Najznačajnija godišnja izložba Foto saveza Srbije, koja se po jedanaesti put održava, otvorena je sinoć 20.aprila 2017. godine u „Galeriji 73“ u Beogradu. Izložba „Na tragu svetlosti“ je ove godine i deo manifestacije „Beogradski mesec fotografije“. Pozdravnom rečju, i podsećanjem na obim i značaj izložbe, posetiocima se obratila direktorka „Galerije 73“ Mirela Pudar. U ime organizatora FSS izložbu je otvorio i o izložbi je govorio Milovan Ulićević član UO FSS. Analiziravši izložbu on je izneo mišljenje i o trenutnom stanju u izlagačkoj fotografiji pod patronatima FIAP i FSS, i o tome napisao uvodnik u katalog izložbe, koji ovde u celini prenosimo:

Izložba „Na tragu svetlosti“ nagrađenih radova na izložbama pod patronatom FIAP-a i Foto Saveza Srbije ulazi u drugu deceniju, održavajući se jedanaesti put. To svakako zaslužuje poštovanje, koje uživa među fotografima koji su svoje delovanje vezali za kreativnu fotografiju, bilo da su amateri ili profesionalci. Na izložbi su fotografije autora koji su po mišljenju selektora, predsednika umetničkog saveta Aleksandra Kelića, najbolja fotografija od više nagrađenih, ako je autor imao više nagrada na raznim FIAP salonima, ili samo jedan nagrađeni rad, ako ih autor nije imao više. Sigurno da je selektor pri izboru imao ideju vodilju za konačan izgled cele postavke. Svi autori su na taj način predstavljeni sa po jednom fotografijom, a ukupno je 56 autora nagrađenih na izložbama održanim u 2016. godini, dok je 176 njihovih fotografija nagrađeno. Takva demokratičnost kod izlaganja radova je i logična, jer ne bi bilo u redu suprostavljati nagrade sa raznih salona, i još jednom ih žirirati i porediti međusobno neporedivo, kako po temi tako i po tipu salona fotografije. Jer ipak ova izložba ima revijalni, a ne takmičarski karakter.

Po zamisli ova izložba dokumentuje stanje u grupnoj izlagačkoj fotografiji, a sam naziv govori da predstavlja svetlosni trag koji se ocrtao na fotografskom nebu Srbije. Prezentovana na najbolji mogući način, udružena sa reprezentativnim katalogom-knjigom sa svim izloženim radovima i popisanim nagradama, privlači pažnju javnosti i zauzima značajnu istorijsku ulogu u današnjem vremenu, u kome dominira virtuelna digitalna prezentacija fotografija, i kratkotrajni, neanalitički pogled na fotografiju. Ona tako vraća veru u tradicionalno poimanje uloge umetnosti kao estetskog pročišćenja duše onoga koji posmatra neko umetničko delo – katarzu.

Gledajući ove fotografije, postavljaju se tri ključna pitanja, na koja ću pokušati da odgovorim.
Prvo je pitanje da li izložba daje objektivni presek stanja fotografije u Srbiji, i smer njenog razvoja, obzirom da gledamo fotografije – vizije velikog broja kreativnih fotografa? Na njega bih mogao odgovoriti potvrdno samo ukoliko se uzme u obzir nekoliko oblasti fotografije: one vezane za temu prirode, dokumentarne i socijalne fotografije, a nešto manje portrete i aktove. Stiče se utisak da odgovor na ovo pitanje upućuje na organizatore koji biraju teme za svoje izložbe, vodeći se finansijskom isplativošću organizovanja, a autori se prilagođavaju temi, kao i svojoj finansijskoj moći. Većina nagrada za fotografiju je osvojena na izložbama i salonima domaćih organizatora i žirirana od žirija sastavljenog od domaćih eminentnih fotografa i fotografa iz okruženja, manje-više istog fotografskog nasleđa. Međutim jedan veliki broj fotografa školovanih na akademijama, i višim školama, ostaje van ovog miljea, jer konceptualna, nadrealna, eksperimentalna i društveno angažovana fotografija, uz još neke druge, nisu predmet interesovanja organizatora, osim posredno, kroz slobodne teme, gde nailaze na slabiji odjek. To se onda direktno reflektuje na izložbu „Na tragu svetlosti“. Zato sam mišljenja da ova izložba ipak nije dovoljno objektivna slika stanja fotografije u Srbiji, ali se kao polazna tačka može uzeti za istraživanje o srpskoj fotografiji. Pošto drugih sličnih izložbi u Srbiji nema, samo širenjem članstva FSS u smeru obuhvatanja svih koji su vezani za fotografiju i povećanja uticaja FSS u društvu, kroz značaj očuvanja fotografskog nasleđa, ova objektivnost će se povećati.

Drugo pitanje je da li se može primetiti autorski kontinuitet i razvoj, posmatrajući nagrađene fotografije istih autora u poslednjih deset godina? Razmišljajući o tome, posmatrao sam fotografije u katalozima i zamislio da izmešam nagrađene fotografije iz raznih godina ne bih li primetio razliku. Došao do zaključka da vremenski sled u ovom nizu, a ni estetsku promenu, ne mogu da uočim. Jedino što mogu da primetim je da korak po korak udeo kompjuterske obrade u dokumentarnoj fotografiji raste, što tumačim tolerantnijim kriterijumima žirija prema toj pojavi kako godine odmiču. O valjanosti toga, nekom drugom prilikom. Na primer, na vrlo sličan način se prilazi dokumentarnoj ili portretnoj fotografiji danas i pre deset godina, osim u par ženskih fotografskih rukopisa, koji najviše ostavljaju po strani klasičnu LIFE fotografiju i idu u smeru nadrealnog.

Takav jedan eksperiment je doveo do zaključka da autori koji dostignu određeni kreativni umetnički nivo, samodovoljni i uljuljkani, ne preduzimaju borbu sa medijem i ne istražuju ga, već ostaju kod svog stila, večno zaključani. Zato nam se i dešava da još uvek dobre fotografije iz osamdesetih i devedesetih budu nagrađene, iako smo ih dosta puta videli izložene. Kvalitet ne sporim, ali metodu, udeo u razvoju fotografije, praćenje nove estetike, vizuelno istraživanje, sporim.

Treće i poslednje pitanje, koje se postavlja, je da li virtuelizacija svega postojećeg utiče na izložbu „Na tragu svetlosti“? Moje mišljenje je da pogotovo fejsbuk i ostale društvene mreže utiču negativno. Kako je način izlaganja na izložbama za fotografe skup, ako su dosledni sebi, oni već na početku odustaju i traže lakše puteve. Individualna, automarketing objava na fejsbuku donosi autoru progresivno lajkove, uljuljkuje njega samog, ali sa druge strane guši i obeshrabruje kreativnost mladih fotografa koji žele da istražuju svoj senzibilitet kroz fotografiju. Lažno ih usmerava u jednom jedinom pravcu koji donosi slavu. Međutim, malo je voljnih koji znaju i hoće da ih obuče i upute kako da njihove teme predstave na najbolji način. Zato jedan deo njih, koji se odluči za izlaganje, idu u smeru imitiranja starijih kolega, ili sličnih fotografa sa interneta, gubeći originalnost po cenu prijema fotografija na FIAP salonima. Drugi deo mladih se potpuno posvećuje samostalnim izložbama, koje onda nemaju kvalitet, jer fotografije ne nose ni zanat ni iskustvo i nisu prošle nikakve kritike i sudove, osim virtuelnih lajkova društvenih mreža ili drugarskih komentara „vrh brate“, super i sl.

Možda je neko očekivao da ću nešto reći o pojedinačnim fotografijama na ovogodišnjoj postavci. Teško je to uraditi sa nekoliko reči, a da se ne ostane u ravni deskripcije fotografije, uz obavezno smeštanje u neku fioku kojoj pripada, što je očigledno i većini posetilaca ove izložbe. Za estetski i istorijski kontekst prikazanog treba više reči, pogotovo ako želimo da istaknemo i otkrijemo posebnost pojedinih fotografija, ali i zbirnu sličnost po motivu, estetskom pristupu, dokumentarnom značaju, sociološkom kontekstu ili semantičkom i semiotičkom značenju pojedinih fotografija.

Ubeđen sam da bi na taj način trebalo da radi žiri, koji je te fotografije izabrao za najbolje, ili bar za nagrađene fotografije na domaćim salonima. Kada bi pored svake fotografije stajalo i usaglašeno mišljenje žirija, to bi uticalo edukativno i marketinški, i otklonilo sve nedoumice oko izbora fotografija za nagrade, pa i opravdalo novac koji autori odvajaju za kotizaciju. Na organizatoru je da to dodatno angažovanje i finansijski podrži. Ovakvo ulaganje bi se dugoročno vratilo kroz povećano interesovanje za učešće na salonima, a posredno bi se odrazio i na kvalitet izložbe „Na tragu svetlosti“. Tako bi i svesni i nesvesni uticaj društvenih mreža na odluke bio marginalizovan, jer pisana reč kritike ostavlja duboki trag i uticaj, dopunjujući vizuelno.

Veliki doprinos izložbe „Na tragu svetlosti“ je i taj što će radovi koji su izloženi, ostati u arhivi Foto saveza Srbije kao trajan dokument o fotografskoj aktivnosti i dometima članova foto-saveza. Kako je u digitalno doba sve nestalno i veoma kratko traje, tradicionalan način čuvanja fotogarfija na papiru garantuje da ćemo u budućnosti imati potpuniji uvid na fotografsku sadašnjost. Vremenska distanca će tada odvojiti svaku subjektivnost od fotografije, pa će se onda pokazati i stvarni dometi današnje fotogafije u Srbiji.