Dani akt fotografije se održavaju u Novom Sadu od 28-30. jula 2017. godine u organizaciji Fotografskog kluba Vojvodina. Ova fotografska manifestacija uključuje u svom programu izložbe, predavanja, radionice, predstavljanje monografija umetničke akt fotografije …. Za nekoliko dana objavljujemo na ovom sajtu Fotografskoog kluba Vojvodina detaljan program i poziv za prijavu na radionicu akt fotografije.
Program je objavljen na strani Program foto festivala „Dana akt fotografije“ – Novi Sad 2017.
Veoma je teško doči do brzog rezultata u ovim tehnički zahtevnim oblastima fotografije, pogotovo manje iskusnim polaznicima koji žele pre svega da steknu znanje, a kasnije na osnovu interesovanja i znanja koje su stekli na radionici, kupe sebi bolju fotografsku opremu i omoguće sebi bolji i lakši rad. Zato su u zavisnosti od znanja i raspoloživih objektiva rezulteti tehnički različiti u jednoj ovakvoj galeriji. Vremenom će se doći do tehničke perfekcije i počeće se razmišljati o kompoziciji fotografije i drugim likovnim elementima slike. Tako treba i posmatrati ovu galeriju, kao prvi, ali veliki korak, a možda nekima presudan korak u istraživanju u makrofotografiji ili foto-lovu na egzotične vrste ptica.
MAKROFOATOGRAFIJA:
FOTOGRAFIJE PTICA:
I ove godine su, iako nešto drugačije od ranijih godina, održani „Dani fotografije u Srbiji“ u Čačku. 1 i 2 jula 2016. godine. Ovogodišnja manifestacija je počela predavanjem „Moje vreme, teme i dileme“ prof. Branimira Karanovića sa Akademije primenjenih umetnosti u Beogradu. U predavanju je prof Karanović napravio presek svog dosadašnjeg stvaralaštva koje je u početku nalazilo inspiraciju u filmskom crnom talasu. Kasnije u znakovnoj i grafičkoj umetnosti traži vizuelni smisao i potencijal, stvarajući fotografije u kojima kompozicijski dominira odnos total-detalj gde su dominirale specifičnosti konceptualne fotografije nadrealnog poetskog diskursa, koje ga po stilu odvajaju od nekih dominantnih pravaca u novijoj srpskoj istoriji fotografije. Puna sala je dobar znak interesovanja za Karanovićev rad i možda traženja novih pogleda u isčitavanju fotografskog rada profesorovog rada. Sam prof. Karanović veoma oprezno daje kvalifikacije o tome kuda ide današnja fotografija, a i o samom pojmu fotografske umetnosti ostajući na poziciji starog mudraca koji retoričkim pitanjem daje odgovor na postavljeno.
Potom su na manifestaciji otvorene dve međunarodne izložbe: „Prva kružna izložba Grand M.S:M. 2016“ koju organizuje Gradac foto-grupa koju sačinjavaju foto-klubovi iz Srbije, Makedonije i Crne Gore. Drugo, sigurno i najprijatnije iznenađenje manifestacije, je izložba Fotografskog centra iz Soluna koji vodi Vasilis Karkastelis, a čini je grupa mladih veoma nadarenih autora, koja preko saradnje sa festivalima, muzejima, galerijama unapređuje fotografiju na Balkanu kroz događaj pod imenom „Aspekti balkanske fotografije“
Otvorene su i tri samostalne izložbe mlađih autora Foto saveza Srbije, koji su posebno aktivni poslednjih godina na izlagačkom polju po raznim FIAP salonima, ali i samostalnim izložbama. To su Bojan Petrović – Bokac KMF FSS EFIAP/b iz Paraćina, Aleksandar Buđevac F1 FSS AFIAP iz Kragujevca i Damir Buzurović F1 FSS, AFIAP iz Čačka. Petrović se predstavio malim romskim pričama iz njhove svakodnevnice, uspevši da nenametljivo dopre do najtananijih emocija romske dece. Buđevac je saostalnu izložbu posvetio jednoj ženi, ali ne samo njoj, već je to ujedno emotivni pogled na sve žene, između sna i jave, želja i ograda životne svakodnevnice. Njegova Lenka poziranjem izlazi iz kanona uobičajene predstave o običnoj ženi. Buzurović minimalističkim likovnim prikazom traži odnose usamljenih likovnih elemenata u beskraju prostora pronalazeći večnost u samom trenutku snimanja, poigravajući se mekim, plitkim tonovima dobijenim dugom ekspozicijom kroz ND filter.
I na kraju je u galerijskom prostoru kafea „Žuta kuća“ održana izložba članova FKK Čačak, gde je osam najaktivnijih autora kluba izložilo svoje fotografije i to: Vojislav Vojo Pešterac, Zoran Milošević, Radenko Radovanović, Damir Buzurović, Branka Vučićević Vučković, Milica Đoković, Nenad Karapavloović, Martin Stamenković i Anđela Stanić. To je bilo i mesto druženja grupe fotografa koji su doputovala iz Grčke i fotografa iz Srbije, i prilika za razmene iskustva i pogleda na fotografiju. Izložba je grčkih fotografa je uveliko naznačila različit pristup fotografiji.
Drugog dana su nam domaćini organizovali izlet u Ovčar banju, splavarenje Zapadnom Moravom i posetu manastirima sa vodičima koji su detaljno objašnjavali istoriju ovih svetinja i prevodiocem na grčki tako da su se fotografi iz Soluna mogli upoznati sa srpskom istorijom. Zajednički ručak posle izleta, priče i utisci za stolom, a na kraju je razmena mišljenja o manifestaciji nastavljena u klubu. Čule su se samo pohvale za trud organizatora, i poštovanje vremena predviđenog programom.
Za razliku od ranijih godina kada je u okviru ove manifestacije bila i Republička izložba fotografija i izložba deset najuspešnijih autora Foto saveza Srbije, ovogodišnja manifestacija u Čačku ih nije imala, jer su one u maju mesecu održane u Beogradu u organizaciji Foto saveza Srbije. Stiče se utisak da su se članovi FKK Čačak potrudili da se nedostatak tih najznačajnih izložbi u Srbiji ne oseti na Danima fotografije, i da su sa minimalnim sredstvima uspeli da nastave kontinuitet održavanja te manifestacije u Čačku, istina u nešto izmenjenom obliku, ali sa proširenjem kroz međunarodnu saradnju. Imam utisak da će Čačani nastaviti i sledeće godine u ovogodišnjem ritmu. Čačani od svih gradova u Srbiji imaju najidealnije tehničke uslove za ovakvu manifestaciju, jer se veliki broj galerijskih prostora, za čak desetak fotografskih izložbi, nalazi u krugu od 500 m od samog centra grada. Po tvrdnji organizatora ni lokalna zajednica ne želi da izgubi ovakvu promociju grada, i spremna je da pomogne finansijski u skladu sa mogućnostima.
.
Tekst: Milovan Ulićević
Fotografije: Mario Bralić i Milovan Ulićević
Fotografski klub „Vojvodina“ (FKV) je dva dana drugog i trećeg aprila bio u gostima prijateljskom Foto klubu „Valjevo“ (FKV). Fotografi iz Valjeva su se potrudili da nam boravak bude prijatan i da dođemo do izuzetnih motiva za fotografisanje. Obilazili smo lokalitete akumulacije „Rovni“, etno selo Bebića Luka, manastir Pustinja, gde su nas monahinje po starom običaju dočekale medom, rakijom i kafom, a zatim i planinu Medvednik gde smo u domu odseli i prespavali u Lovačkom domu. Zajednički ručak članova oba kluba je bila dobra prilika da probamo kako se slažu rakije valjevskog kraja, sa užičkim specijalitetim koje pripremila Slađa, i vojvođanskom štrudlom iz kuhinje Snežaninih kulinarskih recepata.
Sve je počelo inicijativom Željke Gavrilović i Jana Valoa (nije bio zbog obaveza) a onda su se pridružili inicijativi Milan, Vesna i Predrag iz Valjeva, Snežana, Slađana, Dušanka, Darko, Steva i Milovan i foto-izlet valjevskim planinama je mogao da počne. Na svakom je koraku nas dočekivalo gostoprimstvo, kako samo narod toga kraja ume. Odlazili smo puna srca, sa molbom domaćina da im kažemo gde fotografije objavljujemo, da bi ih pogledali i oni. Eto, ta moderna vremena, ne šalju se više fotografije ni u krajeve daleko od gradske vreve.
Srpska Toskana, na šta nas podseća svojom valovitošću brežuljaka i smenom pašnjaka i šume valjevski kraj, uz umereno sunce koje nas je pratilo, je pravi raj za šetnju i fotografisanje. Društvo iz Foto kluba Valjevo se potrudilo da nam pokaže što više. Posebno smo bili impresionirani manastirom „Pustinja“. Deluje kao jedan otrgnut komad raja, koji je onda smešten kao oaza u jednu zabit, na obali reke Jablanice, daleko od svakog tuđinca koji ne zna da poštuje duhovnost naroda.
Domaćinski gulaš i pečena slanina majstora kuvanja Svetozara iz doma, širili su omamljujući miris pa često nismo imali mere u prejedanju. Zato su nam noge otežale drugi dan, nešto od fotoopreme koju smo nosili sa sobom, a ponešto i od obilate hrane. Srećom taj kraj obiluje prirodnim izvorima pa se žeđ lako gasila.
Nikako nam se nije odvajalo od prelepih pejsaža, pa smo do kasnog sumraka hvatali „još samo jedan kadar“ koji se već pri sledećem susretu sa pastirom i ovcama pretvorio u celu seriju. Cvetne livade bile su pravo mesto za opuštanje i odmor. Prosto se nismo mogli načuditi zašto sela izumiru i mladi ljudi odlaze u grad da udišu smog i hrane se hamburgerima.
Druženje je tek početak, i svakako ga treba još više omasoviti, sa još fotografa iz oba kluba i organizovati večernje druženje, gde bi se prikazivale projekcije radova članova oba kluba. Ovo je lep početak jedne dobre saradnje.
Tekst: El commandante :)
Fotografije: FKV članovi
Video: Darko Dozet
Fotografski klub Vojvodina se pridružio duhu Sterijinog pozorja, predstavljanjem jednog od pobednika 14. trijenala pozorišne fotografije, koje se ovih dana održava u Novom Sadu u okviru Sterijinog pozorja . Nenajavljeno gostovanje fotografa Bulat Gainetdinov-a, u utorak 27. maja 2014. u okviru redovnog sastanka FKV, je bio poseban doživljaj za članove kluba. Ruski fotograf Bulat Gainetdinov, je dobio zlatnu medalju Foto saveza Srbije na ovom trijenalu, i kao veliki prijatelj Srbije odlučio je da dođe iz dalekog ruskog grada Ufa u Novi Sad, prvi put poseti Srbiju, i primi nagradu. Bulat je pozorišni fotograf «Državnog akademskog Ruskog teatra drame – republike Baškortostan», a pobednička fotografija je iz predstave toga pozorišta.
U klubu je nadahnuto govorio o fotografiji, pozorišnim predstavama koje fotografisao i svom radu, posebno o nastanku pobedničke fotografije, i njenoj simbolici, fotografiji u kojoj se svetlost kao kiša «sručila» na scenu i najdramatičnijem delu predstave koji fotografija predstavlja. Učinio nam je bliskim tajne pristupa predstavi, «uglove» koje koristi pri fotografisanju predstava, i zašto smatra da je takav fotografski pristup po njemu dobar. Bilo mu je posebno drago da je u jednom fotografskom klubu u Srbiji, raspitivao se o tome kako radi klub, a rekao nam je da u njegovom rodnom gradu nema sličnih načina, organizovanja i druženja fotoamatera, iako je Ufa milionski grad i administrativno središte oblasti Baškortostan.
Na kraju smo mi gostu prikazali fotografije sa foto izleta koje klub organizovao predhodnog vikenda, na zadate teme. Zadivio nas je gost komentarima na naše fotografije, i ličnim razmišljanjem o fotografiji. Na to razmišljanje je , kako sam kaže uticala, «velika ruska tradicija i kultura, na koju se i ruska fotografija oslanja, gde je ruska fotografija prepuna velikih tema i dramatike». Zato takav pristup i on ima prema fotografiji, a «mračne teme, i intimističke fotografije, nisu bliske njegovom senzibilitetu, i ne oseća ih». Duh snage, vedrine i dobronameran stav prema svakom, blizak je jednom Tataru (narodu kome Bulat Gainetdinov pripada).
Posle ovog gostovanja fotografa Geinetdinova u Fotografskom klubu Vojvodina, svi smo bili uvereni, da je nagrada Foto saveza Srbije stigla u prave ruke, a da se pobednička fotografija svojim kvalitetom, interpretacijom predstave, svetlom i dramatikom izdvaja od ostaih na 14. trijenalu pozorišne fotografije.
Za iznenadno gostovanje Bulata Gainetdinova u klubu moramo da zahvalimo novosadskom fotografu Darku Dozetu, predsedniku Foto asocijacije Vojvodine, udruženja koje okuplja profesionalne fotoreportere Vojvodine.
.
Tekst:
Milovan Ulićević
U poseti Novom Sadu i Fotografskom klubu Vojvodina od 28. februara do 3. marta 2013. bila je grupa od četrdeset devet fotografa iz grčkog grada Kozani. Oni su studenti privatne fotografske škole koju pohađaju u tom gradu. Grupu je predvodio profesor Vrettakos Alexander, koji je osamdesetih godina studirao DIF u Novom Sadu, koji je zavoleo fotografiju i završio prvi fotografski kurs u nekadašnjem foto klubu „Branko Bajić“, kod fotografa i tadašnjeg predavača Pavla Jovanovića. Nažalost u Novom Sadu toga kluba više nema.
Do ovog susreta je došlo tako što su Grci, videvši na Fejsbuku najavu za drugu klupsku izložbu, poželeli da je pogledaju i tako se upoznaju sa radom jednog ovdašnjeg fotografskog kluba, da čuju razmišljanja o fotogafiji i trendovima u fotografiji Srbije, o načinu organizovanja foto-amatera, i steknu nova prijateljstva među fotografima u Vojvodini.
Fotografski klub Vojvodina je u petak 1. marta organizovao posetu klupskoj izložbi, i u toku posete je održano predavanje „Fotografski UM pentagraf“ na engleskom jeziku uz simultano prevođenje i na grčki jezik. Iznesena razmišljanja i zaključke u ovom originalnom radu grčki fotografi su sa velikim pažnjom saslušali uključujući se aktivno pitanjima i sugestijama.
Veliko interesovanje, pokazali su za radove članova našeg kluba, i čuli su se mnogi komentari i korisne sugestije. Na molbu predsednika kluba, prof. Vrettakos Alexsnder je analizirao radove skoro svih članova na izložbi, i pri tome su se čulo jedno argumentovano stručno razmišljanje o fotografijama naših članova, gde je povučena paralela između ovih radova i onoga kako se to radi i šta izlaže na izložbama u Grčkoj. Takođe se osvrnuo i na trenutne tendencije u fotografiji koje predaje u okviru predmeta „Savremena fotografija“ na foto-školi. Predložio je da se u budućoj saradnji fotografske škole u Kozani i Fotografskog kluba Vojvodina organizuju višednevne foto-radionice u Novom Sadu na koje će se vrlo rado odazvati kao gostujući predavač.
Subota je dogovorena za izlet. Relacija Zrenjanin – Carska bara – Perlez – Titel – Vilovo i onda povratak u Novi Sad bila je naš predlog, a na želju gostiju da ih više zanimaju destinacijie u kojima se više oseća seoski život, a manje moderna, urbana, turistička destinacija.
Autobus sa kojim smo na njihov poziv putovali zajedno, postao je autobus prijateljstva, gde su se čuli mnogi jezici grčki, engleski, ruski, slovački, ukrajinski i srpski, jer je među gostima fotografa bilo i ruskinja i ukrajinki koji žive u Grčkoj i pohađaju foto-školu. Toga jutra se smešio blago oblačan dan, idealan za fotografisanje i krenusmo u susret jutarnjem suncu ka Carskoj bari.
Na obodu bare, a na kraju sela Belo Blato posetili smo fabriku za proizvodnju izolacionih materijala od trske koja se „bere“ u bari. To je svima nama, a posebno Grcima, bio jedinstven doživljaj, jer takve fabrike odavno nema u Grčkoj, a u Srbiji možda samo u ovom selu. Žene i devojke za mašinama u skoro manufakturnoj proizvodnji kakva je postojala još pre stotinak godina, bio je zahvalan motiv za dobre fotografije.
Nakon toga smo se zadržali u selu na zahtev gostiju. Ovde se neguje narodna tradicija pa je to bio glavni motiv koji im je privukao pažnju. Iako je Carska bara prirodni rezervat ptica, u ovo doba godine selice se još nisu nastanile, pa nažalost nije bilo zanimljivo za fotografisanje pogotovo za one koji nisu imali teleobjektive.
Svako druženje i prijateljstvo se na Balkanu najbolje učvrsti uz dobro jelo i piće. Hotel „Sibila“ na Carskoj bari je pravo mesto za to. Uz riblje specijalitete i domaće vino nastavila se priča, najviše o fotografiji.
Saznali smo za grčka iskustva o organizovanju i funkcionisanju foto škole, koja traje dve godine, od oktobra do juna i u kojoj studenti pohađaju sedam predmeta. To je dobra alternativa i priprema za grčke državne akademije za fotografiju. Takva škola je podržana prostorom i troškovima od grada Kozani. To je uticalo da se u gradiću od šezdesetak hiljada stanovnika oformi i deluje škola, naravno uz nesebično zalaganje onih koji predaju u toj školi. U Srbiji, koliko je meni poznato, takvih škola nema trenutno. Zato je i na prvi pogled vidljiva veća edukovanost u fotorafiji kod gostiju.
Oko 15 časova karavan fotografa je krenuo za živopisni Perlez, gde je naglasak bio na poseti crkvama, i gde su Grci imali priliku da vide remek delo crkvenog ikono-slikarstva XIX veka, ikonostas koji je oslikao čuveni srpski slikar Uroš Predić. Tamo smo ljubazno dočekani od najpoznatijeg perleškog fotografa Lajoša Mesaroša – Lajčija koji nam je u dogovoru sa lokalnim sveštenstvom omogućio ovu posetu crkvama. Moram se ovde zahvaliti Lajčiju na pomoći da jedna grčka izgubljena kamera u Perleškom kafiću bude vraćena za Novi Sad, na radost vlasnice iz Grčke.
Već pomalo umorni, sa prepunim karticama fotografija, stigli smo na sledeće odredište, Titel. Ostalo je još malo od dana do zalaska sunca, pa se odustalo od posete Vilovu i negovim „zemljanim katakombama“ iskopanih na obroncima Titelskog brega. Tu je i bio kraj izleta nakon čega je sledio povratak u Novi Sad.
Ali to nije bio i kraj druženja sa prijateljima iz Grčke. Nastavilo se druženje za večerom u poznatom novosadskom restoranu „Fontana“, uz zvuke tamburice i popularnih pesama Balaševića, Bajage i Tome Zdravkovića, koje su svirali tamburaši, na zahtev nekolicine bivših studenata iz Grčke, koji su studirali u Novom Sadu i Beogradu. Pesma ih je podsetila na osamdesete godine i na najlepše studentske dane u Srbiji.ž
I kako završiti ovu stranicu dnevnika, a prepun utisaka i dobrog druženja. Ovo prvo međunarodno druženje članova Fotografskog kluba Vojvodina završilo se uspešno. Hvala novim prijateljima na tome, posebno Alexsandosu, Dimitrisu i Oksani koji su nam bili najbliži u razgovoru , ali i ostalima koji će pamtiti dugo ovaj Novi Sad, i koji će ime našeg kluba prenositi jezikom koji je dao i ime našem hobiju, fotografiji.
Neki će naši članovi zažaliti što druženje nije bilo duže, neki što nisu bili zbog obaveza, a najviše će verovatno požaliti oni koji su bili lenji da taj dan posvete sebi na pravi način, za kakav retko imaju prilike, i u druženju sa grčkim fotografima prošire svoje fotografske vidike.
Tekst i fotografije:
Milovan Ulićević
Fotografski klub Vojvodina se najnovijom izložbom pod nazivom „Bušački trio“ odlučio da otpočne sa još jednim konceptom u organizaciji izložbi u Fuji galeriji u Novom Sadu, priređivanje memorijalnih izložbi fotografija, onih ljudi koji su zadužili ovu umetnost, kako svojim fotografijama tako i organizacionim i edukacionim sposobnostima vezanim za fotografiju. Podsećanje na njihovo delo ono nastavlja da živi, a mlađa publika dobija priliku da sazna o prošlosti fotografskog stvaralaštva u svojoj sredini i u Srbiji.
Ovom izložbom predstavljena su posthumno tri autora Živorad Banović, Miloš Ćurić i Marjan Urekar. Sva trojica su bili kolege sa posla i članovi Foto sekcije „Bušač“ koja je delovala u okviru nekadašnjeg FK „Branko Bajić“ iz Novog Sada . Izložbu je otvorio i o autorima nadahnuto govorio MF Borivoj Mirosavljević.
Ono što je zajedničko za ovu trojicu fotografa, je to što su oni najviše i najbolje u Srbiji promovisali fotografijama jednu motivski specifičnu temu: čoveka, njegov rad i okruženje u eksploataciji i preradi nafte. Vrlo uspešno su organizovali jedinstvenu tematsku izložbu fotografija „Čovek i nafta“ (ČIN), koja je od lokalne prerasla u međunarodnu izložbu i tako privukla pažnju mnogih fotogafa u svetu, i u osamdesetim godinama prošlog veka imala svoju „zlatnu eru“. Sami autori su bili nagrađivani za svoje fotografije i dijapozitive na tim izložbama koje su se priređivale jedanput godišnje. Izložbe je obavezno pratilo i prethodno organizovanje foto izleta u NIS – Naftagas, kako bi se na taj način, pružila šansa i ostalim fotografima, da fotografišu i da iskažu svoju kreativnost u toj temi. Izložba je finansijski bila potpomognuta od naftne idustrije, koja je u tome sigurno videla dobru promociju svoga rada.
Živorad Banović, je bio najstariji među njima, i svakako najzaslužniji za uspehe Foto sekcije „Bušač“ dugi niz godina, sve do smrti. Miran, tih po karakteru, a uporan i istrajan u nastojanju da ostvari zamišljeno, značajan deo života posvetio je fotografiji kao animator , popularizator i organizator aktivnosti. Često je podređivao svoje zalaganje uspesima drugih, nauštrb svoje afirmacije.
Njegove fotografije na izložbi najvećim delom obuhvataju temu čoveka u borbi za «crno zlato» kao i fotografije samih postrojenja, tornjeva za bušenje. Zajednička crta njegovih fotografija predstavljenih na izložbi je precizna kompozicija, dominiranje linija i oblika postrojenja, koje posmatrane iz nekog posebnog ugla objektivom daju jednu apstraktnu formu. Banovića pamtim i po izražajnim dijapozitivima za koje je dobijao nagrade čak i Grand pri izložbe. Nosilac je umetničkog zvanja KMF.
Za godinu dana mlađeg Miloša Ćurića se slobodno može reći da je bio desna ruka u Foto sekciji „Bušač“ Živoradu Banoviću. Energičan, impulsivan, glasan ali pravičan u stavu, potekao sa hercegovačkog krša, bio je karakterom suprotnost Banoviću, ali ih je to verovatno i zbližilo u zalaganju za fotografiju, jer je svako dodavao saradnji ono što onaj drugi nije imao. Ćurićeve crno-bele fotografije su naglšene teksture i kontrasta. Motive nalazi u kršu, starom drvetu ili modernim objektima građenim od materijala koji treba da odražavaju čvrstinu i nepropusnost kao kod kolekcije fotografija na kojoj je bazen sa vodom.
Ponekad to odlazi i u blage apstraktne forme ili pak asociraju i na oči strip junaka, kao u slučaju fotografije snimljene ispod Kameničkog mosta sa postavljenom predlećom ispred objektiva. Nije zaboravio ni ljude iz svoje Hercegovine i bliskog mu primorja u seriji „Žene iz Konavla“ koje na jednoj fotografiji predstavio čak i u formi triptiha. U fotografijama sa temom čovek i nafta, trudio se da ukomponuje boju i teksturu u jednu celinu, za razliku od crnobelih gde uklapa kontrast i teksturu. Moram priznati da postoji i jedan deo njegovih fotografija na izložbi, najčešće je tu motiv Novi Sad, koji ne odražava najbolje mogućnosti i kreativne domete autora.
Marjana Urekara, sam moram priznati najmanje poznavao, iako mi je po godinama bio najbliži, ali sam njegove radove na izložbama češće viđao što je verovatno bilo posledica izlagačke energije koju je posedovao. Zbog prirode posla koji je obavljao (zaštita na radu) česće od ostalih je bio u poseti naftnim postrojenjima, gde je napravio veliki broj fotografija. Urekar je na izložbi zastupljen sa najvećim brojem fotografija od sve trojice. Ono što ga karakteriše je i velika tehnička i zanatska perfekcija i maksimalno iskorišćenje vrlo dobre foto-opreme koju je posedovao i sa kojom je radio. Na fotografijama dominira boja (naročito je crvenu volio ), čista i zasićena.
Manje je pridavao značaj svetlu i ono je bilo po karakteru takvo da bi se opremom izvukla maksimalna tehnička perfekcija i savršen kolor (frontalno svetlo sunčanog dana najčešće). Zato su njegove fotografije mahom krupni planovi ljudi, objekata i makro fotografija gde se tehnička perfekcija i najbolje uočava. On je svoja interesovanja proširio sa fotografije na film i video, a autor je i multimedijalne prezentacije „Fruškogorski manastiri“ za eparhiju Sremsku u Sremskim Karlovcima. U 2006. postaje nosilac zvanja KMF. Nažalost, život je tragično završio u saobraćajnoj nesreći.
Za realizaciju ove izložbe veliku zahvalnost dugujemo i članu FKV i članu FS „Bušač“, Siniši Petroviću i njegovom pozitivnom odnosu prema fotografskoj zaostavštini autora, njihovom čuvanju, kao i KUD-u „Bušač“ koji je finansijski pomoglo izradu kataloga za izložbu. Velika je šteta po fotografiju što više nema u FS „Bušač“ ljudi sa takvom energijom da nastave sa organizovanjem ČIN-a i foto izleta, a čini mi se da bi u tome i NIS mogao da nađe dobrobit za sebe ulaganjem u ovaj vid saradnje sa fotografima. Izložba se posle postavke u Fuji galeriji premešta u zgradu NIS.
Tekst napisao:
Milovan Ulićević
Foto safari „IVANOVO U FOKUSU 2012“
I ove godine, kao i ranijih godina, Foto grupa „DUNAVAC“ Ivanovo i Dom kulture „Žarko Zrenjanin“ Ivanovo pozivaju sve fotografe, kako amatere tako i profesionalce, na sad već tradicionalni foto safari.
Ove godine Foto safari će se održati 1.aprila sa sledećim planom aktivnosti:
09:00 Okupljanje i prijavljivanje u Domu kulture Ivanovo
Prijavljivanje i podela bonova za ručak
09:30 Počinje nedeljna misa gde je dozvoljeno fotografisanje.
Zbog nedeljne mise je okupljanje pomereno ranije tako da ko nije zainteresovan da fotografiše u crkvi može se prijaviti do deset sati.
10:00 Polaze ture čamcima ili katamaranom(manji brodić).
U zavisnosti od vodostaja zavisi će i putanja čamaca.
14:30 Otvaranje izožbe Akt fotografija, autor Đorđe Vukičević.
15:00 Ručak
16: Druženje
Kotizacija za učestvovanje je 300,00 din. i plaća se pri prijavljivanju i podeli bonova za ručak.
Rok za prijavljivanje učesnika je 30.03.2012.god. na sledeće brojeve telefona:
Marko Guran 062/806-10-57 Zoltan Bisak 063/86-93-965
ili na e-mail bisakzoltan@gmail.com (poželjna metoda)
Pri prijavljivanju poslati ime, prezime i kontakt telefon ili e-mail
Molimo vas da se prijavite na vreme da bismo znali broj učesrnika zbog ručka. Sva dodatna obaveštenja možete dobiti na gore navedenim brojevima telefona.
Fotografski klub Vojvodina će kao i prethodne godine organizovati prevoz Novi Sad – Ivanovo – Novi Sad
Prijavljivanje će trajati do 29. marta a polazak iz Novog Sada je planiran 1. aprila u 07.00h
Za više informacija možete nas kontaktirati na office@fkv.rs ili na broj telefona 060/394 7 926
Lokacija: Balta Berilovac
Planina: Stara planina, Vrh: Midžor 2168m
Datum: 14. oktobar 2011. situacija slična prošlogodišnjoj samo ovoga puta na brojanju 7 fotografa i jedna odvažna planinarka. Sve je spremno za put od 400km od Novog Sada do Balta Berilovca. Par sati vožnje i stižemo na seosko domaćinstvo Ćirić (Vila Babib zub) gdje smo dočekani sa domaćim slatkim u znak dobrodošlice i toplom domaćom hranom. Lijepo smo se smjestili i u iščekivanju sledećeg dana nakon druženja neki su i pošteno zahrkali.
Datum: 15. oktobar 2011. – 07:00 kako i dolikuje jednom seoskom domaćinstvu sve po redu obilan doručak, pa tek onda na planinu. Nakon doručka nas troje u prvoj turi, se upućujemo prema Babinom zubu odakle planiramo da krenemo u osvajanje nove planine.
Kratka priprema i nas troje krenusmo prema planini. Iz podnožja se nazirao vrh i naš cilj negdje u oblacima.
Nismo ni krenuli a već prvi susret sa Staroplaninskim čobaninom koji nam dade nekoliko savjeta o planini i promjenjivom vremenu koje se mijenja iz časa u čas. Početak penjanja je zaista bio naporan, veliki usponi zamalo da neki od nas i odustadoše od tog pentranja po planinčini. Ali ipak snaga za osvajanjem se probudila i zajedničkim tempom smo uspjeli da savladamo taj najteži početak i ostavimo ga za nama.
Penjući se planinom zaista smo uživali u prelijepim pejzažima i predivnom vremenu. Mada sa povećanjem nadmorske visine polako je i zahladnjivalo.
Nakon tri sata šetnje polako stižemo pred sam vrh do kojeg ima još „samo“ 200m barem je tako naznačeno na tabli, ali vjerujem da je to samo da nam se moral ne bi srozao, ima sigurno 600m čisto da znaju oni koji se budu našli na istom mjestu. Hladnoća je već veoma osjetna uz to i vjetar dodaje još hladnoce al mi i dalje ne odustajemo.
I nakon svog tog pješačenja ipak najači stiže prvi do najviše tačke Midžora od 2168m.
Pogled fascinantan sa jedne strane predivan pogled na strmu Bugarsku stranu sa veoma strmim liticama, na drugu stranu pogled na cijeli put koji smo prešli.
Nakon svega nekoliko minuta, imam osjećaj da je u djelilću sekunde cijela planina prekrivena oblacima i maglom. Ovog puta sreća nas je i te kako poslužila i uspjeli smo da iskoristimo tih nekoliko minuta da napravimo po koju fotografiju. I nakon toga brzo krenuli sa spuštanjem ne bi li nas uhvatilo kakvo nevrijeme. Ipak ispade da nas nije onaj čobanin za džaba upozorio, nauk iz svega toga je da u nepoznatim krajevima treba poslušati i lokalne stanovnike.
Na pola puta nazad već srećemo i nove ture izletnika i planinara koji se kreću istim putem kao i mi svega neki sat ranije. Samo nisu te sreće kao i mi da uživaju u prelijepom danu jer je cijela planina prekrivena sivim oblacima.
Polako i već iscrpljeni od silnog pješačenja pristižemo pod sam Babin zub, i ako se neko pita šta je sa ostalih petoro članova ekipe koji su krenuli sa nama na izlet tog dana, oni su našli jednostavniji način. Popeli se na Babin zub koji je odmah iznad hotela i nakon lagane šetnje i fotografisanja vratili se i uživali uz tople napitke.
I na kraju bih poručio svima koji su ljubitelji prirode i vole da uživaju u njoj da obavezno posjete ovaj kraj i sami se uvjere u ljepote Stare planine i njene okoline.
Datum: 15 Oktobar – nakon prethodnog dana ovaj dan nije za neki pomen. Spakovali se i vratili kućama :).
Tekst: Miško Kordić
Fotografije: Miško Kordić
Program „TREBINJSKIH DANA FOTOGRAFIJE 2011“
Petak, 22. jul 2011.
09:00 – 18:00 Foto radionica – „Porodični portret“
Subota, 23. jul 2011.
09:00 – 18:00 Foto radionica – „Porodični portret“
19:00 Zvanično otvaranje TB dana fotografije – okupljanje svih učesnika
Nedjelja, 24. jul 2011.
08:00 Foto safari – Nacionalni park Sutjeska (Tjentište – prašuma Perućica), polazak ispred Hotela Leotar
Ponedjeljak, 25. jul 2011.
09:00 – 18:00 Foto radionica – „Porodični portret“
10:00 – 14:00 Dječja foto radionica
20:00 Dan Sturman, dobitnik Oskara za dokumentarni film – predavanje: „Fotografija na filmu“
Utorak, 26.jul 2011.
08:00 Foto safari – pećina Vjetrenica, manastir Zavala, selo Žakovo, polazak ispred hotela Leotar
10:00 – 14:00 Dječja foto radionica
Srijeda, 27.jul 2011.
09:00 – 18:00 Foto radionica – „Porodični portret“
10:00 – 14:00 Dječja foto radionica
20:00 Muzej Hercegovine: Otvaranje Državne izložbe fotografija
„FOTOBIH 2011“ i izložbe „Porodični portret“
Četvrtak, 28. jul 2011
09:00 – 18:00 Foto radionica – „Porodični portret“
10:00 – 14:00 Dječja foto radionica
Petak, 29.jul 2011.
09:00 – 18:00 Foto radionica – „Porodični portret“
10:00 – 14:00 Dječja foto radionica
19:30 Narodna biblioteka: Izložba dječjih fotografija
Subota, 30. jul 2011. 21:00
08:00 Slobodan dan – Dubrovnik
19:00 Roštilj i druženje
Organizator zadržava pravo promjene termina
:: Foto safari destinacije ::
1. NACIONALNI PARK „SUTJESKA”
Sutjeska spada među najstarije parkove u Bosni i Hercegovini. Sutjeska je poznata po pobjedi partizana nad Nijemcima i tu je postavljen veliki kameni spomenik koji slavi ovu pobjedu. Rijeka Sutjeska uklesala je prelijepu dolinu u središtu parka i odvaja planinu Zelengoru od planina Maglić i Volujak. Najviši vrh Bosne i Hercegovine, Maglić 2,386 m, nalazi se u parku, na granici sa Crnom Gorom.
PRAŠUMA PERUĆICA
(oko 120 km od Trebinja)
Perućica – najveća sačuvana prašuma u Evropi, zakonom zaštićeni rezervat, nalazi se u sklopu Nacionalnog parka Sutjeska. Okružena je najvišim planinskim vrhovima u BiH – Maglićem – 2386 m, zatim Volujakom – 1978 m i Snježnicom – 1804 m, dok je od planine Zelengore dijeli kanjon Sutjeske. Perućica je jedna od najbogatijih prašumskih kompleksa u Evropi. Njena ljepota ogleda se, prije svega, u ekstremnoj raznolikosti pejzaža od brojnih, pitomih dolina, gustih šumskih kompleksa, prostranih planinskih pašnjaka, riječnih kanjona i krša, sve do visokih, planinskih vrhova. U blizini se nalaze čarobna glečerska jezera Zelengore, koja su, zbog svoje ljepote, nazvana gorske oči. Duboki kanjoni rijeka i veliki broj potoka i bistrih, ledenih izvora nalaze se u njoj, a jedan od njih je i Perućički potok čiji se vodopad Skakavac spušta niz liticu visoku oko 80 metara.
Zbog svoje izuzetne ljepote Prašuma Perućica je zvanično proglašena zaštićenim rezervatom 1952. godine i od tada se koristi za naučne i edukativne svrhe. Perućica je je jedno od zadnjih netaknutih područja prirode i kao takva treba biti zaštićena i za generacije koje dolaze. Prašuma se može posjetiti samo u pratnji ovlaštenih vodiča.
Preporučena foto oprema:
Stativ(slabo svjetlo u gustoj šumi) i fotoaparat, širokougaoni i teleobjektiv
2. Pećina Vjetrenica (50 km od Trebinja)
Vjetrenica je najveća i najpoznatija pećina u Bosni i Hercegovini i jedna od od najinteresantnijih pećina u Dinarskom masivu, koji je svjetski poznat po svom kraškom i speleološkom bogatstvu.
U Vjetrenici živi bogati pećinski svijet, u kojem je zabilježeno gotovo 200 različitih životinjskih vrsta, od kojih 92 troglobionata, što je čini prvom u svijetu po bioraznolikosti, a 37 njih je prvi put pronađeno i opisano na ovom mjestu (locus typicus). Ulaz u pećinu je nedaleko od sela Zavala u južnoj Hercegovini. Za vrijeme ljeta snažan vjetar duva sa ulaza pećine, što je veoma prijatno u sred kamenitog, vrućeg i bezvodnog terena. Potom tom vjetru je i dobila ime – Vjetrenica.
Pećina je istražena i opisana 6.7 km u dužinu, od čega glavni kanal koji počinje na ivici Popovog polja i ide na jug dugačak 2.47 km. Na osnovu pravca pružanja i analize terena geolozi predviđaju da Vjetrenica po svoj prilici završava u Jadranskom moru u Hrvatskoj, 15-20 km od svog ulaza.
Vjetrenica je turistički sređena i kroz pećinu se kreće uređenim stazama. Temperatura iznosi konstantnih 11 stepeni Celzijusa.
Preporučena foto oprema:
Stativ i DSLR fotoaparat sa visokim ISO vrijednostima, brzi objektivi, širokougaoni objektiv. Zabranjeno je slikati čovječju ribicu blicem!
MANASTIR ZAVALA (oko 50 km zapadno od Trebinja)
Manastir Zavala se nalazi u istoimenom selu u istočnom dijelu Popova polja. Posvećen je Vavedenju Presvete Bogorodice. Crkva je sjevernom stranom uvučena u pećinu. Uz manastire Žitomislić i Tvrdoš, spada u najznačajnije središte kulturnog života Hercegovine.
Prvi pisani trag o manastiru datira s početka XVI vijeka. Tokom Drugog svjetskog rata manastir je pretrpio veliku štetu, a takođe i u posljednjem ratu je oštećen i napušten. Nakon rata manastir je ponovo obnovljen i bratstvo se vratilo. U ovom manastiru je Vasilije Ostroški stupio u monaštvo. Počekom XVII vijeka, u manastiru je freske radio u to vrijeme čuveni srpski slikar Georgije Mitrofanović. Pretpostavlja se da je on radio i ikonostas.
SELO ŽAKOVO (25 km od Trebinja)
je slikovito Hercegovačko selo . Sve je ovdje od kamena – od visoke planine Bjelasnice koja se nadvila nad selom, do kućica, ulica, podzida i vrtova. Izuzetno mjesto za fotografisanje.
DUBROVNIK (25 km od Trebinja)
Dubrovnik (latinski: Ragusa) je grad smješten na Jadranskom moru, u južnoj Hrvatskoj. Ubraja se u jedan od najznačajnijih kulturnih i turističkih centara u cijeloj Jugoistočnoj Evropi. Poznat je po svojoj staroj gradskoj jezgri sa brojnim kulturnim i sakralnim spomenicima.
Lokacija: Vlasinsko Jezero
Planina: Granada, Vrh: Vrtop 1721m
Datum: 8 Oktobar – mala grupa od 6 odvažnih fotografa sprema se za put od 450km, krajnja destinacija Vlasinsko Jezero , biser juga Srbije. Sve potrebne i nepotrebne stvari spakovane, fotoaparati potrpani i sve je spremno za pokret. Uz priče i šale, vreme brzo prolazi i nakon nekoliko sati putovanja dokopali smo se naše destinacije. Nadmorska visina 1230m, temperatura u minusu, grejanje uz domaću rakiju staru 15-tak godina bila je neizbežna stvar.
Datum: 9 Oktobar – 05:30h, temperatura i dalje u minusu, sve zamrzlo, velika magla. Neko se i dalje greje rakijom a neko toplom odećom. Odlazimo u prvo jutarnje fotkanje. Priroda je izvanredna, čist planinski vazduh i tišina, pravi raj za odmor. Nastaju i prve fotke…
Bez nekog odredjenog plana nastavljamo dalje, odlučujemo da je najbolje da probamo da osvojimo jedan od obližnjih planinskih vrhova. Pronašli smo planinsku stazu i krećemo u nepoznato. Uz put pronalazimo i prve znake imena vrha planine i nadmorske visine.
Na nekom trećem kilometru od asfaltiranog puta nailazimo na osamljeno domaćinstvo, razmenjujemo par reči sa domaćinima i nastavljamo dalje ka cilju.
Barem polovina nas nastavlja uspon, dok se druga polovina odlučuje na lakšu varijantu spuštanja niz planinu. Nestrpljivi da što pre stignemo do samog vrha, nas dvojica tvrdoglavih se odvajamo i započinjemo penjanje van planinskog puta uz strmu planinu, dok iskusniji odlazi lagano već ugaženim planiskim putem. Samim usponom otvara se polako i predivan pogled na jezero i širu okolinu, neko bi se već zadovoljio i ovim ali ne i mi. Nastavljamo dalje…
Već je treći sat prošao kako se penjemo uz ovu planinčinu, a kraj se jos uvek ne nazire, naišli smo na prepreke. Borova šuma nam je naglo preprečila put i sad smo prinudjeni da tražimo novi. Ko nas je samo naterao da krenemo van onog utabanog puta. Okolo su svuda prisutni tragovi divljači, još nam samo treba neka zverka da iskoči i da nam ulepša dan. Vazduha je sve manje. Ne leži vraže, pojavile su se i neke čudne bube.
Srećom nakon nekih stotinjak metara nailazimo na onaj put koji smo napustili još u podnožju planine. Tako je lepo hodati već utvrđenim putem, a i sami vrh se već vidi i izgleda dosta bliže.
Ušli smo skoro u četvrti sat pešačenja, neko se već popeo na sam vrh, a neko i zalegao usput. Ubrzo smo se svi okupili i ovekovečili taj trenutak, osvajanje Granade i samog vrha Vrtopa. Na kraju za ovaj pogled sa samog vrha je vredelo pomučiti se i dobro preznojiti. Usledila je kraća pauza, fotografisanje predela i put pod noge, repriza , ali ovoga puta srećom niz planinu, moram da naglasim planinskim putem.
Lepo proveden dan, u druženju i fotkanju.
Datum: 10 Oktobar – 05:00 još uvek je mrak, napolju se neki oblaci navukli, neki odoše u fotkanje, od bolova sa one planine od juče vratih se u krevet.
10:00 vreme je za pakovanje, vikend je pri kraju i samim tim naš mali foto izlet se uskoro završava. Ostavljamo polako planinu za nama, al ne bi bili mi fotografi da ne nadoknadimo sve one potrošene kalorije u prethodnom danu. Pravac Niš na niskokaloričan ručak od raznog roštilj mesa na kraju začinjen dijetalnim palačinkama. Svi zadovoljni.
I šta reći na kraju, isplati se otići ponekad na neki izlet ako ne zbog fotkanja onda zbog dobre hrane.
To bi bilo sve za sada, do sledeceg druženja…
