OD ODE O ŽIVOTU, KA ODI ŽIVOTU
Izložba Tomislava Peterneka u galeriji „Grafički kolektiv“ u Beogradu (51. samostalna), otvorena 14. jula 2014. , će se pamtiti kao velika transformacija velikog majstora fotografije iz ode O životu (LIFE), ka odi životu (sopstvenom), i odi ženi (voljenoj). Izložbu karakterišu tri aspekta (vida, pogleda, gledišta) koji su dosledno dovedeni do jedinstva na izložbi: ljubav, likovnost i poređenje digitalnog i analognog. Krenimo od poslednjeg.
Tomislav Peternek je na izloženim fotografijama krenuo od mnogih tehnika klasične fotografije (dvostruka ekspozicija, krupno zrno, poetska neoštrina, simetrična slika, zamućenje staklom, plitak fokus…) koje preovladavaju pojedinačno od fotografije do fotografije, ali nije gubio osnovnu nit, da je žena, njena suptilnost i lepota zrelih godina, dominanta koju treba istaći u različitim aspektima, a tehniku prilagoditi tome i staviti je u drugi plan. Iako su fotografije digitalno snimljene, one opštim utiskom odaju kao da su snimljene na filmu, a urađene u laboratoriji. Nije se forsilalo ono što je svojstveno digitalnoj fotografiji, pa je na nekim povećanjima namerno izazvana vidljivost zrna, da bi utisak ka filmu bio potpuniji, dok je na drugima to crno beli ton koji podseća na film i tako redom.
Izložbom dominira još jedna likovna specifičnost, koja je u ambijentalnom aktu veoma važna, a to je raznolikost odnosa okoline i ženskog tela. Tu srećemo kamen, morsku penu, vodu, drvo masline, metalne rešetke, stepenice, senku žaluzina, koje autor suprostavlja ženi, i spaja je sa tim ambijentom onako kako njenom pokretu i telu najbolje odgovara. Na fotografijama telo uživa u morskoj peni, hoda po kamenu, izranja iz stabla hiljadugodišnjih maslina kao mladi izdanak, traži svetlost u senci žaluzina, beži» od metalnih rešetaka koje liče na zatvorske, dok hoda pokušava da iskoči iz prozirne odeće, koja se kida u neoštrini kadra, a ponekad se nežno pojavljuje iza poluprozirnog stakla. Uvek žena na fotografijama ostaje odvojena i razotkrivena posmatraču taman toliko, da njegova mašta ostaje domen estetskog.
Treći aspekt, koji je po meni obeležio izložbu, a kojeg se dotakao i prof. Karanović, kada je govorio na otvaranju, je odnos prema sopstvenoj ženi koji je pun ljubavi i poštovanja. Ona je postavljena namerno, na očigled svih, na pijedestal velike fotografove Muze. Taj odnos je tako snažno fotografijama saopšten posmatraču, da smo se svi, koji fotografišemo, zapitali: da li smo mi koji smo „mlađi od Peternekovih godina fotografskog staža“ (kako je lepo primetio Dragan Babović), negde ispustili svoje Muze, zaboravili na njih, ili ih nismo postavili na pravo mesto, da kroz njih pišemo odu životu, sebi i svojim godinama. Verovatno je to i misija, na koju nas želi da nas podseti najstariji od nas, i blago postidi za naš odnos prema ženama, koje su nas u mislima inspirisale, a ostale fotografski neopevane.
Sva tri gore pomenuta aspekta izložbe, po meni su dostigla vrhunac sklada u fotografiji žene u maslinama „REFLEKS“ -(Ulcinj – Liman 2), koja jer urađena simetrično, tehnikom rotacije polovine fotografije oko središnje ose. Fotografija, metaforično rečeno, podseća na mozak fotografa, gde tekstura stabla masline asocira na koru velikog mozga, u čije se dve hemisfere nalazi voljena žena, «izranjajući iz vijuga» kao mlado tkivo, šireći se delom mozga koje još vijuge pune misli i iskustva nisu zauzele. Kao da nam želi reći Peternek, žena je onoliko dugo u mislima muškarca, koliko pamte i masline.
Izložba nije samo važan marker u fotografskom opusu Tomislava Peterneka, nego i putokaz fotografskom razmišljanju svih nas fotografa, na koji ćemo se u budućnosti pozivati.
.
Prikaz napisao:
Milovan Ulićević
Copyright: Fotografije uz dozvolu autora Tomislava Peterneka objavljujemo. Zabranjeno korišćenje bez dozvole.
