Pedesetominutni nemi igrani film „Paris Qui Dort” ili „Dok Pariz spava” Rene Klera iz 1924, prikazivan i pod nazivom „Neobični zrak”, je komična fantazija o grupi ljudi koji su osvanuli u Parizu zaglavljenom u vremenu, i to bukvalno. Osim za protagoniste filma za sve ostale vreme je stalo jedne noći u 3 i 25.
Albert, noćni čuvar na Ajfelovom tornju, kreće kući iz noćne smene i pritom primećuje neuobičajenu tišinu i prazne ulice, a tu i tamo nailazi na pojedince „zamrznute” u trenutku obavljanja određenih aktivnosti. Neki od njih su taksista u svom automobilu, pijanac pri povratku iz noćnog provoda, policajac u pokušaju da ščepa lopova sa ukradenim satom u ruci, pa čak i samoubica na obali Sene sa oproštajnom porukom na kojoj piše: „Ovo činim zbog ritma modernog života. Ne mogu više da podnesem užurbanost i buku ovoga grada.” Albert konačno nailazi na grupu ljudi nepotpalih pod uticaj opšteg mrtvila i saznaje da su njih petoro doputovali iz Marselja. Među njima su pilot, detektiv koji sprovodi internacionalnog kriminalca, bogati trgovac i jedna putnica željna da oseti ritam grada svetlosti. Razmišljajući o situaciji koja ih je zadesila, zaključuju da su u vreme koje pokazuju zaustaljeni gradski časovnici, a to je 3 i 25, svi oni bili visoko u vazduhu; Albert na Ajfelovoj kuli, a ostali u avionu. Zbog toga se odlučuju da se popnu na Ajfelovu kulu i tamo prenoće, kako ih ne bi zatekla sudbina „uspavanih” Parižana.
Sutradan silaze u grad u potrazi za hranom. Sve im je na raspolaganju i to naravno besplatno, jer nema ko da naplati. Čak i zaključani objekti kao što su prodavnice i banke uspevaju da otvore zahvaljujući internacionalnom kriminalcu, inače profesionalnom obijaču. Život u izobilju je udoban, ali vremenom prelazi u dosadu. Pored toga, rađaju se čarke između muškaraca i nastaje borba da se šarmira sada jedina preostala žena na svetu. U takvoj atmosferi dani sporo prolaze sve dok jednog trenutka na radio stanici, na vrhu Ajfelove kule, ne dobiju poziv da se pojave na određenoj adresi. Poziv je oberučke prihvaćen i svi složno kreću na označenu adresu očekujući da se tamo uvere da nisu sami, a možda i da odgonetnu enigmu „okamenjenog” grada. Poziv je uputila nećakinja profesora Krejza. Ona ih dočekuje i obaveštava da je njen ujak izumeo neobični zrak, koji kad se emituje zaustavlja vreme u radijusu svog delovanja. Na nju zrak nije delovao, jer ju je ujak zatvorio u izolovanu sobu, a ostali sada shvataju da ih je boravak visoko u vazduhu stavio van dometa zračenja. Profesorova nećakinja ih na njihovo insistiranje odvodi do njega i tamo mu naređuju da „odmrzne vreme”, što on na kraju i čini i vraća Pariz u uobičajeno stanje brzog življenja jedne svetske metropole.
Rene Kler u „Dok Pariz spava” približava se „čistom filmu” (cinéma pur), a to znači povratak elementarnim osnovama filma – vizuelnosti i pokretu. Sinopsis je krajnje jednostavan. Naracija se ostvaruje vizuelni sredstvima kroz pokret, kompoziciju i ritam, što je u eri nemog filma donekle i iznuđeno. Uticaj pionira francuskog filma kroz kombinaciju realizma braće Limijer sa stop-frejm fotografijom Melijesa, daje utisak sučeljavanja stvarnosti i snova, pokretljivosti i statičnosti, filma i fotografije.
Rene Kler je „Dok Pariz spava” snimio 1924. godine, na početku svoje karijere, u vreme saradnje sa dadistima Frensisom Pikabiom i Erikom Satijem. Sa njima je pripremao svoj naredni film „Entr’acte” ili „Intermeco”, u kojem se pojavljuju i fotograf Man Rej i još jedan umetnik nadrealističkog opredeljenja, Marsel Dišam. Eksperimentalna priroda ovog drugog filma, pre svega u vizuelnim aspektima, donekle je prisutna i u filmu „Dok Pariz spava”. Ljudi u trku uhvaćeni u sloumoušnu, vraćanje filma unazad, snimanje balerine odozdo (kroz staklenu ploču). Ove eksperimentalne tehnike snimanja u „Dok Pariz spava” svedene su na stop-moušn, što ovaj film približava fotografskom medijumu. Puste ulice dnevnog Pariza sa retkim prolaznicima okruženim urbanom arhitekturom i sve to dato u poetičnom ključu, evocira na stvaralaštvo pariskog fotografa Ežena Atžea. Atžeova fotografija je okarakterisana kao dokumentarna, međutim kritičari pronalaze u njegovom stvaralaštvu elemente magičnog relizma, a posle Bretonovog Manifesta nadrealizma Man Rej i njegov nadrealistički kružok ga svojataju, jer na njegovim fotografijama pronalaze začudnost i nekakvu nadrealnu atmosferu u slici stvarnosti.
Za razliku od Atžea koji je s naporom vukao svoju tešku, zastarelu fotografsku opremu i zbog toga bio limitiran kod biranja uglova snimanja, Klerova kamera je vrlo pokretljiva i omogućuje mu da švenkuje vertikalno duž Ajfelovog tornja, da snima iz ptičje perspektive pariske ulice ili iz auta u pokretu. Otuda čak i stopirani kadrovi imaju dinamiku, koja je nedostižna Atžeovoj statičnoj fotografiji. Smena zamrznutih i pokretnih kadrova, kao jedna od prednosti filma kao medijuma nad fotografijom, omogućila je Kleru da istražuje protok vremena relativizujući ga i svodeći ga na ubrzano ili usporeno filmsko vreme, koje se odmotava unapred ili unazad ili ga zaustavljajući u jednom trenutku, na taj način opšteći i sa fotografskim medijem i njegovim ograničenjima i prednostima. Prednost fotografije u ovom smislu očigledna je na radovima Ežena Atžea i ogleda se u suptilnom intenzitetu i tehničkoj savršenost, koji pojačavaju utisak stvarnosti u tolikoj meri, da se čini da je vreme zauvek zaustavljeno, a to filmska kamera teško može da zabeleži.
Možda sam uvršćivanjem ovog filma u rubriku „Fotografija i film” donekle narušio princip pisanja isključivo o filmovima koji za temu imaju fotografiju, ali „Dok Pariz spava” poseduje kreativnost u vizuelnom izražavanju, koja mu povremeno daje karakter i snagu fotografije. Za mene je ovaj film bio podsticajan da se više udubim u stvaralaštvo Ežena Atžea i da shvatim koliko su različite umetnosti u okviru jednog stila ili kulturne epohe usko povezane i često nerazlučive.
Tekst: Dejan Marković
Fotografija: Kadrovi iz filma
