“Као редатељ, ја сам приповедач. Али као фотограф, ја сам искључиво слушалац. Слушам приче мени испричане не od људи, већ od пејзажа и места, од кућa и улицa. Они су прошли кроз puno toga и imaju много тога да се кажu о нама и нашој цивилизацији.” – Wim Wenders

Vim Venders se od strane mnogih filmskih kritičara smatra za jednog od najvećih živih reditelja, s obzirom na njegovu osobenu filmsku estetiku izgrađenu još tokom sedamdesetih godina prošlog veka i ostvareni uticaj na razvoj autorskog filma. Međutim, manje se zna da se Venders, uporedo sa radom na filmu, aktivno bavi i fotografijom. Svoj rad na polju fotografije kultivisao je kroz dugoživeći projekat „Pictures from the Surface of the Earth“, koji je započeo početkom osamdesetih godina ciklusom „Written in the West“. Ideju za ovaj projekat dobio je tokom priprema za snimanje filma “Paris, Texas” fotografišući lokacije na američkom zapadu. Ovaj film iz 1984. godine, kao i mnoge druge Vendersove filmove, odlikuje izuzetna filmska fotografija za koju je zaslužan dugogodišnji Vendersov saradnik kamerman Robi Miler (Robby Müller). Potpuna posvećenost vizuelnim aspektima filma vidljiva je i na deset godina starijem ostvarenju ove dvojice umetnika “Alice in the Cities” (1974), koje predstavlja deo trilogije o putovanjima zajedno sa filmovima “Wrong Move” (1975) i “Kings Of The Road” (1976). Ono što karakteriše Vendersove fotografije, a to su melanholični prizori pustih predela, zapuštenih ili napuštenih ruralnih ili urbanih prostora, koji nameću teme kao što su vreme, sećanje, nostalgija, gubitak i pokret, karakteristično je i za filmsku fotografiju filma “Alisa u gradovima”, odnosno fotografije u filmu koje svojim polaroid fotoaparatom stvara glavni lik Filip.

Tridesetjednogodišnji Filip Vinter, novinar-fotograf, dobio je zadatak od svog izdavača iz Minhena da napiše reportažu o putovanju po Americi. Nakon četiri nedelje usamljeničke vožnje kroz prostranstva Amerike stigao je u njujorško predstavništvo minhenskog izdavača, ali bez napisane reportaže, samo sa hrpom fotografija. Službenik iz predstavništva, nezadovoljan Filipovim objašnjenjem da je sve na fotografijama i da će one vrlo brzo da iznedre traženi tekst, ostavlja ga bez avansa i upućuje na svoje pretpostavljene u Minhenu. Filip odlazi na aerodrom i kupuje kartu do Amsterdama za sutradan uveče, jer je let do Minhena otkazan zbog štrajka pilota. Tu na šalteru upoznaje svoje sunarodnike Lizu i Alisu, majku i ćerku, koje putuju za Amsterdam i provodi sa njima noć i naredni dan čekajući let. Na dan leta, ostavljajući Alisu Filipu, Liza odlučuje da još jednom ode do svog muža želeći da izgladi narušene odnose između njih dvoje. Kasnije tokom dana Filip dobija poruku od Lize, u kojoj mu predlaže da on sa njenom ćerkom odleti za Amsterdam i da je tamo sačeka do pristajanja narednog leta iz Njujorka. Međutim, Liza nije došla narednim letom i Filip shvata da Alisa, devetogodišnja devojčica, postaje jedino njegova briga.

Kroz razgovor sa Alisom saznaje da njena baka živi u Vupertalu u Nemačkoj i odlučuje da je odveze do nje. Ostatak filma prolazu u potrazi za Alisinom bakom, što se svelo na, maltene, besciljno lutanje, jer se ispostavilo da je Alisa slagala za Vupertal i da je jedini trag bio u vidu fotografije bakine kuće i nagoveštaja da se ona nalazi negde u Rurskoj oblasti. Tokom ovog lutanja zapadnom Nemačkom, u početku mrzovoljni Filip u potrazi za inspiracijom za pisanje i nesrećna Alisa u potrazi za svojom rodbinom, postepeno postaju bliski i nalaze zadovoljstvo u samom putovanju, u gradskim i ruralnim pejzažima, muzici koju slušaju, restoranima koje posećuju, tako da policijsko uplitanje i razrešenje Alisinog slučaja na kraju dolazi kao naglo buđenje iz jednog prijatnog sna.

Iako se prema izloženom sižeu može zaključiti da je Venders stavio akcenat na naraciju, ona je ipak u drugom planu, ali fragmentarna kakva jeste zbog niza izdvojenih epizoda tokom putovanja i zajedno sa fotografijom pejzaža, laganom muzikom i ritmom u celini, u funkciji je stvaranja jednog melanholičnog ili možda pre sentimentalnog osećanja, što je navelo neke kritičare da Vendersove filmove iz ove faze stvaralaštva podvedu pod termin egzistencijani sentimentalizam. Ovim osećanjem su obojeni i likovi u filmu i ono je posledica njihove otuđenosti, nemogućnosti da se uklope u društvo i usled toga besciljnog lutanja, težnje da se skrase i u isto vreme straha da će naći svoj dom. Odnos između Filipa i Alise je kičma filma i kroz njihovo vezivanje Venders pokušava da nađe izlaz iz ove rastrzanosti u samom putovanju. Kao da želi da kaže: Putovanje je život. Život čine predeli i gradovi kroz koje putujemo. Ljudi koje pritom srećemo. Život je u kretanju, bilo to autom, avionom, vozom ili metroom. U pogledu omeđenom prozorskim okvirom prevoznih sredstava. Prozorom kao okvirom za život uhvaćen u kretanju. Život ukadriran kamerom ili fotoaparatom tokom putovanja.

Crno-bela fotografija korišćena u filmu doprinosi građenju sumorne atmosfere. Pusti monohromatski pejzaži, povremeno u dugim kadrovima, samo su odraz duševnog stanja glavnih likova. Ona je više konotativna nego realistična; više osetljiva na duševni trepet, nego na telesni pokret; u većoj meri je odraz preovlađujućeg duha filma, nego što bi to bila kolor fotografija. I fotografije koje Filip izrađuje svojim Polaroid SX-70 fotoaparatom (mi ih vidimo kao crno-bele, iako su one možda u koloru) prema svom karakteru odgovaraju filmskoj fotografiji i funkciji koju ona ima u filmu. On u jednom trenutku upoređuje dobijenu fotografiju morskog pejzaža i sam morski pejzaž, pri čemu zaključuje da između njih nema nikakve sličnosti. Možda nam sugeriše da fotografija, jednostavno, prikazuje stvarnost u određenom prošlom trenutku, različitu od onoga što je sada. Međutim, možda hoće da kaže da ona predstavlja i njegovu intimnu stvarnost, stvarnost onakvu kakvom je on doživljava, ogledalo njegove duše.

Venders se tokom svoje karijere osim osećanjima usamljenosti, otuđenosti i mladalačkog “angsta” bavio konstantno i temom amerikanizacije Nemačke. U ovom filmu Filip često izražava netrpeljivost prema komercijalizaciji medija (razbija televizor ili šutira radio kada program prekidaju reklamama), ali sa druge strane konzumira američke filmove i muziku preko istih tih medija. I u Nemačkoj kao i u Americi bombardovan je rokenrolom, koji je u to vreme već postao globalni fenomen. Koristi džuboks da zavrti neki od američkih rok hitova ili posećuje koncerte tadašnjih rokenrol zvezda, ali ipak ima averziju prema komercijalizaciji koju kreira potrošačko društvo. U krajnjoj liniji može se reći da je njegov odnos prema američkoj kulturi ambivalentan. U tom smislu upečatljiv je kadar u kojem je prikazan mali Nemac sa sladoledom naslonjen na džuboks u trenutku dok pevuši pesmu “On the Road Again” ili krupni plan oznojanog lica Čaka Berija tokom nastupa na jednom od koncerata, a zatim i izraz lica hipnotisane nemačke publike.

Venders, koji je pisao i scenario za ovaj film, kroz dijalog između Filipa i jedne njegove njujorške prijateljice, pored kritike komercijalizacije i uopšte potrošačkog društva kao takvog, izražava možda i svoje shvatanje fotografije, odnosno navodi razlog koji ga tera da fotografiše. Razgovor između Filipa i Anđele doslovno prenet izgleda ovako:
Filip: “Od trenutka kada se izađe iz Njujorka ništa se više ne menja. Sve izgleda isto. Čovek više ništa ne može da zamisli. Pre svega ne može da zamisli nikakvu promenu. Postao sam sebi tuđ. Mogao sam jedino da zamislim da će se to tako nastaviti. Uveče bih bio siguran da ću se ujutru vratiti. A onda sam ipak vozio dalje i slušao taj hvalisavi radio. Uveče u motelu, koji je izgledao isto kao i onaj prethodne večeri, gledao sam tu okrutnu televiziju. Izgubio sam i sluh i vid.”
Anđela: “Ti si to odavno izgubio. Za to se ne mora putovati po Americi. Čovek izgubi sluh i vid kad izgubi osećaj za sebe. A ti si to odavno već izgubio. Zato su ti stalno potrebni dokazi da stvarno još postojiš. Sa tim pričama i doživljajima postupaš kao da su živa jaja. Kao da si ti jedini koji nešto doživljava. Zato stalno praviš te fotografije. Tako imaš nešto u ruci. Dokaz da si ti bio taj koji je nešto video. Zato si i došao ovde. Da bi te neko slušao. Tebe i tvoje priče koje zapravo pričaš samom sebi. Ali, to nije dovoljno…”
Filip: “Fotografisanje zaista ima neke veze sa dokazivanjem. Dok sam čekao da se slika razvije često me je obuzimao čudan nemir. Jedva sam čekao da gotovu sliku uporedim sa stvarnošću. Ni to poređenje nikada nije moglo da ublaži moj nemir. Stvarnost je te statične slike stalno sustizala i preticala. Samo sam još opsednutije fotografisao. Druge fotografije, osim tih polaroida, tek ne mogu da zamislim…”

„Alisa u gradovima“ je možda najbolji Vendersov film i s toga topla preporuka ne samo zaljubljenicima u fotografiju, već pre svega probitačnim filmofilima. Ovim prvima, međutim, rado preporučujem i Vendersov dokumentarac iz 2014. godine „The Salt of the Earth“, biografski film posvećenom brazilskom fotografu Sebastijaou Salgadu. No, to je već neka sasvim druga priča…

Tekst napisao:
Dejan Marković
član FKV