U Društvu novinara Vojvodine je održana promocija knjige o Mihajlu Ljikaru (rođ. 1935)“VIRTUALNI MOSTOVI MIHAJLA LJIKARA“ i u isto vreme, 7. decembra 2017. godine, je otvorena izložba fotografija sa radovima iz nastalih najviše pedesetih i šesdesetih godina kada se Mihajlo Ljikar uspešno zanimao za fotografiju. Njegovi fotografske počeci su bili u Foto-klubu „Elektromašinac“ iz Beograda, dok je bio student elektrotehničkog fakulteta, a jednu godinu i predsednik tog kluba, a kasnije u Foto-kino klubu „Branko Bajić“ iz Novog Sada gde takođe vršio neko vreme istu funkciju. Još 1968. godine je dobio titulu Foto-amatera I klase (umetnički savet: Pavlović Miloš, Marinković Voja, Mojsilović Vidoje).
Ispred Društva novinara Vojvodine predsednik Mladen Bulut je istakao da bi osnivač ovog udruženja Jovan Jovanović Zmaj bio zadovoljan da je imao čast da poznaje Mihajla Ljikara, jer se on stalno trudio da okupi sve one ljude koji se bave stvaralaštvom. Celog dosadašnjeg života je fotografiju imao u srcu i doprinosio njenoj promociji. Svestran po interesovanju on je uspešan atletičar, sportski lovac, i kao društveni radnik je ostvario značajne rezultate, a najznačajnija je funkcija vođenja projekta pri izgradnja hale za stonotenisko prvenstvo Evrope (SPENS).
O Ljikarovom profesionalnom radu su govorili dr Valentina Čizmar i Ivan Telečki. Profesionalni život je ostvarivao u PTT-u gde je kao istaknuti inžinjer, a kasnije i kao doktor nauka, veoma doprineo razvoju telefonije i telekomunikacija u Vojvodini i uvođenju prvih automatskih telefonskih centrala u Srbiji. Značajn je i njegov naučni rad na na tom polju, i njegova pedagoška aktivnost na FTN-u u Novom Sadu gde predavao „Komutacione sisteme“. Na kraju se vidno uzbuđen Mihajlo Ljikar zahvalio velikom broju prisutnih koji su ukazali poštovanje njegovom radu, među kojima su bili i mnogi od šezdeset autora koji su pisali o njemu u ovoj monografiji.
O fotografskom radu prijatelja Miše, kao ga i danas zovu njemu najbliži, je govorio priređivač monografije i izložbe fotografija Borivoj Mirosavljević MF FSJ koji je istakao:
„Fotografija je bila i uvek će biti, bez obzira na njene stalne transformacije, shodno tehničko-tehnološkim inovacijama, najpouzdaniji most komunikacije među ljudima. To je mnogo pre današnjih pametnih glava, shvatio golobradi Mihajlo Ljikar, učenik nekadašnje muške gimnazije, potom elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, doktor nauka i profesor Univerziteta u Novom Sadu. Dok je krčio svoj put tragom svojih idola Tesle i Pupina, iz fotografske mračne komore je iznedrio bezbroj svetlopisa koji sada blistaju na simboličkoj retrospektivnoj izložbi i ukoričeni u reprezentativnoj knjizi koja život znači. To je 26. knjiga u ediciji „Zlatno oko“ utemeljenoj daleke 1972. godine knjigom o Novom Sadu i Foto-kino klubu „Branko Bajić“, u to vreme najboljem u nekadašnjoj Jugoslaviji i na čijem čelu se, kao predsednik kluba, nalazio Mihajlo Ljikar.
Bilo je to vreme zaživeo i potonji čuveni Međunarodni salon fotografije „Zlatno oko“ koji je sve do 1993. godine (kada su ga progutale „nesrećne“ transformacije) bio stecište najboljih majstora fotografskog stvaralaštva čitavog sveta.
Knjiga „Virtuelni mostovi Mihajla Ljikara“ ugledala je svetlost dana zahvaljujući velikom entuzijazmu istinskih ljubitelja fotografije i uz lično žrtvovanje samog autora projekta i izložbe. Ovom knjigom nije krunisano samo uspešno stvaralaštvo jednog od velikana koji su ispisali svetle stranice posleratnog društvenog i privrednog razvoja, nego je sačuvan i kontinuitet brenda fotografije koja je Novom Sadu i našoj zemlji otvorila vrata Evrope i sveta daleko pre generacije koja se diči titulom evropskog grada kulture. Fotografija bi trebala da je na počasnom mestu a nema je ni na margini, projekta sa kojima treba da opravdamo laskavu titulu. Zar ovo nije prilika da Novi Sad revitaleizuje Foto i kino klub i izložbu „Zlatno oko“, konačno dobije dugoočekivani Muzej fotografije i izbriše Srbiju sa spiska zemalja koji nemaju Muzej fotografije.
Najzad projekat „Virtualni mostovi Mihajla Ljikara“ već svojim nazivom nagoveštava komunikacijsku misiju koju knjigom i izložbom fotografija nastavlja već uspešno dokazanu misiju u našoj kulturi. Mesto u nagoveštenom Muzeju mu je sigurno obezbeđeno, ali ga treba iskoristiti kao stabilnu podršku projektu „Novi Sad evropski grad kulture 2021. godine“
Prikaz priredio: Milovan Ulićević
