах по снимању тако да је било доста времена за upload, али су сви то чинили у последња два сата, између 18 и 20 часова, с обзиром да је такмичње трајало до 16 часова, после чега је велики материјал требало унети у рачунар, потом разврстати по темама и изабрати најбоље.  Ово је наук и за учеснике и за организаторе да се следеће године те ствари посебно пажљиво назначе сваком поједином аутору, јер, признајем, и ја сам очаран лепотама Новог Сада, просто лебдео између неба и земље, па сам пропустио не само да чујем већ и да вечерам у заказано време. Због тога са припремама за следећи сусрет фотографа треба отпочети одмах и радити на томе систематски и лагано пуних годину дана. Пријему и међусобном упознавању фотографа такмичара, од којих се већина први пут сусреће, те давању важних упутстава треба посветити већу пажњу.

Када је реч о темама, мислим да су оне биле разноврсне и лако схватљиве за фотографе. Оне које у себи садрже већу општост, као што су архитектура, историја, лето у граду, градска гужва итд. чиниле су се многима лакшим па су многи фотографи водећи се правилом „лако ћемо“ пропустили да и у њима покажу већу креативност. За њих су оне теме које су имале конкретан задатак представљале већи изазов, као што је нпр. тема „Да сам жаба видео бих…“ у којој је победио Јан Вало испред Игора Шљиванчанина.

Желео бих да похвалим љубазну домаћицу и домаћина Хостела 021 у Новом Саду, који су нам пружили леп смештај, а који су решили да га за следећу годину и побољшају. Похвалио бих посебно главног спонзора Туристичку агенцију АВЕНИЈА ПУТОВАЊА и Јасну Бјанко, која је имала довољно слуха да обезбеди главну победничку награду – бесплатно летовање у Грчкој за две особе у трајању од 10 дана. Другу награду – седмоинчни таблет уређај је обезбедио Институт за заштиту на раду. Студио Бечкерек је доделио 15 вредних и изузетно луксузно одштампаних монографија, а вредне поклоне у виду монографија обезбедили су и Туристичке организације Града Новог Сада и Војводине. Ресторан Централ Паб је обезбедио доручак и вечеру (мада је могао да да и известан попуст фотографима за веома много испијених пића), Магазин Рефото из Београда неколико годишњих претплата, Биг принт из Београда штампу фотографија у великом формату. Хвала и осталим спонзорима као што су Менса Србије, БМ фокус Нови Сад, Canon Foto Lab Нови Сад и.

Крај ове приче је наставак са почетка. Фотографијом се данас сигурно бави највећи број људи у свету. Највише њих су туристи који трагају за новим визуелним доживљајима. Није далеко од суштине да се у оваквим добро смишљеним догађајима у позадини може подвући јак туристички садржај. Да су градске власти мудре, као што су способне да освоје своја државничка места, искористиле би прилику да од 24 одлична фотографа из земље и света за свој град и своју земљу обезбеде вредна фотографска дела. И све то за заиста симболична средства, која се иначе троше на тривијалне ствари. Штета је да се на крају од свих победничких фотографија не изда монографија која ће сведочити о месту и времену свога настанка.

Будући да су се сада фотографи окупили у Новом Саду, а не у Нишу или Београду, то је била прилика да они својим делима оставе вредан траг у времену баш овог града. Овде не мислим само на тему разгледнице, већ на све фотографије које Нови Сад имају као своју неизбежну позадину (његове тргове, архитектуру, фасаде, споменике, излоге, паркове, људе који нешто раде, саобраћај, моду тог времена, и сл.). Све те фотографије су вредна сведочанства о једном времену које је, док ово пишем, већ одавно прошло, али је захваљујући фотографима остало записано за будућност.

Драган Бабовић

Београд, август, 2014.

ZAHVALJUJEMO SE AUTORU DRRAGANU BABOVIĆU NA OVOM DIVNOM PRIKAZU TAKMIČENJA I ANALIZI FOTOGRAFIJA.

FKV.