Tags Posts tagged with "Dejan Marković"

Dejan Marković

0 1635

Pedesetominutni nemi igrani film „Paris Qui Dort” ili „Dok Pariz spava” Rene Klera iz 1924, prikazivan i pod nazivom „Neobični zrak”, je komična fantazija o grupi ljudi koji su osvanuli u Parizu zaglavljenom u vremenu, i to bukvalno. Osim za protagoniste filma za sve ostale vreme je stalo jedne noći u 3 i 25.

Albert, noćni čuvar na Ajfelovom tornju, kreće kući iz noćne smene i pritom primećuje neuobičajenu tišinu i prazne ulice, a tu i tamo nailazi na pojedince „zamrznute” u trenutku obavljanja određenih aktivnosti. Neki od njih su taksista u svom automobilu, pijanac pri povratku iz noćnog provoda, policajac u pokušaju da ščepa lopova sa ukradenim satom u ruci, pa čak i samoubica na obali Sene sa oproštajnom porukom na kojoj piše: „Ovo činim zbog ritma modernog života. Ne mogu više da podnesem užurbanost i buku ovoga grada.” Albert konačno nailazi na grupu ljudi nepotpalih pod uticaj opšteg mrtvila i saznaje da su njih petoro doputovali iz Marselja. Među njima su pilot, detektiv koji sprovodi internacionalnog kriminalca, bogati trgovac i jedna putnica željna da oseti ritam grada svetlosti. Razmišljajući o situaciji koja ih je zadesila, zaključuju da su u vreme koje pokazuju zaustaljeni gradski časovnici, a to je 3 i 25, svi oni bili visoko u vazduhu; Albert na Ajfelovoj kuli, a ostali u avionu. Zbog toga se odlučuju da se popnu na Ajfelovu kulu i tamo prenoće, kako ih ne bi zatekla sudbina „uspavanih” Parižana.

Sutradan silaze u grad u potrazi za hranom. Sve im je na raspolaganju i to naravno besplatno, jer nema ko da naplati. Čak i zaključani objekti kao što su prodavnice i banke uspevaju da otvore zahvaljujući internacionalnom kriminalcu, inače profesionalnom obijaču. Život u izobilju je udoban, ali vremenom prelazi u dosadu. Pored toga, rađaju se čarke između muškaraca i nastaje borba da se šarmira sada jedina preostala žena na svetu. U takvoj atmosferi dani sporo prolaze sve dok jednog trenutka na radio stanici, na vrhu Ajfelove kule, ne dobiju poziv da se pojave na određenoj adresi. Poziv je oberučke prihvaćen i svi složno kreću na označenu adresu očekujući da se tamo uvere da nisu sami, a možda i da odgonetnu enigmu „okamenjenog” grada. Poziv je uputila nećakinja profesora Krejza. Ona ih dočekuje i obaveštava da je njen ujak izumeo neobični zrak, koji kad se emituje zaustavlja vreme u radijusu svog delovanja. Na nju zrak nije delovao, jer ju je ujak zatvorio u izolovanu sobu, a ostali sada shvataju da ih je boravak visoko u vazduhu stavio van dometa zračenja. Profesorova nećakinja ih na njihovo insistiranje odvodi do njega i tamo mu naređuju da „odmrzne vreme”, što on na kraju i čini i vraća Pariz u uobičajeno stanje brzog življenja jedne svetske metropole.

Rene Kler u „Dok Pariz spava” približava se „čistom filmu” (cinéma pur), a to znači povratak elementarnim osnovama filma – vizuelnosti i pokretu. Sinopsis je krajnje jednostavan. Naracija se ostvaruje vizuelni sredstvima kroz pokret, kompoziciju i ritam, što je u eri nemog filma donekle i iznuđeno. Uticaj pionira francuskog filma kroz kombinaciju realizma braće Limijer sa stop-frejm fotografijom Melijesa, daje utisak sučeljavanja stvarnosti i snova, pokretljivosti i statičnosti, filma i fotografije.

Rene Kler je „Dok Pariz spava” snimio 1924. godine, na početku svoje karijere, u vreme saradnje sa dadistima Frensisom Pikabiom i Erikom Satijem. Sa njima je pripremao svoj naredni film „Entr’acte” ili „Intermeco”, u kojem se pojavljuju i fotograf Man Rej i još jedan umetnik nadrealističkog opredeljenja, Marsel Dišam. Eksperimentalna priroda ovog drugog filma, pre svega u vizuelnim aspektima, donekle je prisutna i u filmu „Dok Pariz spava”. Ljudi u trku uhvaćeni u sloumoušnu, vraćanje filma unazad, snimanje balerine odozdo (kroz staklenu ploču). Ove eksperimentalne tehnike snimanja u „Dok Pariz spava” svedene su na stop-moušn, što ovaj film približava fotografskom medijumu. Puste ulice dnevnog Pariza sa retkim prolaznicima okruženim urbanom arhitekturom i sve to dato u poetičnom ključu, evocira na stvaralaštvo pariskog fotografa Ežena Atžea. Atžeova fotografija je okarakterisana kao dokumentarna, međutim kritičari pronalaze u njegovom stvaralaštvu elemente magičnog relizma, a posle Bretonovog Manifesta nadrealizma Man Rej i njegov nadrealistički kružok ga svojataju, jer na njegovim fotografijama pronalaze začudnost i nekakvu nadrealnu atmosferu u slici stvarnosti.

Za razliku od Atžea koji je s naporom vukao svoju tešku, zastarelu fotografsku opremu i zbog toga bio limitiran kod biranja uglova snimanja, Klerova kamera je vrlo pokretljiva i omogućuje mu da švenkuje vertikalno duž Ajfelovog tornja, da snima iz ptičje perspektive pariske ulice ili iz auta u pokretu. Otuda čak i stopirani kadrovi imaju dinamiku, koja je nedostižna Atžeovoj statičnoj fotografiji. Smena zamrznutih i pokretnih kadrova, kao jedna od prednosti filma kao medijuma nad fotografijom, omogućila je Kleru da istražuje protok vremena relativizujući ga i svodeći ga na ubrzano ili usporeno filmsko vreme, koje se odmotava unapred ili unazad ili ga zaustavljajući u jednom trenutku, na taj način opšteći i sa fotografskim medijem i njegovim ograničenjima i prednostima. Prednost fotografije u ovom smislu očigledna je na radovima Ežena Atžea i ogleda se u suptilnom intenzitetu i tehničkoj savršenost, koji pojačavaju utisak stvarnosti u tolikoj meri, da se čini da je vreme zauvek zaustavljeno, a to filmska kamera teško može da zabeleži.

Možda sam uvršćivanjem ovog filma u rubriku „Fotografija i film” donekle narušio princip pisanja isključivo o filmovima koji za temu imaju fotografiju, ali „Dok Pariz spava” poseduje kreativnost u vizuelnom izražavanju, koja mu povremeno daje karakter i snagu fotografije. Za mene je ovaj film bio podsticajan da se više udubim u stvaralaštvo Ežena Atžea i da shvatim koliko su različite umetnosti u okviru jednog stila ili kulturne epohe usko povezane i često nerazlučive.

Tekst: Dejan Marković
Fotografija: Kadrovi iz filma

1 2412
Plakata filma "Alisa u gradovima"

Као редатељ, ја сам приповедач. Али као фотограф, ја сам искључиво слушалац. Слушам приче мени испричане не od људи, већ od пејзажа и места, од кућa и улицa. Они су прошли кроз puno toga и imaju много тога да се кажu о нама и нашој цивилизацији.” – Wim Wenders

Vim Venders se od strane mnogih filmskih kritičara smatra za jednog od najvećih živih reditelja, s obzirom na njegovu osobenu filmsku estetiku izgrađenu još tokom sedamdesetih godina prošlog veka i ostvareni uticaj na razvoj autorskog filma. Međutim, manje se zna da se Venders, uporedo sa radom na filmu, aktivno bavi i fotografijom. Svoj rad na polju fotografije kultivisao je kroz dugoživeći projekat „Pictures from the Surface of the Earth“, koji je započeo početkom osamdesetih godina ciklusom „Written in the West“. Ideju za ovaj projekat dobio je tokom priprema za snimanje filma “Paris, Texas” fotografišući lokacije na američkom zapadu. Ovaj film iz 1984. godine, kao i mnoge druge Vendersove filmove, odlikuje izuzetna filmska fotografija za koju je zaslužan dugogodišnji Vendersov saradnik kamerman Robi Miler (Robby Müller). Potpuna posvećenost vizuelnim aspektima filma vidljiva je i na deset godina starijem ostvarenju ove dvojice umetnika “Alice in the Cities” (1974), koje predstavlja deo trilogije o putovanjima zajedno sa filmovima “Wrong Move” (1975) i “Kings Of The Road” (1976). Ono što karakteriše Vendersove fotografije, a to su melanholični prizori pustih predela, zapuštenih ili napuštenih ruralnih ili urbanih prostora, koji nameću teme kao što su vreme, sećanje, nostalgija, gubitak i pokret, karakteristično je i za filmsku fotografiju filma “Alisa u gradovima”, odnosno fotografije u filmu koje svojim polaroid fotoaparatom stvara glavni lik Filip.

Tridesetjednogodišnji Filip Vinter, novinar-fotograf, dobio je zadatak od svog izdavača iz Minhena da napiše reportažu o putovanju po Americi. Nakon četiri nedelje usamljeničke vožnje kroz prostranstva Amerike stigao je u njujorško predstavništvo minhenskog izdavača, ali bez napisane reportaže, samo sa hrpom fotografija. Službenik iz predstavništva, nezadovoljan Filipovim objašnjenjem da je sve na fotografijama i da će one vrlo brzo da iznedre traženi tekst, ostavlja ga bez avansa i upućuje na svoje pretpostavljene u Minhenu. Filip odlazi na aerodrom i kupuje kartu do Amsterdama za sutradan uveče, jer je let do Minhena otkazan zbog štrajka pilota. Tu na šalteru upoznaje svoje sunarodnike Lizu i Alisu, majku i ćerku, koje putuju za Amsterdam i provodi sa njima noć i naredni dan čekajući let. Na dan leta, ostavljajući Alisu Filipu, Liza odlučuje da još jednom ode do svog muža želeći da izgladi narušene odnose između njih dvoje. Kasnije tokom dana Filip dobija poruku od Lize, u kojoj mu predlaže da on sa njenom ćerkom odleti za Amsterdam i da je tamo sačeka do pristajanja narednog leta iz Njujorka. Međutim, Liza nije došla narednim letom i Filip shvata da Alisa, devetogodišnja devojčica, postaje jedino njegova briga.

Kroz razgovor sa Alisom saznaje da njena baka živi u Vupertalu u Nemačkoj i odlučuje da je odveze do nje. Ostatak filma prolazu u potrazi za Alisinom bakom, što se svelo na, maltene, besciljno lutanje, jer se ispostavilo da je Alisa slagala za Vupertal i da je jedini trag bio u vidu fotografije bakine kuće i nagoveštaja da se ona nalazi negde u Rurskoj oblasti. Tokom ovog lutanja zapadnom Nemačkom, u početku mrzovoljni Filip u potrazi za inspiracijom za pisanje i nesrećna Alisa u potrazi za svojom rodbinom, postepeno postaju bliski i nalaze zadovoljstvo u samom putovanju, u gradskim i ruralnim pejzažima, muzici koju slušaju, restoranima koje posećuju, tako da policijsko uplitanje i razrešenje Alisinog slučaja na kraju dolazi kao naglo buđenje iz jednog prijatnog sna.

Iako se prema izloženom sižeu može zaključiti da je Venders stavio akcenat na naraciju, ona je ipak u drugom planu, ali fragmentarna kakva jeste zbog niza izdvojenih epizoda tokom putovanja i zajedno sa fotografijom pejzaža, laganom muzikom i ritmom u celini, u funkciji je stvaranja jednog melanholičnog ili možda pre sentimentalnog osećanja, što je navelo neke kritičare da Vendersove filmove iz ove faze stvaralaštva podvedu pod termin egzistencijani sentimentalizam. Ovim osećanjem su obojeni i likovi u filmu i ono je posledica njihove otuđenosti, nemogućnosti da se uklope u društvo i usled toga besciljnog lutanja, težnje da se skrase i u isto vreme straha da će naći svoj dom. Odnos između Filipa i Alise je kičma filma i kroz njihovo vezivanje Venders pokušava da nađe izlaz iz ove rastrzanosti u samom putovanju. Kao da želi da kaže: Putovanje je život. Život čine predeli i gradovi kroz koje putujemo. Ljudi koje pritom srećemo. Život je u kretanju, bilo to autom, avionom, vozom ili metroom. U pogledu omeđenom prozorskim okvirom prevoznih sredstava. Prozorom kao okvirom za život uhvaćen u kretanju. Život ukadriran kamerom ili fotoaparatom tokom putovanja.

Crno-bela fotografija korišćena u filmu doprinosi građenju sumorne atmosfere. Pusti monohromatski pejzaži, povremeno u dugim kadrovima, samo su odraz duševnog stanja glavnih likova. Ona je više konotativna nego realistična; više osetljiva na duševni trepet, nego na telesni pokret; u većoj meri je odraz preovlađujućeg duha filma, nego što bi to bila kolor fotografija. I fotografije koje Filip izrađuje svojim Polaroid SX-70 fotoaparatom (mi ih vidimo kao crno-bele, iako su one možda u koloru) prema svom karakteru odgovaraju filmskoj fotografiji i funkciji koju ona ima u filmu. On u jednom trenutku upoređuje dobijenu fotografiju morskog pejzaža i sam morski pejzaž, pri čemu zaključuje da između njih nema nikakve sličnosti. Možda nam sugeriše da fotografija, jednostavno, prikazuje stvarnost u određenom prošlom trenutku, različitu od onoga što je sada. Međutim, možda hoće da kaže da ona predstavlja i njegovu intimnu stvarnost, stvarnost onakvu kakvom je on doživljava, ogledalo njegove duše.

Venders se tokom svoje karijere osim osećanjima usamljenosti, otuđenosti i mladalačkog “angsta” bavio konstantno i temom amerikanizacije Nemačke. U ovom filmu Filip često izražava netrpeljivost prema komercijalizaciji medija (razbija televizor ili šutira radio kada program prekidaju reklamama), ali sa druge strane konzumira američke filmove i muziku preko istih tih medija. I u Nemačkoj kao i u Americi bombardovan je rokenrolom, koji je u to vreme već postao globalni fenomen. Koristi džuboks da zavrti neki od američkih rok hitova ili posećuje koncerte tadašnjih rokenrol zvezda, ali ipak ima averziju prema komercijalizaciji koju kreira potrošačko društvo. U krajnjoj liniji može se reći da je njegov odnos prema američkoj kulturi ambivalentan. U tom smislu upečatljiv je kadar u kojem je prikazan mali Nemac sa sladoledom naslonjen na džuboks u trenutku dok pevuši pesmu “On the Road Again” ili krupni plan oznojanog lica Čaka Berija tokom nastupa na jednom od koncerata, a zatim i izraz lica hipnotisane nemačke publike.

Venders, koji je pisao i scenario za ovaj film, kroz dijalog između Filipa i jedne njegove njujorške prijateljice, pored kritike komercijalizacije i uopšte potrošačkog društva kao takvog, izražava možda i svoje shvatanje fotografije, odnosno navodi razlog koji ga tera da fotografiše. Razgovor između Filipa i Anđele doslovno prenet izgleda ovako:
Filip: “Od trenutka kada se izađe iz Njujorka ništa se više ne menja. Sve izgleda isto. Čovek više ništa ne može da zamisli. Pre svega ne može da zamisli nikakvu promenu. Postao sam sebi tuđ. Mogao sam jedino da zamislim da će se to tako nastaviti. Uveče bih bio siguran da ću se ujutru vratiti. A onda sam ipak vozio dalje i slušao taj hvalisavi radio. Uveče u motelu, koji je izgledao isto kao i onaj prethodne večeri, gledao sam tu okrutnu televiziju. Izgubio sam i sluh i vid.”
Anđela: “Ti si to odavno izgubio. Za to se ne mora putovati po Americi. Čovek izgubi sluh i vid kad izgubi osećaj za sebe. A ti si to odavno već izgubio. Zato su ti stalno potrebni dokazi da stvarno još postojiš. Sa tim pričama i doživljajima postupaš kao da su živa jaja. Kao da si ti jedini koji nešto doživljava. Zato stalno praviš te fotografije. Tako imaš nešto u ruci. Dokaz da si ti bio taj koji je nešto video. Zato si i došao ovde. Da bi te neko slušao. Tebe i tvoje priče koje zapravo pričaš samom sebi. Ali, to nije dovoljno…”
Filip: “Fotografisanje zaista ima neke veze sa dokazivanjem. Dok sam čekao da se slika razvije često me je obuzimao čudan nemir. Jedva sam čekao da gotovu sliku uporedim sa stvarnošću. Ni to poređenje nikada nije moglo da ublaži moj nemir. Stvarnost je te statične slike stalno sustizala i preticala. Samo sam još opsednutije fotografisao. Druge fotografije, osim tih polaroida, tek ne mogu da zamislim…”

„Alisa u gradovima“ je možda najbolji Vendersov film i s toga topla preporuka ne samo zaljubljenicima u fotografiju, već pre svega probitačnim filmofilima. Ovim prvima, međutim, rado preporučujem i Vendersov dokumentarac iz 2014. godine „The Salt of the Earth“, biografski film posvećenom brazilskom fotografu Sebastijaou Salgadu. No, to je već neka sasvim druga priča…

Tekst napisao:
Dejan Marković
član FKV