Sve nijanse crne
Dešava se u poslednje vreme jedna neusklađenost između značaja izložbe u estetskom smislu, i prostora u kome se prezentuju takve izložbe javnosti. Sa jedne strane imate izložbe „tek da nešto okačimo“, koje svojim malim dometom ne zaslužuju da se prikažu javnosti, jer autor nema šta da kaže fotografijama, iako ih je opremio najboljim ramovima i u reprezentativnoj galeriji. S druge strane imate izložbe koje zbog skromnosti autora završe u nekoj neadekvatnoj slabo osvetljenoj prostoriji, sa minimalnom ili nikakvom opremom fotografija, ali zato sa odličnom izložbom, sjajno koncipiranom i iznad svega originalnim i doslednim pristupom fotografskoj umetnosti, a kojoj su mišljenja posetilaca unisona u rasponu od pozitivnog stava do oduševljenja.
Ovoj drugoj grupi izložbi pripada zasigurno i samostalna izložba „NOIR“ Željke Gavrilović iz Valjeva koja je otvorena 14. decembra 2016. godine u centru za strane jezike „Kontext“ (ugao ulica Knez Mihajlove i Vuka Karadžića u Beogradu, prvi sprat) Izložbu je otvorio proslavljeni reditelj Slobodan Šijan (kultni film „Ko to tamo peva“) koji je u Željkinim fotografijama prepoznao „tamnu stranu strepnje koja nas je obuzimala u kinoteci davnih sedamdesetih godina“. Naslov izložbe njega asocira na vrstu filmova koju su francuski kritičari nazvali „film noir“. Prisetio se on tih godina kada je upoznao Željku i kada su u kinoteci „strepili da možda postoji mračniji svet iza privida obične svakodnevnice“. To se može prepoznati i na Željkinim fotografijama.
Njena izložba je dosledna jednoj ideji na svakoj fotografiji, veoma čvrstog koncepta sprovedenog od prve do zadnje fotografije. U detaljima svakodnevnice, u ljudskim figurama, sakrivenim karakterima u siluetama, dubokim senkama kriju se osećanja i raspoloženje. Uticaj koji je ljubav prema filmu (dani provedeni u kinoteci), i druženje u mladosti sa ljudima iz sveta filma koji su pomerali njegove granice, ostavilo je uticaja i na svet ovih fotografija. Sve fotografije imaju jednu filmičnu notu, pa deluju kao međukadrovi koji povezuju dve glavne scene velikog kontrasta života, ili kao kadrovi koji povezuju neke dve nevidljive realnosti. Te dve realnosti ne predstavlja autorka direktno, već međuvezom ili kako rekoh, međukadrom, koji nosi ton i osećaj iz obe realnosti, i koji je trenutak i prolaznost, a ipak večan, zaustavljen na fotografiji.
Na fotografijama nema naznaka o kome se radi, koje su to ličnosti, karakteri, kakve su njihove priče i sudbine. To je isključeno, i dati su ogoljena osećanja u svim nijansama crne. Crnoj se podređuje i svetlo, pa više to nije svetlo koje osvetljava tamu, već svetlo koje više ili manje upija crnu.
Kompozicije fotografija su takođe dosledne, ali i to potiče iz osećaja i vizuelnog iskustva, a ne iz znanja o strukturi fotografije. Nije kompozicija zasnovana na jednoj dominantnoj tački interesa, kojoj su svi ostali likovni elementi „u službi“ kako bi joj dali još veći značaj. Takve kompozicije su česte kod fotografija gde ima ogoljene priče povezane sa motivom, što god Željke nije slučaj. Ona kompoziciju gradi bez čvrstog centra, a na mikro-povezivanju crnih površina i reakciji koje će prisustvo čoveka, ili detalja tela, izazvati kod posmatrača.
Čovek se doživljava kao kopča sa realnošću i sa osećanjima, koja su prvenstveno osobina ljudi. Tako da fotografije ne nose apstraktnu notu, niti je razuđena kompoziciona struktura, svojstvena apstrakciji, zato izabrana. Ona je posledica dilema koje su lični osećaji i slutnje, ali i tuđi osećaji i stanja, profesionalno saznani (autorka je psiholog), pa sakupljani u glavi, odjednom isplivali na površinu i vizualizovani. To je uspešno pokazala ovom izložbom Gavrilovićka, a i svojim delovanjem poslednjih nekoliko godina, od kada se intezivno interesuje za fotografiju.
Zato je u pravu slikar mr Milomir Romanović kada u tekstu koji prati katalog izložbe kaže: „Svaka Željkina fotografija je posledica poetskog stava. Susret sa istinom. Ona ne koketira sa slikom-fotografijom, ne montira, ne aranžira. Ona je lovac, lovi trenutak, kada je priroda došla u susret čoveku….“. A ja dodajem, ne bezosećajni lovac na atrakciju, dokumentarnost, život, socijalu, „babe i tarabe“, već na svoje osećaje, koje veoma uspešno vizualizuje, što nam pokazuje ovom izložbom.
Ovakve izložbe zaslužuju da se o njima piše, polemiše, da se pominju u diskusiji. Izložbe o kojima se ne piše kritički, i o kojima drugi ništa ne kažu, ili nemaju šta da kažu, brzo se zaboravljaju, jer ne bude, i služe samo zadovoljenju sujete autora.
Autor teksta:
Milovan Ulićević
