Tags Posts tagged with "life"

life

1 1421
Branislav Brkić, MF FSS, ULUPUDS, MFIAP, ESFIAP, EFIAP/s Foto: V. Tanasković
Branislav Brkić, MF FSS, ULUPUDS, MFIAP, ESFIAP, EFIAP/s Foto: V. Tanasković

Fotografski klub Vojvodina će ugostiti predsednika FSS Branislava Brkića, prvog i za sada jedinog nosioca fotografskog zvanja MFIAP u FSS,  najviše fotografske titule u ovoj internacionalnoj fotografskoj organizaciji. Izložba fotografija pod nazivom „Seoski muzikantiˮ će biti otvorena 29. januara 2014 u 19:30 h u FUJI galeriji u Novom Sadu, a odmah posle otvaranja autor će digitalnom projekciom fotografija predstaviti svoj dosadašnji opus, i u razgovoru sa posetiocima izložbe otvoriti fotografske “Aladinove lampe”, osvetljavajući svoj način kreativnog fotografskog stvaralaštva. Izložba će biti otvorena do 9. februara 2014. svakog dana od 16-21h

Branislav Brkić, MF FSS, ULUPUDS, MFIAP, ESFIAP, EFIAP/s  Foto: V. Tanasković
Branislav Brkić, MF FSS, ULUPUDS, MFIAP, ESFIAP, EFIAP/s Foto: V. Tanasković

 

Branislav Brkić jr rođen je 1960. godine u Valjevu.

Danas živi u Beogradu, po zanimanju je diplomirani elektroinženjer.

Kreativnom fotografijom bavi se od 1980. godine i do sada je učestvovao na vise od 400 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Nagrađivan je više od 140 puta.

Do sada je imao 26 samostalnih izložbi u Srbiji i inostranstvu (Slovenija, Bosna i Hercegovina, Mađarska, Rumunija, Ukrajina, Kina).

Predsednik je Foto saveza Srbije od 2003. godine.

Poseduje DIGIGRAPHIE sertifikat za najviši kvalitet izrade fotografija u savremenoj EPSON tehnologiji.

Plakat najave izložbe Branislava Brkića u Novom Sadu Dizajn: I. Mašanović
Plakat najave izložbe Branislava Brkića u Novom Sadu Dizajn: I. Mašanović

 

 

Serija Seoski muzikanti:

 

Fotografije iz ove serije snimane su poslednje tri godine u selu Nanomir kod Valjeva.

Ovo selo, smešteno između Bogovađe i Mionice, naseljava dosta porodica koji pripadaju Romskoj nacionalnoj zajednici. Preci današnjih stanovnika naselili su se u ovom kraju kako bi radili kao najamni sezonski radnici kod seljaka iz okolnih, bogatijih sela. I dan danas njihovi potomci žive na sličan način, većinom su slabo obrazovani, ne poseduju sopstvena imanja i osnovne prihode im obezbeđuje nadničarenje na okolnim imanjima.

Otprilike, tu bi se sva priča o ovom nevelikom selu mogla završiti, da naši sugrađani Romi nisu prirodno muzički obdareni, pa pokušavaju, uz pomoć muzike, da obezbede sebi bar malo bolji život nego što postižu teškim radovima u polju.

Muzikanti predstavljaju izvesnu elitu u selu iako nemaju formalno muzičko obrazovanje. Kao veoma mladi počinju da vežbaju i uče od starih, dokazanih majstora svirača. Ukoliko pokažu dovoljno talenta i upornosti u učenju, biće im omogućeno da se uključe u neki orkestar i da se opredele za život muzikanata.

Dobri violinisti su najviše poštovani. Samo najdarovitiji i najuporniji muzikanti uspevaju da savladaju do perfekcije ovaj atraktivni instrument. Po pravilu, violinisti su šefovi orkestara i oko njih se okupljaju svi ostali svirači.

Ne bira se prilika za svirku i zaradu. U vreme pravoslavnih slava svi orkestri su na putu, obilaze domaćine po bližim i daljim selima i stižu da zasviraju u svakoj kući. Svadbe i druga veća slavlja donose i bolje prihode, pa nije redak slučaj da se nalaze „tezge“ ne samo u okolini nego i stotinak kilometara daleko.

Nije lako, kažu muzikanti, ali je ipak sve drugo teže nego svirka.

Izvod iz kataloga:

„Fotografije Branislava Brkića, predstavljene na ovoj izložbi, odvajaju od zaborava jednu autentičnu sredinu. Predstavljajući romske muzičare i njihove porodice, fotograf nije skriven kao lovac na kadar, već otvoren saučesnik i beležnik onoga što je pred njim, dozvoljavajući muzičarima da se predstave na prirodan način samom fotografu. Fotograf tada bira „odlučujući trenutakˮ kada je ta prirodnost maksimalna, i kada je ušla duboko u suštinu ličnosti na fotografijama, u bit karaktera ekspresivno ocrtanog na njihovim licima. Posvećenost muzici ide toliko do krajnjosti, da su ostali aspekti života prikazani na fotografijama samo mizanscen istrumentima, u koje je usmerena sva ljubav seoskih muzikanata. Fotografije su mogle biti samo crno-bele, jer se u valerima sive odvija i njihov život.“ (Milovan Ulićević)

Fotografije na ovoj izložbi rađene su tehnikom DIGIGRAPHIE na fajn art papiru Somerset Velvet for Epson, 505 g/m2, format 76cm x 61cm. Ukupno je izloženo 16 radova.


0 2463
Ranko Đurović: " Palingenia longi qauda" - 2009.

U Fuji galeriji  u Novom Sadu, u petak 16. marta 2012. otvorena je samostalna izložba fotografija dr Ranka Đurovića «Isečci života» koja predstavlja presek njegovog petogodišnjeg vrlo uspešnog bavljenja fotografijom. Na izložbi se mogu videti mnoge nagrađivane fotografije na raznim fotografskim izložbama u Srbiji koje je Ranko izlagao, i postao  jedan od najnagrađivanijih autora Fotografskog kluba Vojvodina, kluba koji svoja okupljanja i izlagačke aktivnosti veže za Fuji galeriju u Novom Sadu.

dr Ranko Đurović pozdravlja posetioce na otvaranju izložbe
dr Ranko Đurović pozdravlja posetioce na otvaranju izložbe

Na izložbi je predstavljeno četrdsetak radova, koje je dr Đurović snimio u Srbiji, Maroku i na Kubi. Fotografije nisu putopisne reportaže o tim zemljama, kao bi se možda dalo pomisliti, već kreativna fotografija o ljudima i njihovim životnim aktivnostima, gde je određenje mesta fotografisanja  manje značajno na fotografiji.

Sa otvaranja izložbe u Fuji galeriji

Na izložbi koja se uslovno može podeliti na dva dela: lajf  fotografiju i portrete, vidimo čoveka u prvom planu i «isečke iz života»,  što bi po autoru bila tema cele izložbe koju je sam koncipirao.

Na Rankovoj lajf fotografiji dominira priča koja izvire iz karaktera njegove ličnosti i njegove profesionalne opredeljenosti ka humanom, ka čoveku, a ne priča posmatrača o događaju i ljudima sa neke udaljene distance, koji je došao sa hiljadama kilometara dalekog mesta. To se ogleda u  prisnosti kontakta koji ostvaruje sa čovekom na fotografiji i svesnosti modela o fotografovoj prisutnosti.

Ranko Đurović: „Alhemičar“ – 2010

Izložba deluje kao zbirka, u kojoj svaka fotografija postoji sama za sebe, a ne  čvrsto formiran koncept izložbe, koji bi se bazirao na stilu kao likovnoj kategoriji. Stil podrazumeva tumačenje likovnih elemenata na samosvojstven način, a primenjen na motive i teme koje fotografišemo unutar zadanog koncepta. Dakle, to nije izložba po unapred smišljenom obrascu.

Rankova fotografska likovna rešenja su pronalažena od slučaja do slučaja, i više su diktirana samom scenom, stalno imajući u vidu to da se priča ne naruši. A onda se izbacuje iz kadra sve nepotrebno što bi smetalo osnovnoj priči ili karakteru portreta.

Ranko Đurović: „Portret u boji nikotina“ 2011

Naravno, oslanjanje na svoj senzibilitet i osećaj nije greška , ako on vodi ka dobroj fotografiji, a poruka bude ujedno i razumljiva gledaocu. Ta poruka je često svojevrstan i duhoviti Rankov komentar situacije koju je zapazio, ponekad malo i pripomognut dodatnim aranžiranjem od strane fotografa, ali nikada to nije preterano da bi delovalo neprirodno, već vrlo smišljeno i u funkciji ideje.

Ranko Đurović: „Amarkord“ – 2010

Na fotografijama preovladavaju jake emocije i snažna ekspresija, ponegde i šok, osim na portretima, gde pokušava da pokaže smirenost i poštovanje prema portetisanim osobama. Njih najčešće postavlja u neki svetlosni ambijent prirodnog svetla niskog svetlosnog ključa (low light) i tako opusti model dok stvara fotografiju. Tehničku perfekciju u takvim  slabim svetlosnim uslovima mu dozvoljava i vrlo kvalitetna oprema sa kojom radi (Nikon D3s).

Ranko Đurović: „Isčekivanje“ – 2010

Fotografijama na ovoj izložbi dominiraju ljudi, i ispoljavanje njihovog karaktera kroz lik zabeležen objektivom, kao i čovek u radu u nekim poslovima koji se oslanjaju na tradiciju (bojadžija , mesar, tašnar….), a ne neki industrijski radnik kao «šraf» industrije «modernih vremena» (u Čaplinovom poimanju toga). Nekada su to i isečci dešavanja na masovnim manifestacijama poput sabora u Guči.

Ranko Đurović: Hvala Bogu za sve što mi daje – 2010.

Svakako da je ovako brz uzlet u fotografiju kod dr Ranka Đurovića bio moguć samo kod čoveka od značajnog životnog iskustva, i dara za fotografiju, otkrivenog posle 45-te godine. Ali to nije nešto što se nije dešavalo do sada i nekim drugim autorima.

Ranko Đurović: “ Palingenia Longiqauda“ – 2009.

Dr Ranko Đurović rođen je u Feketiću 1960. Detinjstvo je proveo u Lovćencu, a studije medicine završio je u Novom Sadu 1984. Prvi fotoaparat kupuje decembra 2006. Samostalne izložbe je imao u Simferopolju na Krimu (Ukrajina) u Novom Sadu, Futogu i Smederevu. Nosilac je zvanja Fotoamater I klase FSS.

Dobitnik  je i više nagrada fotografskih salona i izložbi:  u Požarevcu osvaja drugu nagradu 2009 . a prvu nagradu za «Alhemičara» i treću nagradu 2010. na istoj izložbi,  zatim u Boru 2. nagradu i pohvalu salona 2010., treću nagradu na LIFE BALANCE salonu u Beogradu 2011, i na izložbi u Zaječaru pohvalu 2012.

Izložba u Fuji galeriji je otvorena do 23. 03.2012.

Tekst o izložbi:

Milovan Ulićević

Fotografije sa otvaranja:

Miško Kordić