Kada neki festival fotografije i amaterskog filma doživi 43 (fotografija) odnosno 45 godina (film) onda se njegov uticaj mora odraziti na celokupnu fotografsku i filmsku amatersku scenu. Jedan od takvih je ŽISEL (skraćenica od život sela) najstariji festival filma i fotografije na našim prostorima koji je ove godine od 7. do 9. avgusta održan u Omoljici, Njegovim osnivačima i entuzijastima treba odati dužno priznanje, jer su mnoga svetlopisi seoskih  događaja zabeleženi od fotografa, reditelja i snimatelja, nastali u pripremama radova za festival ŽISEL. Budići da je ovo fotografski sajt, osvrnuću se samo na dešavanja unutar festivala koja su prevashodno vezana za fotografiju i kojima sam prisustvovao.

Centralni događaj je svakako 43. međunarodni salon umetničke fotografije – ŽISEL 2015. Pored njega retrospektivna izložba Centra za foto talente „EKO – FOTO“, izložba „Dobitnici najviših zvanja Foto saveza Srbije“, izložba Foto kluba CD13 iz Zrenjanina i samostalna izložba akt fotografija pod nazivom „Drugi san“ Milana Živkovića iz Kovina. Pomenute izložbe su svakako dobar razlog za dolazak u Omoljicu, a po cenu da skratite i letovanje.

Međunarodni salon umetničke fotografije je jedna od retkih izložbi na kojima se dodeljuju visoke novčane nagrade za naše uslove, a za kolekcije fotografija i za pojedinačnu fotografiju. Članovi žirija čine Dragoslav Mirković MF FSS, Borivoj Mirosavljević MF FSS i Milan  Živković MF FSS, od pristigle 301 fotografije od 76 autora dodelio je sledeće nagrade za kolekciju: plaketa Zlatni suncokret i 25.000 din. Milenku Mrvošu iz Rume, plaketa Srebrni suncokret i 20.000 din. Đaniju Bardotiju iz Rume, i plaketa Bronzani suncokret i 15.000 din. Maji Stošić iz Paraćina . Pohvale su dobili Jan Valo iz Novog Sada i Hadži Miodrag Miladinović iz Aleksinca.

Za pojedinačnu fotografiju plaketa Zlatni suncokret i 25.000 din. pripala je Zoltanu Bisaku iz Ivanova, plaketa Srebrni suncokret i 20.000 din. dobio je Branko Pejaković iz Prnjavora i plaketa Bronzani suncokret i 15.000 din. dodeljena je Vuku Adžiću iz Temerina. pohvale su dobili Željko Đurić iz Smedereva, Dejan Selaković iz Banja Luke i Slobodan Štetić iz Jagodine.

Izložbu je otvorio Milan Živković MF FSS govoreći na aktuelnu temu, i o dilemi koja se nadvila nad ovim festivalom i pitanjem koje je postavljeno svima: Šta dalje, kakav nam je odnos prema fotografiji, i da li će biti 46. Žisela? Najbolji odgovor na to nalazimo u uvodu kataloga koji je napisao Živković, a koji je ujedno i suština njegovog obraćanja prisutnima. Zato ga prenosimo u celini, jer smatramo da može i čitaoce ovog članka podstaći na razmišljanja.

Godinama već, na žiriranjima, postavljam Đurici (direktor Đurica Jovanov) tradicionalno pitanje: ko nam je ukrao godinu dana? A takvih se pitanja nakupio popriličan broj jer već bezmalo četrdest godina neprekidno dolazim na Žisel. Neću se sada razsentimentalisati nad prošlim vremenima kada su stvari bile drugačije i kada su fotografi bili kompletni autori svojih dela. Stvari se neumitno menjaju a sa njima i ovaj jedinstveni festival koji je prilagodio i ujedno uspešno odoleo svim pomodarstvima. Uspeo je da se održi na površini i ne potone u mutne vode kojima kovitlaju drugi saloni i festivali gde se primaju hiljade fotografija, dodeljuje nekoliko stotina nagrada i gde je fotografija postala ozbiljan biznis u kojem je dobijanje fotografskih zvanja neraskidivo vezano za spremnost i pre svega mogućnost pojedinca da organizatoru plati svoje učešće. Za uzvrat dobija reprodukovanu fotografiju (često veličine poštanske marke) mesto u beskrajnim spiskovim prihvaćenih radova i par sekundi prikazivanja fotografije na projekcijama koje, zbog dužine trajanja, fizički niko ne može da isprati. Ali tu su pre svega važni bodovi, jer bod po bod i eto ti zvanja.

Tokom svih ovih godina Žisel ništa nije tražio a davao je mnogo. Ako ste pomislili da sam zaboravio da objasnim rečenicu o kompletnim autorima priča je sledeća: fotografije koje su stizale, kako za Salon tako i za samostalne izložbe, bile su urađene rukom autora dok je sada slučaj upravo suprotan. Autori smatraju da su toliko važni da organizatoru šalju digitalne fajlove kako bi im fotografije (besplatno) bile urađene i postavljene na izložbu. To je u redu kada je u pitanju Salon fotografije ali takva „moda“ prenela se i na autore čije se fotografije predstavljaju u pratećem programu. S obzirom na to da sam umešan u veliki deo stvari koje se moraju uraditi kako bi Salon bio postavljen neshvatljiva mi je ova svojevrsna zamena teza jer nije Omoljici čast da gleda fotografije ovakvih autora već je upravo obrnuto: fotografima treba da je čast što izlažu na Žiselu. A to podrazumeva i kompletno autorstvo koje uključuje i minimum angažovanja oko označavanja fotografija koje često stignu bez ijednog ispisanog slova koje bi pomoglo u identifikaciji. Pretpostavljam da to podrazumeva obavezu organizatora da prepozna takva „kapitalna dela“ koja će ostaviti neizbrisiv trag u našoj fotografskoj istoriji.

Sve ovo uvod je u nešto o čemu niko nije razmišljao a to je neumitna smena generacija odnosno odlazak u zasluženu penziju ljudi koji su faktički decenijama bili „Žisel“. I zbog toga uz naslov stoji i veliki znak pitanja jer nisam siguran da postoji neko ko sa sigurnošću može da kaže da će sledećeg festivala biti ili da postoji neko ko je spreman i sposoban da ubedi one koji o tome odlučuju da izdvoje sredstva, za početak samo za nagrade, jer da vas podsetim da su nagrade novčane, da je učešće besplatno i da svaki autor čija fotografija nađe svoje mesto u galeriji dobija diplomu. A tek potom sledi ostatak organizacije koju je godinu za godinom obavljala ekipa Doma kulture „Vuk Karadžić“ u Omoljici. A sada se oni povlače u zasluženu penziju…

Želim da poverujem da Festival „Žisel“ neće proći klasičnu tranzicionu šemu i biti „privatizovan“ odnosno postati još jedan privatni salon kojima naša mala zemlja itekako obiluje. Čak se priča i kako je to postala ozbiljna privredna grana koja našoj zemlji donosi toliko potrebna sredstva. Činjenica je da nigde ne postoji podatak o tome koliko novca se sa ovakvih salona slilo u državnu kasu tako da sa takvim podacima nećemo špekulisati.

Pitanje opstanka Žisela u vezi je s odnosom svih nas. Za sebe znam da ću se potruditi da sva tri dana uživam u ovogodišnjem Festivalu i da ću, za svaki slučaj, pokušati da zapamtim što više kako bi nastavio da živim s nadom da ćemo se sledeće godine ponovo sresti u Omoljici!

Izložba „Dobitnici najviših zvanja FSS“ je predstavila sa po desetak fotografija sledeće Majstore fotografije FSS i Kandidat-majstore fotografije FSS koje su to zvanje dobili u 2015. godini i to pokojnog Branislava Backovića -Backa MF iz Loznice, Milenka Savovića MF iz Čačka, Dragana M. Babovića KMF iz Beograda, Dragana Lapčevića KMF iz Beograda, Slobodana Štetića KMF iz Jagodine, Branislava Goluba KMF iz Sombora i Eda Iglića KMF iz Beograda. Izložbu je otvorio Miroslav Predojević MF FSS prethodno odajući poštu preminulom Backoviću. Tom prilikom posebno je istakao da praksa koja je započela pre nekoliko godina promovisanja dobitnika najviših zvanja u Omoljici, je njihova prva prava promocija nosilaca najviših zvanja FSS za tu godinu, posle dobijanja zvanja na Skupštini FSS krajem juna. „Na jednom mestu može se videti kakv je nivo fotografija potreban da bi se osvojila pojedina najviša zvanja“ – rekao je Predojević. Domaćin Đurica Jovanov  dodao je  da će se ova dobra saradnja sa Foto savezom Srbije nastaviti i u budućnosti, a takođe i sa foto klubovima..

Priređena je i retrospektivna izložba „EKO-FOTO“ organizatora izložbe Centra za foto talente (CFT) iz Beograda. To je nevladina organizacije za popularisanje fotografije i fotografskog stvaralaštva. Ovom izložbom i foto-konkursom, CFT ima za cilj promenu odnosa prema životnoj sredini, smatrajući fotografiju najboljim beležnikom negativnog uticaja čoveka na životnu okolinu. Izložba će obići više mesta u Srbiji, a Omoljica je jedno od njih.

Izložba Foto kluba CD 13 iz Zrenjanina je privukla posebnu pažnju članova ostalih klubova, jer je to ponovo aktiviran klub, on nastavlja tradicije nekadašnjeg Foto kluba „Žarko Zrenjanin“ koji je kasnije promenjenog imena u FKK CD13. Poziv za Omoljicu je bio jedinstven povod klubu da se članovi organizuju, prikupe stare fotografije i naprave spoj fotografija nekadašnjih aktivnih članova i sadašnjih članova koji pokušavaju da vrate sjaj starog kluba.

Izložba je mogla poslužiti kao edukacija mladima da osete razliku u pristupu i tonu analogne fotografije nekadašnjih članova, i mladih članova, koji su sa ekspanzijom digitalne fotografije videli sebe u fotografiji. Dobro je da još u klubu postoje i članovi koji mogu da naprave most između starog i novog CD 13, jer tako se manje gubi energija na traženju klupskog identiteta.

Poslednja otvorena izložba je bila posebano interesantna za autora ovog članka. Tehnički perfektno odrađeno, i jedinstveno za naše uslove, Milan Živković je postavio nove standarde svima, pokazavši im do koje granice mogu ići štampanja fotografija na papiru (750g) i na ink jet štampaču i koji kvalitet crno-belog tona možemo dobiti. Sama izložba akt fotografija je pokazala kako se, i koliko se, u osmišljavanju ambijenta, poze i stava modela mora pristupiti studiozno. Raznovrsnošću primenjenih tehnika i svetlosnim poigravanjima u različitim ambijentima, kao malo koja izložba, ostavlja pred svakom fotografijom posmatrača u dilemi, i sa jednim pitanjem „A šta je smišljeno sledeće?“ A to sledeće se pokazuje već na sledećoj fotografiji, drugačijoj potpuno od predhodne. Ne dešava se svetlosno-ambijentalno-modelska transformacija dva ili tri puta na celoj izložbi, a ostalo su samo varijacije, već se skokovito menjanje svih elemenata u likovnoj ravni, i istraživanje motiva, odražava na svih četrdeset četri fotografije na izložbi. Tako se ima utisk da je to bilo moguće izvesti jedino u snovima, u nekom „Drugom snu“, od onoga koji živimo u stvarnosti izrasloj na muško-ženskim odnosima.

Izložbu je otvorila prof. mr Ivana Tomanović koja je istakla da je ova izložba deo mašte i snova kojima se Milan prepušta zahvaljujući svom velikom fotografskom iskustvu, i da treba svakako pohvaliti saradnju modela i njegovih prijateljica koje pristaju na tu igru i koje učestvuju u tome da se Milan prepušta i sanja svoje snove. „Akt fotografija je oduvek proces između otkrivanja i skrivanja“ ističe se u katalogu , sigurno da je taj proces određen maštom i snovima autora.

I na kraju iz prepune svetom Omoljice, uz zakusku koje priredio domaćin, sa neizbežnom banatskom štrudlom, i uz zvuke tamburaša, ostali smo dugo u razgovorima o fotografiji. Utisci sa ovog događaja su se još dugo prepričavali u ponoćnoj vožnji do Novog Sada.

Tekst i fotografije:

Milovan Ulićević