Ponekad se zapitamo kuda idu fotoaparti? Da li su oni postali ispunjena želja razmaženih fotografa? Zašto se sve to pronalazi, inovira da bi se podesili SAMO pet parametara od kojih zavisi svaka fotografija (blenda, vreme ekspozicije, daljina, žižna daljina, ISO osetljivost), a koji su se mogli podešavati  ručno još od XIX veka, pa do današnjeg dana?.

Još pre dve godine kada sam kupio fotoaparat sa elektronskim tražilom, zaključio sam da je optičkom tražilu „odzvonilo“,  i da će DSLR zameniti fotoaparati bez ogledala. Smatrao sam da se dešava još jedna velika evolucija (promena) u razvoju fotoaparata, ali mnogi mi nisu verovali. Danas verovatno i oni misle tako.

Slična evolucija se desila krajem XIX i početkom XX veka kada su veliko-formatne fotoaparate sa mutnim staklom, na kom se uoštravalo, a koje je bile glomazne i nepraktične (jedan snimak, jedan plan-film ili foto-ploča), zamenili manji fotoaparati sa sa rol filmom (8-12 snimaka), a zatim i fotoaparati sa mutnim staklom, i ogledalom na posebnom vizirnom objektivu nazvani dvooki reflksni fotoaparati (TLR). Pokazalo se takođe sa rol filmom da se ne mora laboratorija nositi na snimanje. Fotografova oprema je  postalo sve lakše za  nošenje, što je bila velika dobit, na uštrb ne tako velikog gubitka u tehničkom kvalitetu snimka. Oni koji su imali konzervativniji pristup, ostali su da rade velikoformatnim fotoaparatom, iako je to imao smisla koristiti samo u specifičnim oblastima fotografije.

Zatim se pojavila dvadesetih godina prošlog veka LEICA, i izbacila vizirni  objektiv, ali i ogledalo, a ostavila samo objektiv za snimanje i napravila ga izmenjivim, i još jednom smanjila težinu fotoaparatu koristeći manji 35mm kino film (36 snimaka).

Ogledalo, ali sada pokretno, je ponovo vaskrslo u punom sjaju 60 i 70-tih godina u vrhunskim SLR aparatima, a drugi vizirni objektiv dvookih refleksnih kamera, više nije niko pominjao. Dobili smo vrhunske mehaničke fotoaparate, koje su pratile desetine različitih fiksnih objektiva od 6-2000 mm, sa puno prateće opreme vezane u jedan celovit sistem. Sa pokretnim ogledalom porasla je i veličina SLR fotoaparata u odnosu na Leica aparate. Dostupnost vrhunske opreme, posebno objektiva, koji su se pravili različitih maksimalnih blendi, za svačiji ukus i džep, omogućilo je ispunjenje fotogfrafovih želja da imaju sistem za svaku potrebu, što je imalo za posledicu da ponovo fotografi postaju manje okretni i pokretni, sa svom tom nagomilanom opremom.

Istorija  se ponavlja, kažu mudri. Inovatori ne miruju, i spajaju više objektiva u jedan zoom objektiv,  kao prvi korak u  povećanju fleksibilnosti fotografa, i ispunjenju njegovih želja koje su često tehnički suprostavljene.

Prva želja: Što više foto-opreme da imam, a težinu da ne menjam, je bila želja koju je najteže bilo ispuniti. Druga želja: što manje podešavanja  onih pet parametara koji utiču tehnički na sliku, i još ako može da ne razmišljam o njima, ali da budem krativan i dalje.

Ova druga želja je počela da se ispunjava sedamdesetih godina, pa su tada nastale automatike prioriteta blende (A), a zatim prioriteta vremena ekspozicije (S), pa su onda definisane  pogramski (P), a kasnije sa digitalnom fotografijom je i to bilo previše za razmišljanje, pa su proizvođači automatizovali određivanje daljine (AF), napravili SCENA programe, gde samo zadaješ fotoaparatu šta želiš da snimiš, a on sve parametre prilagodi toj želji, i na kraju potpuna automatika sa prioritetom nerazmišljanja (AUTO). Najnoviji ART filteri, idu još korak dalje i pokušavaju  nas osloboditi „laboratorijske obrade“ posle snimanja.

Čuvena Kodakova reklama:  „Vaše  je da pritisnete dugme, mi ćemo uraditi ostalo“, s kraja XIX veka, je danas maksimalizovana do krajnjih granica ne mešanja fotografa u fotografski zanat, pri tome predpostavljajući da se kreativnost neće izgubiti. Da li su u pravu?

A onda, devedesetih godina XX veka, ulazimo u svet digitalne fotografije, i filmu se polako vidi kraj. Zamenjuje ga senzor i elektronika za memorisanje svetlopisa, broj zabeleženih snimaka od 100 -1000 a i više, prevazilazi film višestruko. Obrnuto proporcionalno tome je cena snimljenog kadra . Konačno su prvih godina novog milenijuma morali digitalnu fotografiju da prihvate svi, kada je  senzor od 12 Mpx dostigao kvalitet filma, kod povećanja fotografije do izložbenog A3 formata.

Međutim digitalizacija nije uništila duh filma kod pojedinaca, već je samo ubrzala rad i povećala  fleksibilnost na greške većini fotografa. Velika količina potrebnih filmova za obavljanje fotografskog posla  je jednom memorijskom karticom eliminisana. Omogućava nam se da imamo više filmova različite osetljivosti uvek sa sobom, jednostavnom promenom ISO osetljivosti senzora. Još jedna davnašnja želja fotografska je ostvarena.

Vratilo se i pomalo duha od velikoformatnih kamera u digitalnu fotografiju. Pravljena su pokretljivija i veća „mutna stakla“ za kadriranje u elektronskom obliku (LCD). Što veći senzor i LCD to kvalitetniji snimak i lakše za kadriranje, ali skuplji i teži za rad fotoaparat i uočljiviji fotograf. Zar to nije fotografska priča od  pre sto godina : „Što veći film u inčima, to više detalja na snimku i kvalitetnije povećanje. A veće mutno staklo, omogućava lakše kadriranje“.

Čini se da su danas konačno dostignute sve želje fotografske o kojima se decenijama maštalo, i koje su svi želeli da ostvare pri radu. Navedimo ih ovde:

1. Lako kadriranje u velikom, svetlom tražilu (viziru) ili na svetlom mutnom staklu
2. Veliko povećanje negativa, sa što manje zrnatosti, a više  sitnih detalja i oštrine na fotografiji
3. Kvalitetan film koji prikazuje mnogo detalja pri slabom svetlu i puno tonova sivog, a jeftin i dostupan
4. Puno različitih filmova po osetljivošću uvek pri ruci
5. Tačna  i prirodna reprodukcija boja pri svim svetlosnim uslovima
6. Mnogo  različitih objektiva, koji neće biti teški za nošenje, a velikog otvora objektiva
7. Fleksibilnost u promeni, i prilagođenje u okviru jednog kompaktnog sistema
8. Laka nadogradnju i kompatibilnost tog istog sistema
9. Uvek pri ruci sve (objektive, filmove, filtere  …), ali da nije teško za nošenje
10. Da imam svog laboranta, pa da sam ne razvijam filmove i fotografije
11. I sve to da malo košta, i da mogu da sve sebi priuštim na početku bavljenja fotografijom

Želja za lepim izgledom i dizajnom nije uvek relevantna i objektivna želja, podložna je ukusu ličnom, modi vremena i markentinškom uticaju na pojedinca zato je ne navodim ovde.

Danas se te želje ispunjavaju i ostvaruju redom kako su navedene, na sledeći način:

1. Veliki svetlo elektronsko tražilo sa puno detalja i neprimetnim kašnjenjem, dobro vidljivo u svim uslovima snimanja čak i u mraku
2. Dostizanje velike  rezolucije snimka od 16 do 36 Mpx na DSLR, a još i više u budućnosti omogućava velika povećanja sa puno detalja. Ugrađenim stabilizacijama u telu ili objektivu povećava se lakoća dobijanja oštre slike i u niskim svetlosnim uslovima ( i do 5EV nižim od ranijih) kad se fotografiše iz ruke, pa se i takve fotografije mogu mnogo puta povećati.
3. Mali šum senzora, neprimetniji od nivoa zrnatosti filma, i sa većom moći razlaganja,  uz dinamički opseg  od 14 EV koji beleži skoro sve najekstremnije svetlosne situacije
4. Vrednosti ISO osetljivosti od ISO 50 do čak ISO 416000 koje su odavno na granici besmisla njihove upotrebe
5. Stalno poboljšanje RGB filtera Bajerove (2×2) i Fuji EXMOR (6×6) matrice senzora i uvođenje balansa belog (WB),  nekadašnja noćna mora fotografa koji rade u boji je otišla u zaborav.
6. Zadovoljenje 95% fotografskih  POTREBA je danas ostvarljivo sa dva zoom objektiva koji pokrivaju raspon žižnih daljina od 14-400mm a zadovoljavajuće su svetlosne jačine. Objektivi sa ugradjenim asferičnim sočivima, sočivima malog indeksa prelamanja i najnovijim difrakcionim sočivima imaju poboljšanu moć razlaganja po celom kadru (naročito u uglovima)  i smanjenu hromatsku aberaciju u odnosu na klasične objektive sfernih sočiva.
7. Kompaktan sistem malih dimenzija, koji sa poboljšanjem kvaliteta i smanjenjem šuma  senzora, postaje još manji, kako se senzor smanjuje. Tu će uvek biti kompromisa  na relaciji: potreban kvalitet – težina – veličina senzora -cena koštanja sistema
8. Proizvođači uvek  naprave da vam izazovu potrebu da nadogradite sistem čak i kada vam to realno ne treba, jer vi razmišljate da od viška foto-opreme glava ne boli.
9. A fotoaparat, dva zoom objektiva jedan filter i jedan manji blic je sve što vam treba, a ako ste ekstremist onda još jedan fiksni objektiv ( riblje oko ili bar  jedan sa blendom F:0,95 :)) U igru ulazi ozbiljno staklo-plastika da bi se smanjila težina kako tela tako i objektiva.
10. Hardware i softwer u fotoaparatu uspešno zamenjuju vašeg laboranta, koji se sada zove  BIONZ III , Tru PIC IV i slično, a možda uskoro bude i R2D2,  pa će te i vi kao fotograf  biti nepotrebni. Da li to kuca budućnost na vrata, gde vi zamislite fotografiju, a  R2D2  fotografiše umesto vas kada pritisne okidač. Kako će se tada odrediti autorstvo fotografije, ostaje da se vidi? Možda u nekom budućem EXIF fajlu ubace polje, u kom je zapisan i onaj koji je idejno zamislio fotografiju, jer će ostalo uraditi vaš robot-fotograf- laborant (RFL) fotoaparat, koji će zameniti vaš SLR fotoaparat.
11. Naravno cena svega će biti kao u srtipu „Alan Ford“ kod sir Olivera : „prava sitnica“ :), pa će početnik u fotografiji kupovati sve što mu treba i ne treba, da bi postao „veliki iskusni“ fotograf. Koga on zavarava?

E sad, gde se nazire nova budućnost? Možda se smeši u rukama svakog od nas koji držimo „pametni“ mobilni telefon ili tablet. Iz dana u dan, po svakoj od navedenih deset želja fotografovih, oni napreduju džinovskim koracima. Dostigli su rezoluciju filma, i danas su opremljeni redom fotoaparatima od 8 do 20 Mpx, a čak i 41Mpx. Senzor je mali, a sa tim i težina fotoaparata. Displej je skoro duplo veći od displeja  DSLR-a (skoro 6″), a kašnjenje slike (procesuiranje) sve manje. Displej već sad liči po dimenzijama  na mutno staklo velikoformatnih kamera, i dovoljno je lak i svetao, da nema potrebe za dodatnim tražilom u većini svetlosnih uslova. „Laborant-procesori“ (kako ih ja zovem) u njima su vrlo slični po funkciji onima u fotoaparatima, i polako ih dostižu u brzini. Ostaje samo pitanje izmene objektiva i šuma koji utiče na kvalitet fotografije. Šum će se vremenom smanjivati, kao i svih ovih 20 poslednjih godina, a neke od rešenja izmene objektiva na mobilnim telefonima se vide na fotografijama.

Neko je pomeno dubinsku oštrinu? Pa ta ista priča traje od kada su počele da se zamenjuju velikoformatne kamere sa rol filmom, a ovaj sa manjim od 35mm, pa sve do danjašnjih dana. Aktuelizovana je sa digitalnom fotografijom na malim senzorima. Ali tu možda postoji opet digitalno  softversko rešenje, koje će vremenom sve manje razlikovati od onog fizičkog koje definiše objektiv. Onog trenutka kad softver bude uračunavao parametre žižne daljine, daljine i blende na neoštrinu svih delića na fotografiji, tog trenutka će dubinska neoštrina kao kreativni element u fotografiji biti „oslobođena“ od objektiva, od koga sada zavisi. Objektivu će ostati samo ugao gledanja kao bitni element u kreativnoj fotografiji. Možda u budućnosti dobijemo dugme, kojim ćemo birati dubinsku oštrinu pri snimanju, kao što danas biramo blendu ili vreme ekspozicije. Nadam se da sam dobar prorok, iako nisam  zapamtio Tarabiće.

Slično će se  dogoditi u budućnosti i sa ekspozicijom. Onog trenutka kada je dinamički opseg senzora dostigao film, nije postojala razlika u korišćenju ekspozicije kao tehničkog i kreativnog elementa u digitalnoj fotografiji od one na filmu. Čak su je proširili na novo polje HDR-a, dobijenog uz pomoć softvera i više snimaka. Možda će jednog dana da bude senzor dinamičkog opsega iznad  20 EV, ( gde je +1 EV = +1 blenda ), pa će se izgubiti smisao merenja svetla i tačnog određivanja ekspozicije. Tada ćete softverski uzimati sa ekspozicione krive (curve u PS) onaj svetlosni opseg koji vam za vašu kreativnu fotografiju treba, slično kao što danas izrezom (crop) uzimate deo kadra koji odgovara vašoj zamisli. A snimat će se samo jedan snimak. Naravno i tada će postojati, i biti cenjeni fotografi koji će znati da pravilno eksponiraju, kao što i danas postoje oni koji znaju da kadriraju pri snimanju, bez kasnijeg izreza.

Da dodam na samom kraju, da će uvek biti onih koji neće preći na novu tehnologiju i tehniku sve dok ne budu gubili tlo pod nogama u kreativnom smislu. Ako starom foto-opremom budu iskazivali kreativno svoju ličnost, i budu imali dovoljno široko polje za eksperimentisanje, koje odgovara njihovom senzibilitetu,  onda nema potrebe da bilo šta menjaju sa tehnološkim napredkom. I danas postoje ljudi koji fotografišu veliko-formatnim fotoaparatom ili kamera obskurom ( pinhole camera) ili koriste plemenite postupke XIX veka, poput cijanotipije i sl., i kreativno se izražavaju na taj način.

Kreativna fotografija ne zavisi od fotoaparata – davno je zaključeno.

Sa pokretnim slikama priča je slična, jer su one ionako nastale od starije dame fotografije, 70 godina kasnije.

.

Autor teksta:

Milovan Ulićević

Fotografije:

slobodni izvori sa interneta

Copyright:

Sva prava zadržava autor. Kopiranje teksta u celini ili delovima samo uz autorovu saglasnost.