Američki fotograf Edvard Kiting (Edward Keating) je u prepunoj sali Kulturnog centra Novog Sada ekspresno eksponirao oči, velikog broja profesionalaca i zaljubljenika u fotografiju, svojim najnovijim fotografskim projektom o autoputu „Route 66“, koji će uskoro kao foto-monografija izaći iz štampe u Njujorku. Fotografsko predstavljanje dobitnika Pulicerove nagrade u organizaciji Fotografskog kluba Vojvodina, Foto asocijacije Vojvodine, Centra za razvoj fotografije i Beogardskog festivala fotografije „Vizualizator“ je propraćeno sa velikim interesovanjem prisutnih.

Na početku predavanja je Edvard Kiting je govorio o svom životnom putu, i  kako je ušao u fotografiju kupovinom svog prvog fotoaparata od takse za povraćaj poreza, ko ga je zainteresovao za uličnu fotografiju, i kako je, iako nema formalnog fotografskog obrazovanja, upornošću, radom i samoobrazovanjem puno naučio. Ispričao nam je interesantnu priču o fotografiji koja je osvojila Pulicerovu nagradu. Motiv me je, kako Kiting kaže, nekoliko dana „prizivao“ sa „slikaj me, slikaj me! “ , ali je on to uporno ignorisao do trenutka kada je morao da napusti zgradu, i kada se u poslednjim trenucima predomislio napravivši nekoliko snimaka. I to su bili oni pravi.  Fotografija je svojom originalnošću postala,vrlo upečatljiva kod čitalaca NY Tajmsa. Motiv fotografije, čajnik sa šoljicama, prekriveni prašinom od srušenog Svetskog trgovačkog centra, svojevrstan su simbol tragedije, u kome je svako zrnce prašine  metafora duha jednog od 3000 ljudi nestalih u ruševinama pre svakodnevnog poslovnog predaha uz čaj i kafu. Muk, mir i tišina otišli su u večnost. Promenio se pogled svima nama, kao što se promenio pogled na čajnik, sa fotografijom Edvarda Kitinga, na kojoj njegova postojanost odoleva kao večnost, naspram trenutka (zrnca vremena) koji razdvaja život i smrt.

Fotografije, koje je 20.decembra 2014. predstavio na predavanju, su nastale na pet puta ponovljenom putovanju duž cele trese puta „Route 66“ koji spaja Čikago sa Los Anđelosom.

Dosledan klasičnoj fotografiji snimio je preko 700 filmova u toku rada na ovom projektu. Kitingove fotografije spadaju u žanr ulične fotografije koja je inficirana revolucionarnim uticajem fotografa Roberta Frenka (ličnog prijatelja E.K. koji u 90 godini aktivno radi) i njegovog projekta „Amerikanci“ objavljenog 1958. kao i idejama u pogledu na kadar Geri Vinogranda koji je smatrao da je fotografija „iluzija istinite priče o tome kako fotoaparat vidi isečak vremena i prostora“

Nažalost predavanje nije trajalo onoliko koliko su publika i sam autor želeli, zbog zakazanih obaveza. Oduševljen posetom i reakcijom publike na njegove fotografije, Kiting je prezadovoljan gostoprimstvom napustio Novi Sad. Čini se da su svi koji učestvuju, više ili manje, u oblikovanju fotografske scene Novog Sada i Vojvodine, bili prisutni na ovom fotografskom događaju za pamćenje. Ostao je i žal za tim da se nije moglo predstaviti više fotografija iz raznih drugih projekta iz plodnog fotografskog rada Edwarda Kitinga, ali se nadamo da će za to biti prilike drugi put.

Biografija:

Edvard Kiting živi u Njujorku već 30 godina. Radio je u Njujork Tajmsu i za Pulicerovu nagradu je bio nominovan 11 puta, a osvojio je tu nagradu za izveštavanje sa događaja od 11. septembra 2001. za fotografiju vezanu za tragediju u srušenim kulama bliznakinjama Svetskog trgovinskog centra.

Njegova popularna foto kolumna „Zaveti“ (pri venčanjima) je dva puta nominovana za Pulicerovu nagradu. Dejvid Grifin direktor fotografije Nešenal džiografik magazina je rekao za Kitinga, da je promenio žanr fotografije venčanja. Godine 1997. njegove „Zavete“ je objavio izdavač Vilijem Morou i Ko. i iste godine je kolumna dodata nacionalno izdanju Tajma.

Edvard Kiting je redovni saradnik Njujork Tajmsa, Tajms magazin-a, Njujork magazin-a, Roling Ston-a i „W“  magazina.

Njegove su fotografije deo stalne kolekcije Muzeja moderne umetnosti (MOMA), Norton muzeja umetnosti u Vest Palm Biču.

Sada je slobodni fotograf. U poslu sarađuje sa suprugom Keri Borec koja je fotoreporter, i bivši urednik Golf magazina.

.

Tekst:

Milovan Ulićević

Fotografije:
Darko Dozet i Srđan Srdanov