Blog
Fotografski dnevnik, gde će autori iznositi lične stavove koji doprinose razvoju fotografije i širenju znanja o njoj.
Blog
Blog
Blog
Blog
Blog
Blog
FOTO LIGA SRBIJE logo - dizajn Ivan Mašanović
Blog
Blog
Blog
Blog
Blog
Blog
Blog
Blog

0 796

Kada se spoje interesantan prostor i izložba fotografija koja odgovara svojom temom i pristupom tom prostoru, onda je doživljaj posete takvoj izložbi pravo zadovoljstvo. Jedna takva izložba je otvorena 22. marta 2018.godine u Sremskim Karlovcima u Muzeju šibica. Autorka izložbe „Stvar“ je Luna Jovanović mlada akademska fotografkinja iz Novog Sada. Na dvadesetak izloženih fotografija u minimalističkom maniru motivi su: činije, ptice, zavese, prozori, ruke, telo, svakodnevni predmeti iz sobe, cvet i dr. Naizgled motivi nepovezani temom izložbe, ali samo na prvi pogled.

Otvaranje izložbe- Luna Jovanović krajnje desno
Otvaranje izložbe- Luna Jovanović krajnje desno

Luna prefinjenim i nežnim osećajem za boju i valer, stvorenim jednostavnim svetlom, na većini fotografija prikazuje lični intimni odnos prema tim stvarima (i ne samo njima), i on je dominantan na većini fotografija. Nisu njene fotografije napravljene sa sirovom banalnom pričom o stvarima, ili pak sa faktografijom, koju daje predmet sam po sebi. Kod svakog motiva ona nas izraženom lepotom teksture, plastično uvodi u strukturu motiva, da posmatrač oseća bliskost sa njim, pa kao da je taj predmet, tu ruku, to telo opipao koji trenutak pre. Njenim motivima ona udahnjuje dušu, pa gledajući ih na fotografijama, mi o njima razmišljamo kao o trenutku nekog sećanja, bez obzira što to mogu biti i sasvim obične neupadljive svakodnevne stvari, ili biljke, pa čak i ljudsko telo koje depersonalizovano jakim izrezom kada se uklanja lice, ili kada se zamotava u zavesu pa ga ne razaznajemo. Fotografije nose znake sećanja na trenutke u kojima se traži sloboda za ličnost, za dušu umetnika.

Autorka fotografije Luna Jovanović
Autorka fotografije Luna Jovanović

Na pojedinim fotografijama, ostavljen je prostor pored otvorenog prozora u kome leprša na vazduhu zavesa, modifikujući svetlo, koje na zidu i stvarima unutar prostora (slike na zidu) pravi dugački svetlosni sfumato. Na drugoj fotografiji prozor osvetljava stepenice za negde gore, pa u prizoru lako zamišljamo ženu koja je preko njih išla u svoje odaje. Na takvim fotografijama prozor simbolično predstavlja izlaz u slobodu misli i želja umetnice. Na fotografijama motivi „dišu“ u tamnom prostoru kadra, sami noseći neku patinu prošlih vremena.

Autorka fotografije Luna Jovanović
Autorka fotorgafije Luna Jovanović

Cela izložba je koncept-zamisao koju je umetnica sledila i kojoj je svaka fotografija likovno podređena. Ako bi se neka fotografija odvojila od celine, ona bi tada bila izgubljena u surovoj stvarnosti, koju naše oko registruje kao i kamera obskura, kao dokument -sirovu istinu. Fotografija je tada, bez vidljive u celini imaginacije umetnika, oslobođena likovnosti koju nosi celina.

Autorka fotorgafije Luna Jovanović
Autorka fotorgafije Luna Jovanović

Svaki deo ovog Muzeja šibica ispunjen je stvarima lične prirode nekadašnje vlasnice koja je bila kolekcionar šibica, malih kutijica u kojima je zarobljena svetlost, koju povremeno oslobodimo kao duha iz Aladinove lampe. Možda tu možemo naći tajnu zbog čega je izložba dobro prilagođena prostoru. Simbolika postoji u oslobađanju svetla iz šibica i uhvaćenim svetlom na fotografijama Lune Jovanović.

Izložba je ovorena do 1. aprila 2018. godine

Tekst: Milovan Ulićević

1 1185
Fotografija "Izgradnja-3" autor Mihajlo Ljikar

U Društvu novinara Vojvodine je održana promocija knjige o Mihajlu Ljikaru (rođ. 1935)“VIRTUALNI MOSTOVI MIHAJLA LJIKARA“ i u isto vreme, 7. decembra 2017. godine, je otvorena izložba fotografija sa radovima iz nastalih najviše pedesetih i šesdesetih godina kada se Mihajlo Ljikar uspešno zanimao za fotografiju. Njegovi fotografske počeci su bili u Foto-klubu „Elektromašinac“ iz Beograda, dok je bio student elektrotehničkog fakulteta, a jednu godinu i predsednik tog kluba, a kasnije u Foto-kino klubu „Branko Bajić“ iz Novog Sada gde takođe vršio neko vreme istu funkciju. Još 1968. godine je dobio titulu Foto-amatera I klase (umetnički savet: Pavlović Miloš, Marinković Voja, Mojsilović Vidoje).

Naslovna strana monografije
Naslovna strana monografije
Mihajlo Ljikar i dr Valentina Čizmar
Mihajlo Ljikar i dr Valentina Čizmar

Ispred Društva novinara Vojvodine predsednik Mladen Bulut je istakao da bi osnivač ovog udruženja Jovan Jovanović Zmaj bio zadovoljan da je imao čast da poznaje Mihajla Ljikara, jer se on stalno trudio da okupi sve one ljude koji se bave stvaralaštvom. Celog dosadašnjeg života je fotografiju imao u srcu i doprinosio njenoj promociji. Svestran po interesovanju on je uspešan atletičar, sportski lovac, i kao društveni radnik je ostvario značajne rezultate, a najznačajnija je funkcija vođenja projekta pri izgradnja hale za stonotenisko prvenstvo Evrope (SPENS).

Prisutna publika i autori tekstova o Mihajlu Ljikaru
Prisutna publika i autori tekstova o Mihajlu Ljikaru

O Ljikarovom profesionalnom radu su govorili dr Valentina Čizmar i Ivan Telečki. Profesionalni život je ostvarivao u PTT-u gde je kao istaknuti inžinjer, a kasnije i kao doktor nauka, veoma doprineo razvoju telefonije i telekomunikacija u Vojvodini i uvođenju prvih automatskih telefonskih centrala u Srbiji. Značajn je i njegov naučni rad na na tom polju, i njegova pedagoška aktivnost na FTN-u u Novom Sadu gde predavao „Komutacione sisteme“. Na kraju se vidno uzbuđen Mihajlo Ljikar zahvalio velikom broju prisutnih koji su ukazali poštovanje njegovom radu, među kojima su bili i mnogi od šezdeset autora koji su pisali o njemu u ovoj monografiji.

Fotografija "Izgradnja-3" autor Mihajlo Ljikar
Fotografija „Izgradnja-3“ autor Mihajlo Ljikar

O fotografskom radu prijatelja Miše, kao ga i danas zovu njemu najbliži, je govorio priređivač monografije i izložbe fotografija Borivoj Mirosavljević MF FSJ koji je istakao:
Fotografija je bila i uvek će biti, bez obzira na njene stalne transformacije, shodno tehničko-tehnološkim inovacijama, najpouzdaniji most komunikacije među ljudima. To je mnogo pre današnjih pametnih glava, shvatio golobradi Mihajlo Ljikar, učenik nekadašnje muške gimnazije, potom elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, doktor nauka i profesor Univerziteta u Novom Sadu. Dok je krčio svoj put tragom svojih idola Tesle i Pupina, iz fotografske mračne komore je iznedrio bezbroj svetlopisa koji sada blistaju na simboličkoj retrospektivnoj izložbi i ukoričeni u reprezentativnoj knjizi koja život znači. To je 26. knjiga u ediciji „Zlatno oko“ utemeljenoj daleke 1972. godine knjigom o Novom Sadu i Foto-kino klubu „Branko Bajić“, u to vreme najboljem u nekadašnjoj Jugoslaviji i na čijem čelu se, kao predsednik kluba, nalazio Mihajlo Ljikar.

Fotografija "Izgradnja-2" autor Mihajlo Ljikar
Fotografija „Izgradnja-2“ autor Mihajlo Ljikar

Bilo je to vreme zaživeo i potonji čuveni Međunarodni salon fotografije „Zlatno oko“ koji je sve do 1993. godine (kada su ga progutale „nesrećne“ transformacije) bio stecište najboljih majstora fotografskog stvaralaštva čitavog sveta.

Fotografija "Akcija-2" autor Mihajlo Ljikar
Fotografija „Akcija-2“ autor Mihajlo Ljikar

Knjiga „Virtuelni mostovi Mihajla Ljikara“ ugledala je svetlost dana zahvaljujući velikom entuzijazmu istinskih ljubitelja fotografije i uz lično žrtvovanje samog autora projekta i izložbe. Ovom knjigom nije krunisano samo uspešno stvaralaštvo jednog od velikana koji su ispisali svetle stranice posleratnog društvenog i privrednog razvoja, nego je sačuvan i kontinuitet brenda fotografije koja je Novom Sadu i našoj zemlji otvorila vrata Evrope i sveta daleko pre generacije koja se diči titulom evropskog grada kulture. Fotografija bi trebala da je na počasnom mestu a nema je ni na margini, projekta sa kojima treba da opravdamo laskavu titulu. Zar ovo nije prilika da Novi Sad revitaleizuje Foto i kino klub i izložbu „Zlatno oko“, konačno dobije dugoočekivani Muzej fotografije i izbriše Srbiju sa spiska zemalja koji nemaju Muzej fotografije.

Fotografija "Izgradnja-1" autor Mihajlo Ljika
Fotografija „Izgradnja-1“ autor Mihajlo Ljika
Fotografija "Mladost-2" autor Mihajlo LJikar
Fotografija „Mladost-2“ autor Mihajlo LJikar

Najzad projekat „Virtualni mostovi Mihajla Ljikara“ već svojim nazivom nagoveštava komunikacijsku misiju koju knjigom i izložbom fotografija nastavlja već uspešno dokazanu misiju u našoj kulturi. Mesto u nagoveštenom Muzeju mu je sigurno obezbeđeno, ali ga treba iskoristiti kao stabilnu podršku projektu „Novi Sad evropski grad kulture 2021. godine“

Autoportret - Mihajlo Ljikar
Autoportret – Mihajlo Ljikar

Prikaz priredio: Milovan Ulićević

0 1218
Branislav Golub - Na Ulici XLVI

Pisati o nekoj izložbi fotografija ne morate uvek neposredno posle otvaranja, već ponekad treba sačekati da vam se sažmu utisci i podvedu pod jednu zajedničku crtu, da bi mogli misli da ispišete na papir. Tako je bilo i sa samostalnom izložbom fotografija Branislava Goluba (1979) KMF FSS člana FKVK „Rada Krstić“ iz Sombora koja je otvorena prošlog meseca u Maloj likovnoj galeriji KC „Laza Kostić“ u Somboru pod nazivom „Venecija-Karneval“, i koja se može pogledati još deset dana, do 17. novembra 2017 godine. Izložbu je otvorio Geza Lenert MF FSS. Lenert je na otvaranju pohvalio Golubovu izložbu ne zadržavajući se mnogo na fotografijma već više na na istorijskom, kulturnom, i značenjskom aspektu same venecijanske maskarade.

Branislav Golub, Geza Lenert, Branko Milešević i Ištvan Virag
Branislav Golub, Geza Lennert, Branko Milešević i Ištvan Virag
Članovi FKK "Rada Krstić" iz Sombora na otvaranju
Članovi FKK „Rada Krstić“ iz Sombora na otvaranju

Šta je fotografska osobenost ove izložbe i samog autorskog pristupa Branislava Goluba?

Branislav Golub - Na Ulici L
Branislav Golub – Na Ulici L

U nameri da svoje putovanje u Veneciju pretvori u kreativni zanos, on je nadaleko čuveni Venecijanski festival prikazao na drugačiji način od onog uobičajenog. Prvi utisak koji se primeti kada se pogleda izložba je da su izabrane sve crno-bele fotografije. Takva izbor je očekivan, kako bi se živost i ekspresija boje potisnula u korist ljudskog karaktera i ponašanja na ulici u danima festivala. Izložba je u osnovi ulična fotografija u kojoj su odnosi aktera na fotografiji najbitniji, i oni grade priču sa margine glavne fešte festivala. Golub uklapa tu priču u jednostavnu kompozicionu šemu, koja taj odnos likova naglašava.

Branislav Golub - Na Ulici LVII
Branislav Golub – Na Ulici LVII

Zajednička crta na mnogim fotografijama je odnos karaktera maske predstavljenog nepoznatog skrivenog aktera koji je nosi i drugog čoveka u kadru sa njegovim licem bez maske. Životna maska pravi paralelu sa pravom maskom, pa naprimer na jednoj fotografiji žena drži cveće i lice joj je otkriveno i razdragano, a u istom kadru je i muškarac sa maskom koji drži u ruci štap i fenjer. Na drugoj fotografiji je maska sa dugačkim kljunom u sendviču između dve siluete prolaznika koji nosevima daju glavnu crta i smisao fotografiji. Na trećoj pokunjeno lice prolaznika sa pogledom na dole ima svoju simetriju u maski sličnog karaktera koja se kreće u kontra smeru i tako redom.

Branislav Golub - Na Ulici XVII
Branislav Golub – Na Ulici XVII

U drugoj celina ove izložbe su fotografije, gde su akteri festivala koji po mnogo čemu izdvojeni, a često i usamljeni ljudi pod maskama. Verovatno je to ona druga strana festivala koja „guta“ pojedinca i individualnost, i gde pojedinac ne mora da bude deo opšteg veselja, već je uvučen u svoje asocijalno stanje.

Branislav Golub - Na Ulici XVI
Branislav Golub – Na Ulici XVI
Branislav Golub - Cameo I
Branislav Golub – Cameo I

Sve fotografije na izložbi Branislav jako vinjetira, do skoro crnih neprozirnih tonova uz ivicu kadra, težeći da tim fotografskim postupkom još jednom akcentira glavne likove i njihove karaktere. On se trudi da iznađe što neuobičajenije rakurse, a jedan od najčešćih i čest u uličnoj fotografiji je rakurs sa kuka širokougaonim objektivom. Time on uklanja festivalsku pozadinu, kada je ona nebitna i konfuzna, i zamenjuje je nebom ili zgradom, jer bi pozadina svojom konfuznošću odvukla pažnju posmatrača od teme.

Branislav Golub - Na Ulici XLVIII
Branislav Golub – Na Ulici XLVIII

Golub ne posmatra karneval sa distance teleobjektivom, već je unutar gužve i povorke,da bi što bolje uočio karaktere likova i maski, povezujući ih, pa onda iz donjeg rakursa napravi snimak. Zato je u većini kadrova čovek u „američkom“ planu kako bi filmadžije rekli. Urađene su i u visokom kontrastu kako bi se tekstura maski pojačala i naglasila.

Branislav Golub - Na Ulici LI
Branislav Golub – Na Ulici LI

Fotografije na izložbi su u nazivu sa rimskim brojevima, a 30 fotografija je izloženo. Takav način otežava priču o pojedinim fotografijama, a autor tako sugeriše posmatraču da izložbu gleda kao celinu.

Branislav Golub - Emocija VI
Branislav Golub – Emocija VI

Mogao bih zaključiti da je dobra strana cele izložbe to što se autorski pečat prikaza Venecijanskog karnevala ne odlikuje samo u identifikaciji motiva, već i u metodu i doslednosti u obradi tog motiva, i traženju glavne osobenosti u izabranom pristupu, koji je ostao u domenu ulične fotografije. Time se izložba Branislava Goluba odvaja od sijaset već viđenih pristupa fotografisanja karnevala u Veneciji.

Tekst: Milovan Ulićević
Fotografije: Branislav Golub

1 2130
Do you remember yourself - Fotografija: Željka Gavrilović

Dešava se u poslednje vreme jedna neusklađenost između značaja izložbe u estetskom smislu, i prostora u kome se prezentuju takve izložbe javnosti. Sa jedne strane imate izložbe „tek da nešto okačimo“, koje svojim malim dometom ne zaslužuju da se prikažu javnosti, jer autor nema šta da kaže fotografijama, iako ih je opremio najboljim ramovima i u reprezentativnoj galeriji. S druge strane imate izložbe koje zbog skromnosti autora završe u nekoj neadekvatnoj slabo osvetljenoj prostoriji, sa minimalnom ili nikakvom opremom fotografija, ali zato sa odličnom izložbom, sjajno koncipiranom i iznad svega originalnim i doslednim pristupom fotografskoj umetnosti, a kojoj su mišljenja posetilaca unisona u rasponu od pozitivnog stava do oduševljenja.

Do you remember yourself - Fotografija: Željka Gavrilović
Do you remember yourself – Fotografija: Željka Gavrilović

Ovoj drugoj grupi izložbi pripada zasigurno i samostalna izložba „NOIR“ Željke Gavrilović iz Valjeva koja je otvorena 14. decembra 2016. godine u centru za strane jezike „Kontext“ (ugao ulica Knez Mihajlove i Vuka Karadžića u Beogradu, prvi sprat) Izložbu je otvorio proslavljeni reditelj Slobodan Šijan (kultni film „Ko to tamo peva“) koji je u Željkinim fotografijama prepoznao „tamnu stranu strepnje koja nas je obuzimala u kinoteci davnih sedamdesetih godina“. Naslov izložbe njega asocira na vrstu filmova koju su francuski kritičari nazvali „film noir“. Prisetio se on tih godina kada je upoznao Željku i kada su u kinoteci „strepili da možda postoji mračniji svet iza privida obične svakodnevnice“. To se može prepoznati i na Željkinim fotografijama.

Run away - Fotografija:Željka Gavrilović
Run away – Fotografija:Željka Gavrilović

Njena izložba je dosledna jednoj ideji na svakoj fotografiji, veoma čvrstog koncepta sprovedenog od prve do zadnje fotografije. U detaljima svakodnevnice, u ljudskim figurama, sakrivenim karakterima u siluetama, dubokim senkama kriju se osećanja i raspoloženje. Uticaj koji je ljubav prema filmu (dani provedeni u kinoteci), i druženje u mladosti sa ljudima iz sveta filma koji su pomerali njegove granice, ostavilo je uticaja i na svet ovih fotografija. Sve fotografije imaju jednu filmičnu notu, pa deluju kao međukadrovi koji povezuju dve glavne scene velikog kontrasta života, ili kao kadrovi koji povezuju neke dve nevidljive realnosti. Te dve realnosti ne predstavlja autorka direktno, već međuvezom ili kako rekoh, međukadrom, koji nosi ton i osećaj iz obe realnosti, i koji je trenutak i prolaznost, a ipak večan, zaustavljen na fotografiji.

Hiden erotism Fotografija: Željka Gavrilović
Hiden erotism Fotografija: Željka Gavrilović

Na fotografijama nema naznaka o kome se radi, koje su to ličnosti, karakteri, kakve su njihove priče i sudbine. To je isključeno, i dati su ogoljena osećanja u svim nijansama crne. Crnoj se podređuje i svetlo, pa više to nije svetlo koje osvetljava tamu, već svetlo koje više ili manje upija crnu.

Light enigma - Fotografija: Željka Gavrilović
Light enigma – Fotografija: Željka Gavrilović

Kompozicije fotografija su takođe dosledne, ali i to potiče iz osećaja i vizuelnog iskustva, a ne iz znanja o strukturi fotografije. Nije kompozicija zasnovana na jednoj dominantnoj tački interesa, kojoj su svi ostali likovni elementi „u službi“ kako bi joj dali još veći značaj. Takve kompozicije su česte kod fotografija gde ima ogoljene priče povezane sa motivom, što god Željke nije slučaj. Ona kompoziciju gradi bez čvrstog centra, a na mikro-povezivanju crnih površina i reakciji koje će prisustvo čoveka, ili detalja tela, izazvati kod posmatrača.

Apokalyptic - Fotografija: Željka Gavrilović
Apokalyptic – Fotografija: Željka Gavrilović

Čovek se doživljava kao kopča sa realnošću i sa osećanjima, koja su prvenstveno osobina ljudi. Tako da fotografije ne nose apstraktnu notu, niti je razuđena kompoziciona struktura, svojstvena apstrakciji, zato izabrana. Ona je posledica dilema koje su lični osećaji i slutnje, ali i tuđi osećaji i stanja, profesionalno saznani (autorka je psiholog), pa sakupljani u glavi, odjednom isplivali na površinu i vizualizovani. To je uspešno pokazala ovom izložbom Gavrilovićka, a i svojim delovanjem poslednjih nekoliko godina, od kada se intezivno interesuje za fotografiju.

All the love and pain - Fotografija: Željka Gavrilović
All the love and pain – Fotografija: Željka Gavrilović

Zato je u pravu slikar mr Milomir Romanović kada u tekstu koji prati katalog izložbe kaže: „Svaka Željkina fotografija je posledica poetskog stava. Susret sa istinom. Ona ne koketira sa slikom-fotografijom, ne montira, ne aranžira. Ona je lovac, lovi trenutak, kada je priroda došla u susret čoveku….“. A ja dodajem, ne bezosećajni lovac na atrakciju, dokumentarnost, život, socijalu, „babe i tarabe“, već na svoje osećaje, koje veoma uspešno vizualizuje, što nam pokazuje ovom izložbom.

Outside inside - Fotografija Željka Gavrilović
Outside inside – Fotografija Željka Gavrilović

Ovakve izložbe zaslužuju da se o njima piše, polemiše, da se pominju u diskusiji. Izložbe o kojima se ne piše kritički, i o kojima drugi ništa ne kažu, ili nemaju šta da kažu, brzo se zaboravljaju, jer ne bude, i služe samo zadovoljenju sujete autora.

Autor teksta:
Milovan Ulićević

0 1674

Pretvortiti virtuelno druženje u stvarno je prioritet koji se nameće fotografskoj zajednici u Srbiji u ovom trenutku. To pogotovo važi za organizacije poput foto-klubova, koje ne mogu i ne smeju dozvoliti da prevlada virtuelna stvarnost nad druženjem pojedinaca, kako u klubovima, tako i između klubova. Tako je jedan od najstarijih foto-klubova u Srbiji FKVK „Rada Krstić“ iz Sombora, pozivom Fotografskom klubu „Vojvodina“ na otvaranje svoje 57. klupske izložbe, učinio našem klubu izuzetnu čast i ujedno otvorio mogućnost da se upozna sa aktivnostima toga kluba. Druženje uz fotografiju je moto celog okupljanja u Somboru. Tako su somborci pored članova Fotografskog kluba „Vojvodina“ u goste pozvali i članove Foto kluba „Duna“ i Foto kluba „Moholy“ iz grada Baja u susednoj Mađarskoj, pa je druženje preraslo u međunarodni susret.

Velika posećenost klupske izložbe FKVK "Rada Krstić" u Somoru
Velika posećenost klupske izložbe FKVK „Rada Krstić“ u Somoru

Ali posle ovog uvoda vratimo se na glavni događaj, klupsku izložbu. Klupska izložba FKVK „Rada Krstić” iz Somboru je 57. po redu, a otvorena je 18.12.2015. godine u galeriji Gradskog muzeja u Somboru. Selektor izložbe bio je Imre Sabo KMF FSS, koji je odabrao je za izlaganje 72 rada od 21 autora, članova somborskog foto-kluba.
Nagrađeni su za kolekcije: I nagrada – Branislav Golub, II nagrada – Ištvan Virag, III nagrada – Tibor Berko; pohvale su zaslužili Robert Ambruš, Zoltan Kemiveš i Saša Lalić.
Za pojedinačnu fotografiju, I nagradu dobio je Branko Milešević, II nagradu Siniša Trifunović, III nagradu Jovan Đikić, a pohvale su dobili Miroslav Dabić i Nikola Jovičić.
Radi popularizacije foto-umetnosti, na inicijativu somborskog kluba prvi put je (u zasebnoj konkurenciji) organizovana izložba ljubitelja svetlopisa sa teritorije Zapadnobačkog okruga. Odaziv je bio impresivan, a selektor je za izložbu odabrao 100 radova od 49 autora.
Prva nagrada za kolekciju pripala je Maji Macanović, II nagrada Katarini Kosanović, III nagrada Jožefu Bodonjiju.
Za pojedinačnu fotografiju, I nagrada pripala je Dragani Siljanović Kozoderović, II nagrada Aleksandri Stojkov, III nagrada Nini Knežević.
Izložbu je otvorio Vladimir Kozoderović,jedan od osnivača somborskog foto-kluba davne 1950. godine. Podsetio je na razvoj ovog kluba, jednog od najstarijih u zemlji, koji od osnivanja bez prekida nastoji da populariše fotografsku umetnost, a osvrnuo se i na rezultate istaknutih pojedinaca koji su, uporedo sa ličnim rezultatima, sa uspehom negovali i društvenu funkciju ovog kluba. Ne treba zaboraviti i činjenicu da je u 2014. godini najbolji izlagač Foto saveza Srbije bio član ovog kluba Ištvan Virag.

Umetnost fotografije u Somboru, inače, ima mnogo dužu istoriju. Prvo udruženje ljubitelja svetlopisa osnovano je 1904. godine, da bi već naredne, 1905. godine, bila održana velika izložba, na koju je sa teritorije Austro-Ugarske pristiglo oko 500 fotografija. To je postavilo temelje daljem razvoju foto-amaterizma na ovim prostorima, koji, evo, uspešno traje do današnjeg dana, i sudeći po odzivu na ovu izložbu, vedro gleda u budućnost.

Fotografije na izložbi su prezentovane na najbolji mogući način ,u formatu 50×60 cm, odlično opremljene, u reprezentativnoj Gradskoj galeriji u centru Sombora, sa posetom na kojoj joj može milionska prestolnica pozavideti, sa publikom visokog nivoa poznavanja umetnosti fotografije, i odmerenih stavova prema svakom autoru. To potvrđuje da će klub koji vodi Branko Milešević, vrednim radom i zalaganjem članova, još dugo biti mesto okupljanja ljubitelja fotografije na severu Srbije. I ne samo to. Već su ovim pozivom, i najavom dalje saradnje u razgovorima sa članovima našeg kluba, izrazili želju da Sombor bude mesto međunarodnog druženja klubova iz susednih zemalja, Mađarske i Hrvatske, sa foto-klubovima iz Srbije, a prevashodno foto-klubova, iz susednih regija i pokrajina tih zemalja. Takve aktivnosti članovi FKV će uvek podržati.

Posle izložbe, domaćini su priredili zajedničku večeru za članove gostujućih klubova i druženje sa članovima FKVK „Rada Krstić“. U opuštenoj atmosferi su se komentarisale fotografije, vodili razgovori o fotografskoj praksi, pokretala su se pitanja o organizacijama u foto-savezu, iznosile ideje kako prevazići probleme i poboljšati saradnju, a promišljalo se i o umetnosti fotografije, dolazeći ponekad i do pitanja o postojanju fotografije na današnjim osnovama. Možda će takva razmišljanja rezultirati jednog dana pokretanjem foto-grupa koje će svoje poglede na fotografiju pretočiti u konkretne projekte.

Ako vas put navede ovog, i narednog meseca u Sombor, nikako ne propustite da posetite ovu izložbu, i napišite utiske u komentarima ispod ovog teksta. Biće nam drago da ih pročitamo i uporedimo sa našim doživljajem.

Tekst: Milovan Ulićević
Podatke pripremio:Ištvan Virag
Fotogrfaije: Nemanja Jovanović i Milovan Ulićević

3 3136

Često se u ekspanziji nekog medija, kakav je fotografija danas, zaboravi na njegovu demokratizaciju i širenje njegove misije u malim sredinama. Tri fotografa su danas na novi i drugačiji način osetili potrebu za takvom fotografskom misijom. Krajem XIX i početkom XX veka u doba štampe, demokratizacija fotografije je vršena u horizintalnoj ravni, da bi se raširila priča o postojanju medija, i njegovim mogućnostima svim ljudima. Danas u doba interneta takva se misija ne vodi, jer sve je svima u svakom trenutku dostupno, ali na nivou informacija. A ono što je nedostupno je prilaz ka umetnosti i umetničkoj eliti nastaloj oko nekog medija, jer je ona skoncetrisana u gradovima. U njima se susrećemo sa predstavljanjem umetničkih radova na izložbama (koje nažalost sada mali broj ljudi posećuje), edukacijom na nivou klubova i esnafskih udruženja, organizovanjem tribina i diskusija, gde vrhunski poznavaoci medija iskazuju svoje umetničko promišljanje. Ali to sve ostaje zatvoreno u jedan uski okvir. Umetnost se stvara u eliti posvećenih i obrazovanih (a ne samoproklamovanih intelektualaca), ali ona može ostati samo u delu elite, ako se nešto ne uradi da stigne do manjih sredina, „gladnih“ kulturnih dešavanja. Vertikalna demokratizacija od umetničke elite ka najširim slojevima društva je misija kojom se sada umetnička vizija prenosi sve dublje i dublje, u dubine duša običnog zainteresovanog građanina. Umetnička elita ne ostaje dovoljna samoj sebi, što vodi zatvorenosti do samouništenja, već staje na čelo i postaje predvodnik. Dolazak u najmanje sredine kulture, a ne populističkog šunda, je težak zadatak.

Jednog takvog zadatka su se prihvatila tri fotografa, iz umetničke elite velikih gradova, da „govor“ svoja tri objektiva prikažu u malim seoskim sredinama, gde je galerija već zaboravljeno mesto dešavanja, ili je samo sećanje na nekada slavne dane. Ne uzdižući sebe iznad svog zadatka, već mu služeći, oni će oplemeniti i neke negalerijske prostore, naprimer Domove kulture koje je svako selo nekada imalo. Prirediće i razgovore o fotografiji, da bi obični ljudi fotografskoj umetnosti mogli sagledati vrhove, iz podnožja visoke planine gde se nalaze. Iako je za očekivati da mladi preuzmu tu ulogu, to se nije desilo, jer su oni zauzeti lajkovanjem po fejsbuku u svojim stanovima. Predvodničku ulogu idejno i realizatorski su pokrenuli najstariji, i oni do njih. Zato Tomislavu Peterneku, Igoru Mandiću, i Goranu Kukiću treba odati priznanje za izuzetnu energiju i entuzijazam i podržati ovakvu misiju, nadovezati se na nju kao lepljivi sneg na grudvu koja je krenula sa vrha, ne bi li zajedno napravili lavinu koja nam je u srcu, a to je fotografija. Odavno nije bilo nesebičnije fotografske misije na ovim prostorima. Prva stanica ovog voza sa tri lokomotive, jednom koja predvodi i dve koje potpomažu je OBRAZOVNO KULTURNI CENTAR SEČANJ a vreme dolaska u stanicu: utorak 24. novembar 2015. u 12h i 30 min. Pošto su naše Lale domaćini, požurite jer „voz za Keeekindu je već ošoo !“ :)

Putovanja tri objektiva

Kad god bih gledao crtani film “Kalimero” i čuo kako on govori “To je nepravda”, tako isto je nepravda što su naše izložbe viđene samo po velikim galerijama velikih gradova. Uvek sam mislio da treba da odu i u zabita i u manja mesta, da tamo ljudi imaju isto pravo da im stigne kultura na vrata.
Tomislav Peternek

Ideja za projekat PUTOVANJA 3 OBJEKTIVA nastala je spontano. Iako se družimo više godina, čak i decenija, Tomislav Peternek, Goran Kukić i ja zapravo prvi put izlažemo zajedno. Inicijator i organizator projekta Zoran Šešlija (udruženje UMEĆE OPSTANKA), planira da se izložba fotografija prikaže u više mesta u Srbiji. Da li će to biti 5 ili 50, videćemo na kraju. Uglavnom, putujuća izložba, putovanje nas 3 fotografa… Bilo nam je jasno – i tema će biti putovanje. Svako od nas troje je pripremio oko 20 fotografija. Formati su isti, 50×70 cm, stilovi različiti. Moje fotografije su trenuci iz različitih delova sveta, sa tri kontinenta.
Igor Mandić

Prezadovoljan sam. Ideja stara skoro godinu dana, startuje.
Prvi put izlažem sa prijateljima. Odličan je osećaj kada mogu da biram i kada se dobre energije poklope. Namera je da podsetimo sve stanovnike u manjim sredinama da su njihovi Domovi kulture bili centar sveta. Ti domovi su bili hramovi pozorišta, poezije, filmova, izložbi. Ovo je naš podsetnik da, uz malo entuzijazma, to mogu ponovo postati.

Goran Kukić
….
Više o projektu i najave novih izložbi možete pronaći na sajtu http://3objektiva.com/

Tekst: Milovan Ulićević (uspeo da sačuva tajnu projekta šest meseci)

0 2318
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Posle letnje pauze od malo više od mesec dana, i posle uspešno održane klupske izložbe „Naših pet godina“, ulazimo u šestu godinu rada kluba. Sinoć je održan sastanak kluba, dobili smo i nove članove koji su se  od 1. septembra pridružili Fotografskom klubu Vojvodina i družili smo se do ponoći. Bilo je i puno dobrih fotografija, koje su doneli naši članovi za prezentaciju u klubu.  Neizbežni ćevapi iz „Boki grila“ uneli su miris u fotografske kompozcije :)

Nije više ptičicaaa, već ćeeeeevaaaaaaap ! :D
Nije više ptičicaaa, već ćeeeeevaaaaaaap ! :D

1 3143
Plakat 45. ŽISEL-a

Kada neki festival fotografije i amaterskog filma doživi 43 (fotografija) odnosno 45 godina (film) onda se njegov uticaj mora odraziti na celokupnu fotografsku i filmsku amatersku scenu. Jedan od takvih je ŽISEL (skraćenica od život sela) najstariji festival filma i fotografije na našim prostorima koji je ove godine od 7. do 9. avgusta održan u Omoljici, Njegovim osnivačima i entuzijastima treba odati dužno priznanje, jer su mnoga svetlopisi seoskih  događaja zabeleženi od fotografa, reditelja i snimatelja, nastali u pripremama radova za festival ŽISEL. Budići da je ovo fotografski sajt, osvrnuću se samo na dešavanja unutar festivala koja su prevashodno vezana za fotografiju i kojima sam prisustvovao.

Centralni događaj je svakako 43. međunarodni salon umetničke fotografije – ŽISEL 2015. Pored njega retrospektivna izložba Centra za foto talente „EKO – FOTO“, izložba „Dobitnici najviših zvanja Foto saveza Srbije“, izložba Foto kluba CD13 iz Zrenjanina i samostalna izložba akt fotografija pod nazivom „Drugi san“ Milana Živkovića iz Kovina. Pomenute izložbe su svakako dobar razlog za dolazak u Omoljicu, a po cenu da skratite i letovanje.

Plakete zlatni, srebrni i bronzani suncokret za najbolje fotografije i kolekcije
Plakete zlatni, srebrni i bronzani suncokret za najbolje fotografije i kolekcije

Međunarodni salon umetničke fotografije je jedna od retkih izložbi na kojima se dodeljuju visoke novčane nagrade za naše uslove, a za kolekcije fotografija i za pojedinačnu fotografiju. Članovi žirija čine Dragoslav Mirković MF FSS, Borivoj Mirosavljević MF FSS i Milan  Živković MF FSS, od pristigle 301 fotografije od 76 autora dodelio je sledeće nagrade za kolekciju: plaketa Zlatni suncokret i 25.000 din. Milenku Mrvošu iz Rume, plaketa Srebrni suncokret i 20.000 din. Đaniju Bardotiju iz Rume, i plaketa Bronzani suncokret i 15.000 din. Maji Stošić iz Paraćina . Pohvale su dobili Jan Valo iz Novog Sada i Hadži Miodrag Miladinović iz Aleksinca.

Publika na otvaranju 43. Međunarodnog salona umetničke fotografije - ŽISEL 2015.
Publika na otvaranju 43. Međunarodnog salona umetničke fotografije – ŽISEL 2015.

Za pojedinačnu fotografiju plaketa Zlatni suncokret i 25.000 din. pripala je Zoltanu Bisaku iz Ivanova, plaketa Srebrni suncokret i 20.000 din. dobio je Branko Pejaković iz Prnjavora i plaketa Bronzani suncokret i 15.000 din. dodeljena je Vuku Adžiću iz Temerina. pohvale su dobili Željko Đurić iz Smedereva, Dejan Selaković iz Banja Luke i Slobodan Štetić iz Jagodine.

Izložbu je otvorio Milan Živković MF FSS govoreći na aktuelnu temu, i o dilemi koja se nadvila nad ovim festivalom i pitanjem koje je postavljeno svima: Šta dalje, kakav nam je odnos prema fotografiji, i da li će biti 46. Žisela? Najbolji odgovor na to nalazimo u uvodu kataloga koji je napisao Živković, a koji je ujedno i suština njegovog obraćanja prisutnima. Zato ga prenosimo u celini, jer smatramo da može i čitaoce ovog članka podstaći na razmišljanja.

Milan Živković MF FSS otvara 43.  Međunarodni salon fotografije
Milan Živković MF FSS otvara 43. Međunarodni salon fotografije

Godinama već, na žiriranjima, postavljam Đurici (direktor Đurica Jovanov) tradicionalno pitanje: ko nam je ukrao godinu dana? A takvih se pitanja nakupio popriličan broj jer već bezmalo četrdest godina neprekidno dolazim na Žisel. Neću se sada razsentimentalisati nad prošlim vremenima kada su stvari bile drugačije i kada su fotografi bili kompletni autori svojih dela. Stvari se neumitno menjaju a sa njima i ovaj jedinstveni festival koji je prilagodio i ujedno uspešno odoleo svim pomodarstvima. Uspeo je da se održi na površini i ne potone u mutne vode kojima kovitlaju drugi saloni i festivali gde se primaju hiljade fotografija, dodeljuje nekoliko stotina nagrada i gde je fotografija postala ozbiljan biznis u kojem je dobijanje fotografskih zvanja neraskidivo vezano za spremnost i pre svega mogućnost pojedinca da organizatoru plati svoje učešće. Za uzvrat dobija reprodukovanu fotografiju (često veličine poštanske marke) mesto u beskrajnim spiskovim prihvaćenih radova i par sekundi prikazivanja fotografije na projekcijama koje, zbog dužine trajanja, fizički niko ne može da isprati. Ali tu su pre svega važni bodovi, jer bod po bod i eto ti zvanja.

Tokom svih ovih godina Žisel ništa nije tražio a davao je mnogo. Ako ste pomislili da sam zaboravio da objasnim rečenicu o kompletnim autorima priča je sledeća: fotografije koje su stizale, kako za Salon tako i za samostalne izložbe, bile su urađene rukom autora dok je sada slučaj upravo suprotan. Autori smatraju da su toliko važni da organizatoru šalju digitalne fajlove kako bi im fotografije (besplatno) bile urađene i postavljene na izložbu. To je u redu kada je u pitanju Salon fotografije ali takva „moda“ prenela se i na autore čije se fotografije predstavljaju u pratećem programu. S obzirom na to da sam umešan u veliki deo stvari koje se moraju uraditi kako bi Salon bio postavljen neshvatljiva mi je ova svojevrsna zamena teza jer nije Omoljici čast da gleda fotografije ovakvih autora već je upravo obrnuto: fotografima treba da je čast što izlažu na Žiselu. A to podrazumeva i kompletno autorstvo koje uključuje i minimum angažovanja oko označavanja fotografija koje često stignu bez ijednog ispisanog slova koje bi pomoglo u identifikaciji. Pretpostavljam da to podrazumeva obavezu organizatora da prepozna takva „kapitalna dela“ koja će ostaviti neizbrisiv trag u našoj fotografskoj istoriji.

Sve ovo uvod je u nešto o čemu niko nije razmišljao a to je neumitna smena generacija odnosno odlazak u zasluženu penziju ljudi koji su faktički decenijama bili „Žisel“. I zbog toga uz naslov stoji i veliki znak pitanja jer nisam siguran da postoji neko ko sa sigurnošću može da kaže da će sledećeg festivala biti ili da postoji neko ko je spreman i sposoban da ubedi one koji o tome odlučuju da izdvoje sredstva, za početak samo za nagrade, jer da vas podsetim da su nagrade novčane, da je učešće besplatno i da svaki autor čija fotografija nađe svoje mesto u galeriji dobija diplomu. A tek potom sledi ostatak organizacije koju je godinu za godinom obavljala ekipa Doma kulture „Vuk Karadžić“ u Omoljici. A sada se oni povlače u zasluženu penziju…

Želim da poverujem da Festival „Žisel“ neće proći klasičnu tranzicionu šemu i biti „privatizovan“ odnosno postati još jedan privatni salon kojima naša mala zemlja itekako obiluje. Čak se priča i kako je to postala ozbiljna privredna grana koja našoj zemlji donosi toliko potrebna sredstva. Činjenica je da nigde ne postoji podatak o tome koliko novca se sa ovakvih salona slilo u državnu kasu tako da sa takvim podacima nećemo špekulisati.

Pitanje opstanka Žisela u vezi je s odnosom svih nas. Za sebe znam da ću se potruditi da sva tri dana uživam u ovogodišnjem Festivalu i da ću, za svaki slučaj, pokušati da zapamtim što više kako bi nastavio da živim s nadom da ćemo se sledeće godine ponovo sresti u Omoljici!

Publika na otvaranju izložbe "Dobitnici najviših zvanja FSS"
Publika na otvaranju izložbe „Dobitnici najviših zvanja FSS“

Izložba „Dobitnici najviših zvanja FSS“ je predstavila sa po desetak fotografija sledeće Majstore fotografije FSS i Kandidat-majstore fotografije FSS koje su to zvanje dobili u 2015. godini i to pokojnog Branislava Backovića -Backa MF iz Loznice, Milenka Savovića MF iz Čačka, Dragana M. Babovića KMF iz Beograda, Dragana Lapčevića KMF iz Beograda, Slobodana Štetića KMF iz Jagodine, Branislava Goluba KMF iz Sombora i Eda Iglića KMF iz Beograda. Izložbu je otvorio Miroslav Predojević MF FSS prethodno odajući poštu preminulom Backoviću. Tom prilikom posebno je istakao da praksa koja je započela pre nekoliko godina promovisanja dobitnika najviših zvanja u Omoljici, je njihova prva prava promocija nosilaca najviših zvanja FSS za tu godinu, posle dobijanja zvanja na Skupštini FSS krajem juna. „Na jednom mestu može se videti kakv je nivo fotografija potreban da bi se osvojila pojedina najviša zvanja“ – rekao je Predojević. Domaćin Đurica Jovanov  dodao je  da će se ova dobra saradnja sa Foto savezom Srbije nastaviti i u budućnosti, a takođe i sa foto klubovima..

Miroslav Predojević MF FSS i Đurica Jovanov na otvaranju izložbe "Dobitnici najviših zvanja u FSS"
Miroslav Predojević MF FSS i Đurica Jovanov na otvaranju izložbe „Dobitnici najviših zvanja u FSS“

Priređena je i retrospektivna izložba „EKO-FOTO“ organizatora izložbe Centra za foto talente (CFT) iz Beograda. To je nevladina organizacije za popularisanje fotografije i fotografskog stvaralaštva. Ovom izložbom i foto-konkursom, CFT ima za cilj promenu odnosa prema životnoj sredini, smatrajući fotografiju najboljim beležnikom negativnog uticaja čoveka na životnu okolinu. Izložba će obići više mesta u Srbiji, a Omoljica je jedno od njih.

Sa otvaranja izložbe Foto kluba CD 13 iz Zrenjanina
Sa otvaranja izložbe Foto kluba CD 13 iz Zrenjanina

Izložba Foto kluba CD 13 iz Zrenjanina je privukla posebnu pažnju članova ostalih klubova, jer je to ponovo aktiviran klub, on nastavlja tradicije nekadašnjeg Foto kluba „Žarko Zrenjanin“ koji je kasnije promenjenog imena u FKK CD13. Poziv za Omoljicu je bio jedinstven povod klubu da se članovi organizuju, prikupe stare fotografije i naprave spoj fotografija nekadašnjih aktivnih članova i sadašnjih članova koji pokušavaju da vrate sjaj starog kluba.

Detalj sa izložbe Foto kluba CD 13
Detalj sa izložbe Foto kluba CD 13

Izložba je mogla poslužiti kao edukacija mladima da osete razliku u pristupu i tonu analogne fotografije nekadašnjih članova, i mladih članova, koji su sa ekspanzijom digitalne fotografije videli sebe u fotografiji. Dobro je da još u klubu postoje i članovi koji mogu da naprave most između starog i novog CD 13, jer tako se manje gubi energija na traženju klupskog identiteta.

Otvaranje samostalne izložbe "Drugi san"  Milana Živkovića MF FSS
Otvaranje samostalne izložbe „Drugi san“ Milana Živkovića MF FSS

Poslednja otvorena izložba je bila posebano interesantna za autora ovog članka. Tehnički perfektno odrađeno, i jedinstveno za naše uslove, Milan Živković je postavio nove standarde svima, pokazavši im do koje granice mogu ići štampanja fotografija na papiru (750g) i na ink jet štampaču i koji kvalitet crno-belog tona možemo dobiti. Sama izložba akt fotografija je pokazala kako se, i koliko se, u osmišljavanju ambijenta, poze i stava modela mora pristupiti studiozno. Raznovrsnošću primenjenih tehnika i svetlosnim poigravanjima u različitim ambijentima, kao malo koja izložba, ostavlja pred svakom fotografijom posmatrača u dilemi, i sa jednim pitanjem „A šta je smišljeno sledeće?“ A to sledeće se pokazuje već na sledećoj fotografiji, drugačijoj potpuno od predhodne. Ne dešava se svetlosno-ambijentalno-modelska transformacija dva ili tri puta na celoj izložbi, a ostalo su samo varijacije, već se skokovito menjanje svih elemenata u likovnoj ravni, i istraživanje motiva, odražava na svih četrdeset četri fotografije na izložbi. Tako se ima utisk da je to bilo moguće izvesti jedino u snovima, u nekom „Drugom snu“, od onoga koji živimo u stvarnosti izrasloj na muško-ženskim odnosima.

Otvaranje samostalne izložbe "Drugi san"  Milana Živkovića MF FSS
Otvaranje samostalne izložbe „Drugi san“ Milana Živkovića MF FSS

Izložbu je otvorila prof. mr Ivana Tomanović koja je istakla da je ova izložba deo mašte i snova kojima se Milan prepušta zahvaljujući svom velikom fotografskom iskustvu, i da treba svakako pohvaliti saradnju modela i njegovih prijateljica koje pristaju na tu igru i koje učestvuju u tome da se Milan prepušta i sanja svoje snove. „Akt fotografija je oduvek proces između otkrivanja i skrivanja“ ističe se u katalogu , sigurno da je taj proces određen maštom i snovima autora.

Kod dobrih domaćina sva štrudla se brzo pojede
Kod dobrih domaćina sva štrudla se brzo pojede

I na kraju iz prepune svetom Omoljice, uz zakusku koje priredio domaćin, sa neizbežnom banatskom štrudlom, i uz zvuke tamburaša, ostali smo dugo u razgovorima o fotografiji. Utisci sa ovog događaja su se još dugo prepričavali u ponoćnoj vožnji do Novog Sada.

Tekst i fotografije:

Milovan Ulićević

1 2911

Dešavanja u prijateljskim foto klubovima su uvek privlačila pažnju i interesovanje, a sami klubovi su poredili svoje aktivnosti, i pravili paralele učinjenog, želeći da jedni od drugih uče, ali i da budu bolji, ako to mogu . Nedelju dana posle velike klupske izložbe „Naših pet godina“, predstavnik Fotografskog kluba Vojvodina Milovan Ulićević, je bio u poseti prijateljima, članovima Foto-kino kluba Trebinje, povodom njihove devete klupske izložbe, od kada je klub 2006 obnovljen. Klub je inače osnovan 1948. godine.

11
Otvaranje devete klupske izložbe FKK Trebinje

Imati priliku da predstavljate u takvim prilikama FKV, je privilegija i čast. Posebno kada su tako ljubazni i predusretljivi domaćini, kakvi su članovi FKK Trebinje.

Publika i članovi FKK Trebinje na otvaranju

Izložba je otvorena 24. 07. 2015. godine u galeriji Kulturnog centra Trebinja. Reprezentativno osvetljena galerija je omogućila  dobar  uvid i uživanje u izložbi. Dobra poseta, tri televizije i nekoliko novinara, pokazuje koliko je izložba privukla veliku medijsku pažnju. To pokazuje da je ova manifestacija, kroz rad kluba, odnegovala vernu publiku. Izložba je predstavila  i nove članove kluba po prvi put publici.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Velika medijska pažnja: Intervju predsednika FK Trebinje Slavenka Vukasovića

Selektor izložbe je bio Slobodan Krstić MF AUFBIH,  koji je napravio odličan izbor nagrađenih fotografija, da su po sudu autora ovog prikaza, nagrade došle u prave ruke, a nagrađene fotografije su objektivno odskakale od ostalih, a likovnošću i temom su se nametnule za nagrade.

15
Fotografi iz Podgorice u poseti prijateljskom klubu

Dodeljene su nagrade u dve kategorije, za najbolje kolor i najbolje crno-bele fotografije. Za kolor fotografiju su dobili nagrade:  1. Dušan Vukotić, 2. Ninoslav Ilić 3. Željko Budimir-Keko, a pohvale su dobili Radoje Elez i Slaviša Tomanović-Dedo. Za crno-belu fotografiju su dobili nagrade : 1. .Jovan Vidaković 2. Dušan Vukotić 3. Nermin Smmajić i pohvale Radoje Elez i Slavenko Vukasović.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Fotografija „Starina“ Jovana Vidakovića na panou iza autora

Ukupno je izlagalo osamnaest autora na devetoj klupskoj izložbi. Fotografija „Starina“ Jovana Vidakovića kao najbolja u kategoriji crno-belih fotografija zasluženo krasi plakat izložbe, i naslovnu stranu kataloga.

Katalog FKK Trebinje
Naslovna strana kataloga izložbe

Usledoilo je druženje u obližnjem restoranu sa Trebinjcima, ali i sa članovima Foto kluba iz Podgorice, koji su takođe kao i mi došli da podrže klupske aktivnosti najbližeg im aktivnog foto kluba. Bilo je ovo međunarodno druženje, jer su predstavnici Republike Srpske, Crne Gore i Srbije razmenjivali iskustva, iznosili  probleme, predstavljali svoje planove, a ostale klubove su pozivani na saradnju, i uključenje u zajedničke projekte koje planiraju u budućnosti. Bio je to kako neko reče susret ravnice i brda, zemlje i kamena, u kome svima fotografija donosi radost i pobedu.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Novinarke i fotografkinje u razgovoru na otvaranju

I nije to sve. Posle prespavane noći u hostelu koje vode dvoje mladih ljudi, ljubaznih domaćina, amerikanka iz Teksasa i Poljak iz Krakova u centru Trebinja (da i ja sam bio iznenađen kako su uopšte došli na ideju da tu prave biznis) druženje sa fotografima iz Trebinja se nastavilo fotografisanjem ljudi iz Trebinja, a pijačni subotnji dan je bio idealan za to. Ne mogu se sleći utisci tako lako, jer su toliko jaki, da su skoro nedelju dana u priči zasenili sva morska dešavanja koja su ih sledila. O gradu Trebinju punom istorijskih spomenika i prepunih letnjih bašti kafića i hotela, najbolju definiciju sam čuo od pomenutog Poljaka, koji je rekao: „Trebinje je jedna velika bašta ispod platana“ :)

17
Ne može se zamisliti Hercegovina bez lepih hercegovki :)

Tekst: Milovan Ulićević

Fotografije: Predrag Mucović i Milovan Ulićević

1 3450
Učesnici i publika na tribini FSS u Galeriji 73
Učesnici i publika na tribini FSS u Galeriji 73

Povodom devete godišnje izložbe nagrađenih fotografija „Na tragu svetlosti #9“ u Galeriji 73 je Foto savez Srbije organizovao tribinu „FOTOGRAFSKI UTISCI KOJI SE PAMTE“  koju je osmislio predsednik Umetničkog saveta FSS Miroslav Predojević MF FSS . Tribina je održana 14. maja 2015. od 18-20h. Teško je napisati članak o tribini ovakve tematike, i sa više izlagača,  pa sam za najadekvatniji pristup izabrao hronološki red izlaganja,  za tekstualni sled pisanja. Svakako da i pored zahtevane objektivnosti, neki fotografski utisci izneti na tribini su me kao autora teksta sigurno poneli u pisanju. Zato ću pokušati da hronološkim postupkom dočaram dešavanja na tribini.

2 4655
veliko-formatni fotoaparat
veliko formatni fotoaparat

Ponekad se zapitamo kuda idu fotoaparti? Da li su oni postali ispunjena želja razmaženih fotografa? Zašto se sve to pronalazi, inovira da bi se podesili SAMO pet parametara od kojih zavisi svaka fotografija (blenda, vreme ekspozicije, daljina, žižna daljina, ISO osetljivost), a koji su se mogli podešavati  ručno još od XIX veka, pa do današnjeg dana?.

Još pre dve godine kada sam kupio fotoaparat sa elektronskim tražilom, zaključio sam da je optičkom tražilu „odzvonilo“,  i da će DSLR zameniti fotoaparati bez ogledala. Smatrao sam da se dešava još jedna velika evolucija (promena) u razvoju fotoaparata, ali mnogi mi nisu verovali. Danas verovatno i oni misle tako.

velikoformatni fotoaparat
velikoformatni fotoaparat

Slična evolucija se desila krajem XIX i početkom XX veka kada su veliko-formatne fotoaparate sa mutnim staklom, na kom se uoštravalo, a koje je bile glomazne i nepraktične (jedan snimak, jedan plan-film ili foto-ploča), zamenili manji fotoaparati sa sa rol filmom (8-12 snimaka), a zatim i fotoaparati sa mutnim staklom, i ogledalom na posebnom vizirnom objektivu nazvani dvooki reflksni fotoaparati (TLR). Pokazalo se takođe sa rol filmom da se ne mora laboratorija nositi na snimanje. Fotografova oprema je  postalo sve lakše za  nošenje, što je bila velika dobit, na uštrb ne tako velikog gubitka u tehničkom kvalitetu snimka. Oni koji su imali konzervativniji pristup, ostali su da rade velikoformatnim fotoaparatom, iako je to imao smisla koristiti samo u specifičnim oblastima fotografije.

Dvooki refleksni fotoaparat sa rol filmom i kadrom 6x6 cm
Dvooki refleksni fotoaparat sa rol filmom i kadrom 6×6 cm

Zatim se pojavila dvadesetih godina prošlog veka LEICA, i izbacila vizirni  objektiv, ali i ogledalo, a ostavila samo objektiv za snimanje i napravila ga izmenjivim, i još jednom smanjila težinu fotoaparatu koristeći manji 35mm kino film (36 snimaka).

Klasični 35mm filmski fotoaparat bez ogledala
Klasični 35mm filmski fotoaparat bez ogledala

Ogledalo, ali sada pokretno, je ponovo vaskrslo u punom sjaju 60 i 70-tih godina u vrhunskim SLR aparatima, a drugi vizirni objektiv dvookih refleksnih kamera, više nije niko pominjao. Dobili smo vrhunske mehaničke fotoaparate, koje su pratile desetine različitih fiksnih objektiva od 6-2000 mm, sa puno prateće opreme vezane u jedan celovit sistem. Sa pokretnim ogledalom porasla je i veličina SLR fotoaparata u odnosu na Leica aparate. Dostupnost vrhunske opreme, posebno objektiva, koji su se pravili različitih maksimalnih blendi, za svačiji ukus i džep, omogućilo je ispunjenje fotogfrafovih želja da imaju sistem za svaku potrebu, što je imalo za posledicu da ponovo fotografi postaju manje okretni i pokretni, sa svom tom nagomilanom opremom.

SLR fotoaparat na filmu iz 70tih godina XX veka
SLR fotoaparat na filmu iz 70tih godina XX veka

Istorija  se ponavlja, kažu mudri. Inovatori ne miruju, i spajaju više objektiva u jedan zoom objektiv,  kao prvi korak u  povećanju fleksibilnosti fotografa, i ispunjenju njegovih želja koje su često tehnički suprostavljene.

Prva želja: Što više foto-opreme da imam, a težinu da ne menjam, je bila želja koju je najteže bilo ispuniti. Druga želja: što manje podešavanja  onih pet parametara koji utiču tehnički na sliku, i još ako može da ne razmišljam o njima, ali da budem krativan i dalje.

Ova druga želja je počela da se ispunjava sedamdesetih godina, pa su tada nastale automatike prioriteta blende (A), a zatim prioriteta vremena ekspozicije (S), pa su onda definisane  pogramski (P), a kasnije sa digitalnom fotografijom je i to bilo previše za razmišljanje, pa su proizvođači automatizovali određivanje daljine (AF), napravili SCENA programe, gde samo zadaješ fotoaparatu šta želiš da snimiš, a on sve parametre prilagodi toj želji, i na kraju potpuna automatika sa prioritetom nerazmišljanja (AUTO). Najnoviji ART filteri, idu još korak dalje i pokušavaju  nas osloboditi „laboratorijske obrade“ posle snimanja.

Moderno dugme za selekciju automatika fotoaparata
Moderno dugme za selekciju automatika fotoaparata

Čuvena Kodakova reklama:  „Vaše  je da pritisnete dugme, mi ćemo uraditi ostalo“, s kraja XIX veka, je danas maksimalizovana do krajnjih granica ne mešanja fotografa u fotografski zanat, pri tome predpostavljajući da se kreativnost neće izgubiti. Da li su u pravu?

"Vi pritisnite dugme, mi ćemo uraditi ostalo" - Kodak
„Vi pritisnite dugme, mi ćemo uraditi ostalo“ – Kodak

A onda, devedesetih godina XX veka, ulazimo u svet digitalne fotografije, i filmu se polako vidi kraj. Zamenjuje ga senzor i elektronika za memorisanje svetlopisa, broj zabeleženih snimaka od 100 -1000 a i više, prevazilazi film višestruko. Obrnuto proporcionalno tome je cena snimljenog kadra . Konačno su prvih godina novog milenijuma morali digitalnu fotografiju da prihvate svi, kada je  senzor od 12 Mpx dostigao kvalitet filma, kod povećanja fotografije do izložbenog A3 formata.

Međutim digitalizacija nije uništila duh filma kod pojedinaca, već je samo ubrzala rad i povećala  fleksibilnost na greške većini fotografa. Velika količina potrebnih filmova za obavljanje fotografskog posla  je jednom memorijskom karticom eliminisana. Omogućava nam se da imamo više filmova različite osetljivosti uvek sa sobom, jednostavnom promenom ISO osetljivosti senzora. Još jedna davnašnja želja fotografska je ostvarena.

Memorijska kartica menja desetine filmova a nije osetljiva na X-zrake
Memorijska kartica menja desetine filmova a nije osetljiva na X-zrake

Vratilo se i pomalo duha od velikoformatnih kamera u digitalnu fotografiju. Pravljena su pokretljivija i veća „mutna stakla“ za kadriranje u elektronskom obliku (LCD). Što veći senzor i LCD to kvalitetniji snimak i lakše za kadriranje, ali skuplji i teži za rad fotoaparat i uočljiviji fotograf. Zar to nije fotografska priča od  pre sto godina : „Što veći film u inčima, to više detalja na snimku i kvalitetnije povećanje. A veće mutno staklo, omogućava lakše kadriranje“.

Čini se da su danas konačno dostignute sve želje fotografske o kojima se decenijama maštalo, i koje su svi želeli da ostvare pri radu. Navedimo ih ovde:

  1. Lako kadriranje u velikom, svetlom tražilu (viziru) ili na svetlom mutnom staklu
  2. Veliko povećanje negativa, sa što manje zrnatosti, a više  sitnih detalja i oštrine na fotografiji
  3. Kvalitetan film koji prikazuje mnogo detalja pri slabom svetlu i puno tonova sivog, a jeftin i dostupan
  4. Puno različitih filmova po osetljivošću uvek pri ruci
  5. Tačna  i prirodna reprodukcija boja pri svim svetlosnim uslovima
  6. Mnogo  različitih objektiva, koji neće biti teški za nošenje, a velikog otvora objektiva
  7. Fleksibilnost u promeni, i prilagođenje u okviru jednog kompaktnog sistema
  8. Laka nadogradnju i kompatibilnost tog istog sistema
  9. Uvek pri ruci sve (objektive, filmove, filtere  …), ali da nije teško za nošenje
  10. Da imam svog laboranta, pa da sam ne razvijam filmove i fotografije
  11. I sve to da malo košta, i da mogu da sve sebi priuštim na početku bavljenja fotografijom

Želja za lepim izgledom i dizajnom nije uvek relevantna i objektivna želja, podložna je ukusu ličnom, modi vremena i markentinškom uticaju na pojedinca zato je ne navodim ovde.

Moderna digitalni fotoaparat sa elektronskim tražilom
Moderna digitalni fotoaparat sa elektronskim tražilom

Danas se te želje ispunjavaju i ostvaruju redom kako su navedene, na sledeći način:

  1. Veliki svetlo elektronsko tražilo sa puno detalja i neprimetnim kašnjenjem, dobro vidljivo u svim uslovima snimanja čak i u mraku
  2. Dostizanje velike  rezolucije snimka od 16 do 36 Mpx na DSLR, a još i više u budućnosti omogućava velika povećanja sa puno detalja. Ugrađenim stabilizacijama u telu ili objektivu povećava se lakoća dobijanja oštre slike i u niskim svetlosnim uslovima ( i do 5EV nižim od ranijih) kad se fotografiše iz ruke, pa se i takve fotografije mogu mnogo puta povećati.
  3. Mali šum senzora, neprimetniji od nivoa zrnatosti filma, i sa većom moći razlaganja,  uz dinamički opseg  od 14 EV koji beleži skoro sve najekstremnije svetlosne situacije
  4. Vrednosti ISO osetljivosti od ISO 50 do čak ISO 416000 koje su odavno na granici besmisla njihove upotrebe
  5. Stalno poboljšanje RGB filtera Bajerove (2×2) i Fuji EXMOR (6×6) matrice senzora i uvođenje balansa belog (WB),  nekadašnja noćna mora fotografa koji rade u boji je otišla u zaborav.
  6. Zadovoljenje 95% fotografskih  POTREBA je danas ostvarljivo sa dva zoom objektiva koji pokrivaju raspon žižnih daljina od 14-400mm a zadovoljavajuće su svetlosne jačine. Objektivi sa ugradjenim asferičnim sočivima, sočivima malog indeksa prelamanja i najnovijim difrakcionim sočivima imaju poboljšanu moć razlaganja po celom kadru (naročito u uglovima)  i smanjenu hromatsku aberaciju u odnosu na klasične objektive sfernih sočiva.
  7. Kompaktan sistem malih dimenzija, koji sa poboljšanjem kvaliteta i smanjenjem šuma  senzora, postaje još manji, kako se senzor smanjuje. Tu će uvek biti kompromisa  na relaciji: potreban kvalitet – težina – veličina senzora -cena koštanja sistema
  8. Proizvođači uvek  naprave da vam izazovu potrebu da nadogradite sistem čak i kada vam to realno ne treba, jer vi razmišljate da od viška foto-opreme glava ne boli.
  9. A fotoaparat, dva zoom objektiva jedan filter i jedan manji blic je sve što vam treba, a ako ste ekstremist onda još jedan fiksni objektiv ( riblje oko ili bar  jedan sa blendom F:0,95 :)) U igru ulazi ozbiljno staklo-plastika da bi se smanjila težina kako tela tako i objektiva.
  10. Hardware i softwer u fotoaparatu uspešno zamenjuju vašeg laboranta, koji se sada zove  BIONZ III , Tru PIC IV i slično, a možda uskoro bude i R2D2,  pa će te i vi kao fotograf  biti nepotrebni. Da li to kuca budućnost na vrata, gde vi zamislite fotografiju, a  R2D2  fotografiše umesto vas kada pritisne okidač. Kako će se tada odrediti autorstvo fotografije, ostaje da se vidi? Možda u nekom budućem EXIF fajlu ubace polje, u kom je zapisan i onaj koji je idejno zamislio fotografiju, jer će ostalo uraditi vaš robot-fotograf- laborant (RFL) fotoaparat, koji će zameniti vaš SLR fotoaparat.
  11. Naravno cena svega će biti kao u srtipu „Alan Ford“ kod sir Olivera : „prava sitnica“ :), pa će početnik u fotografiji kupovati sve što mu treba i ne treba, da bi postao „veliki iskusni“ fotograf. Koga on zavarava?
Dodatni objektiv za mobilni telefon
Dodatni objektiv za mobilni telefon

E sad, gde se nazire nova budućnost? Možda se smeši u rukama svakog od nas koji držimo „pametni“ mobilni telefon ili tablet. Iz dana u dan, po svakoj od navedenih deset želja fotografovih, oni napreduju džinovskim koracima. Dostigli su rezoluciju filma, i danas su opremljeni redom fotoaparatima od 8 do 20 Mpx, a čak i 41Mpx. Senzor je mali, a sa tim i težina fotoaparata. Displej je skoro duplo veći od displeja  DSLR-a (skoro 6″), a kašnjenje slike (procesuiranje) sve manje. Displej već sad liči po dimenzijama  na mutno staklo velikoformatnih kamera, i dovoljno je lak i svetao, da nema potrebe za dodatnim tražilom u većini svetlosnih uslova. „Laborant-procesori“ (kako ih ja zovem) u njima su vrlo slični po funkciji onima u fotoaparatima, i polako ih dostižu u brzini. Ostaje samo pitanje izmene objektiva i šuma koji utiče na kvalitet fotografije. Šum će se vremenom smanjivati, kao i svih ovih 20 poslednjih godina, a neke od rešenja izmene objektiva na mobilnim telefonima se vide na fotografijama.

Veliki displej mobilnog telefona
Veliki displej mobilnog telefona

Neko je pomeno dubinsku oštrinu? Pa ta ista priča traje od kada su počele da se zamenjuju velikoformatne kamere sa rol filmom, a ovaj sa manjim od 35mm, pa sve do danjašnjih dana. Aktuelizovana je sa digitalnom fotografijom na malim senzorima. Ali tu možda postoji opet digitalno  softversko rešenje, koje će vremenom sve manje razlikovati od onog fizičkog koje definiše objektiv. Onog trenutka kad softver bude uračunavao parametre žižne daljine, daljine i blende na neoštrinu svih delića na fotografiji, tog trenutka će dubinska neoštrina kao kreativni element u fotografiji biti „oslobođena“ od objektiva, od koga sada zavisi. Objektivu će ostati samo ugao gledanja kao bitni element u kreativnoj fotografiji. Možda u budućnosti dobijemo dugme, kojim ćemo birati dubinsku oštrinu pri snimanju, kao što danas biramo blendu ili vreme ekspozicije. Nadam se da sam dobar prorok, iako nisam  zapamtio Tarabiće.

Izmenjiva optika sistema mobilnog telefona pretvara ga u sistem-fotoaparat
Izmenjiva optika sistema mobilnog telefona pretvara ga u sistem-fotoaparat

Slično će se  dogoditi u budućnosti i sa ekspozicijom. Onog trenutka kada je dinamički opseg senzora dostigao film, nije postojala razlika u korišćenju ekspozicije kao tehničkog i kreativnog elementa u digitalnoj fotografiji od one na filmu. Čak su je proširili na novo polje HDR-a, dobijenog uz pomoć softvera i više snimaka. Možda će jednog dana da bude senzor dinamičkog opsega iznad  20 EV, ( gde je +1 EV = +1 blenda ), pa će se izgubiti smisao merenja svetla i tačnog određivanja ekspozicije. Tada ćete softverski uzimati sa ekspozicione krive (curve u PS) onaj svetlosni opseg koji vam za vašu kreativnu fotografiju treba, slično kao što danas izrezom (crop) uzimate deo kadra koji odgovara vašoj zamisli. A snimat će se samo jedan snimak. Naravno i tada će postojati, i biti cenjeni fotografi koji će znati da pravilno eksponiraju, kao što i danas postoje oni koji znaju da kadriraju pri snimanju, bez kasnijeg izreza.

Mobilni telefon sa teleobjektivom na stativu
Mobilni telefon sa teleobjektivom na stativu

Da dodam na samom kraju, da će uvek biti onih koji neće preći na novu tehnologiju i tehniku sve dok ne budu gubili tlo pod nogama u kreativnom smislu. Ako starom foto-opremom budu iskazivali kreativno svoju ličnost, i budu imali dovoljno široko polje za eksperimentisanje, koje odgovara njihovom senzibilitetu,  onda nema potrebe da bilo šta menjaju sa tehnološkim napredkom. I danas postoje ljudi koji fotografišu veliko-formatnim fotoaparatom ili kamera obskurom ( pinhole camera) ili koriste plemenite postupke XIX veka, poput cijanotipije i sl., i kreativno se izražavaju na taj način.

Kreativna fotografija ne zavisi od fotoaparata – davno je zaključeno.

Sa pokretnim slikama priča je slična, jer su one ionako nastale od starije dame fotografije, 70 godina kasnije.

.

Autor teksta:

Milovan Ulićević

Fotografije:

slobodni izvori sa interneta

Copyright:

Sva prava zadržava autor. Kopiranje teksta u celini ili delovima samo uz autorovu saglasnost.

 

2 2995

(Osvrt na projekat jednog takmičara, kroz objektiv oka sa 24 blendina listića)

Ima li fotografije bez teksta koji je prati? To je pitanje koje sam sebi postavio. Već čujem odgovor milijardu i trista miliona Kineza kako daje odgovor na to pitanje svojom poslovicom „jedna slika govori hiljadu reči“. Mogao bih se sa ovim složiti kada je u pitanju kreativna fotografija da govori hiljadu reči, ali i onda to govori samo onom ko pokazuje i razume rečnik fotografske estetike. Inače, potrebno je upotrebiti manje ili više reči ne bi li se otkrila estetika nekom ko je početnik.

A šta je sa fotografijama koje opisuju neki događaj, naprimer Međunerodno takmičenje fotografa „24.kadar“. Tu je već druga priča i tu se moramo poslužiti rečima da damo informacije o tome šta? gde? kada? kako? zašto? i na početku svih KO?

To pitanje- ko je učestvovao? – je moguće jednostavno napisati rečima. I naš uvaženi hroničar fotografskih zbivanja u poslednjih nekoliko godina Dragan Babović, je to mogao uraditi. Ali kao fotograf i čovek željan saznanja, a saznanje se dobija kroz sumnju o postojanju istine, njemu reči nisu bile dovoljne, već je na pitanje – ko? – odgovorio sa hiljadu reči više.

Zato je Dragan Babović iz Beograda, pored odgovora na takmičarske teme, dao sebi u zadatak da odgovori fotografijom na pitanje ko su takmičari i pojedini članovi žirija koji su prisustvovali takmičenju. Odlučio se za portretnu seriju, kao moguću formu odgovora na zadatak postavljen sebi. Portreti takmičara bi oslikavali njihove karaktere i stanja u kojima ih je zatekao u toku takmičenja.

Njegova je zamisao da ih sve postavi pored iste lisnate  pozadine, pa da onda, propuštajući njihov svetlosni lik kroz blendine listiće svog fotoaparata, ostvari dvostruku ulogu. Prvo odvojiće njihove likove od dešavanja na takmičenju i drugo pojačaće pažnju posmatrača na lik i karakter portretisanog. On ih brzim delovanjem, i molbom da upriliči njihov portret, dovodi u stanje gde bivaju zatečeni , ogoljeni od dešavanja, a zaokupljeni temama i dilemama takmičarskim, misleći i na to kako će žiri oceniti njihove fotografije.

Takvom serijom Babović vrlo jasno odgovara, ko su takmičari koji se bave kreativnom fotografijom , čineći ih ujedno važnim i poznatim, kao nekakve glumce ili političare, a ne kao fotografske takmičare, koji se „kriju“ iza svog fotoaparata, u ulozi „lovca“ na motive i nagrade koje dodeljuje organizator. Portreti nisu grupni (par ili više njih) jer bi ih onda doveo u međusobne veze, a to Dragan Babović ne želi jer ih posmatra kao kreativne individualce.

Njegov rad je za pohvalu iz još jednog razloga. On nije profesionalni portretista koji je došao na takmičenje da napravi portrete za neku daleku budućnost kada će oni biti poznati, a neki od njih citirati ovo takmičenje kao referencu u svojoj foto-biografiji. Već je on takmičar kao i svi drugi, kome nije žao da odvoji dobar deo svog ograničenog vremena na 24h za takmičenje, i posveti ga njima, doživljavajući ih kao kolege, drugove, dobre fotografe, a ne kao suparnike u takmičenju.

Dragan Babović je i Fotografskom klubu Vojvodina učinio značajnu stvar, napravivši im arhivu na koju se pre organizovanja takmičenja nije mislilo.

Milovan Ulićević

avgust 2014

PORTRETI KROZ BLENDINE LISTIĆE – SERIJA PORTRETA TAKMIČARA I NEKIH ČLANOVA ŽIRIJA TAKMIČENJA „24.KADAR“

8 2508
Mina Delić - Modni putokaz
Mina Delić - Modni putokaz

Међународно такмичења фотографа „24. KADAR“  održano u Новом Саду od 15 – 17.  avgusta 2014.

Победник је Игор Шљиванчанин, фотограф из Подгорице (Црна Гора)

 

Fotografija pobednika Igora Šljivančanina - "Ispred trga Sv. Miletića" (naziv dao priređivač)

Уметност није спорт, али се у многим уметничким дисциплинама, у које рачунам и фотографију, периодично организују такмичења која имају за циљ да код учесника побуде и пробуде њихове стваралачке потенцијале. Ти мечеви се обично одржавају у неком месту и то село или град би требало и те како да подржи идеју сакупљања десетина фотографа из земље и света који му могу оставити фотографска сведочанства непроцењиве вредности. Ко није чуо за Гучу, Ниш, Крагујевац, Нови Сад, Суботицу, Омољицу, по њиховим фестивалима музике, позоришта, филма или фотографије? Поред филмских сусрета и Нишвила, Ниш је захваљујући Ивану Тошићу и Миљану Петровићу пет година за редом био у средишту пажње фотографа због манифестације Фотофиниш, али је због недостатка уистину симболичне суме средстава, штафета предата ентузијастима у Новом Саду, који су ове године по угледу на нишки сценарио организовали сусрет фотографа под називом 24. кадар. Захваљујући новом тандему – Ранку Ђуровићу и Миловану Улићевићу, који је и председник Фотографског клуба Војводина, Нови Сад је у периоду од 15. до 18. августа био средиште фотографске уметности. Овом новим културним догађајем Нови Сад се после Стеријиног позорја, Егзита, поново нашао у средишту пажње културне јавности.

Идеју преузету од Нишлија, а у колегијалном договору са њима, Новосађани су разрадили на свој начин, те су преузимајући велики ризик, успели да организују такмичење фотографа из земље и целе регије, а све у славу самог Новог Сада. Међу њима сам се нашао и ја. Такмичари су изабрани путем посебне селекције која је извршена раније кроз сајберско жирирање. Сада су се фотографи окупили у Новом Саду да уживо прикажу своје способности да реализују 24 задате теме. Остављен им је рок од 24 сата, пола дана и пола ноћи, да жирију изложе по једну најбољу фотографију из сваке теме. Онда је уметнички суд од 24 члана требало да преко интернета, без знања ко су фотографи и које су њихове фотографије, гласа за најбоље фотографије оценама од нула до 15. Тако су добијени резултати који су изнедрили победнике у појединим темама, па су организатори на крају доделили награде свима који су освојили прво, друго и треће место у темама, односно освојили прва три места у укупном пласману. Они који су заслужено имали највише првих награда у појединачним темама су због укупног скора могли изгубити прво место у укупном пласману, што се и десило. Тако је у укупном збиру прву награду освојио млади фотограф из Подгорице, Игор Шљиванчанин. Иза њега је још млађа Мина Делић из Сенте, а треће место освојио је увелико познати фотограф из Новог Сада Јан Вало. Велико откриће је и млади македонски фотограф Ристо Арнаудов који је био први у многим темама, а освојио је четврто место у укупном пласману.

Будући да сам и сам био учесник ове одлично замишљене манифестације, имао сам прилику да гледам радове млађих колега фотографа одмах по њиховом снимању. Био сам изненађен и одушевљен свежим идејама, оригиналношћу, њиховом креативним помацима, који заслужују сваку пажњу и велико поштовање. Како сам у поход највише ишао са Игором Шљиванчанином, коме сам пре неколико година отварао прву самосталну изложбу фотографија у Милочеру, био сам сведок његовог истинског мајсторства. Рекао сам му да су Американци за многе смислили технологију (дигиталне фотографске апарате) која ће у судару са људима као што је он, који у себи крију урођен дар за фотографију, довести до сјајних резултата. У мојој шали са којом сам свима досадио да су младе генерације за нас старије практично нека врста ванземаљаца, има толико истине. Замислимо сцену која ће се дешавати кроз двадесет година, када ће неко дете које смо сликали у колицима које гура његова мама у центру Новог Сада заједно са нама као одрасла особа ићи истим тим градом у потрази за сценама и на крају направити боље фотографије од нас. Посебан угао гледања на стварност успела је да нам дочара Мина Делић, чије фотографије одишу оригиналношћу и креативним приступом.

ANALIZA „IN VITRO“

У првој теми „Новосадске разгледнице“ ја сам освојио трећу награду. Нисам желео да прикажем Нови Сад на класичан начин – лепа архитектура, репрезентативне зграде, сређен урбани пејзаж, већ сам искористио балоне од пене који је правио један улични продавац да кроз њих прикажем атмосферу која влада на главном градском тргу. У њу сам сместио фотографа који се ту нашао, пуно родитеља са малом децом и, наравно, обавезну Градску кућу у позадини која је посебан бисер и симбол новосадске архитектуре. Другу награду је освојила фотографија даровите Маше Цвијановић која је путем вертикалне црнобеле фотографије приказала историјску и културну слојевитост овог града. Прву награду освојио је Арнаудов са ноћним пејзажем града у којем доминирају Петроварадински мост, и рефлексија карактеристичне градске архитектуре у мирној води плавог Дунава. Наш поглед до тог пејзажа пуног љубичасте боје, у првом плану води широк кривудави пут осветљен комплементарним ноћним жутим светлом.

Risto Arnaudov - Novosadske razglednice
Risto Arnaudov – Novosadske razglednice

Друга тема „Младост је радост“, била је велики изазов за многе. Трећу награду освојио је Шљиво – Игор Шљиванчанин са усправном фотографијом у боји на којој дете у наручју оца успева да распрши балон од сапунице. Другу награду освојила је моја фотографија са такозваним клустером од балона од сапунице за коју се бори једна девојчица на градском тргу. Прву награду је добила Мина Делић са невиним осмехом девојчице коју је сместила на жуту столицу тако да заузима сам центар слике.

Mina Delić - Mladost je radost
Mina Delić – Mladost je radost

За многе је тема „Архитектуре“ изгледала веома лако, па се нису много трудили. Али су прве три награде заслужено освојили Ристо Арнаудов који је из жабље перспективе снимио врх катедрале у центру у мору облака, па изгледа као да се она успиње ка небеском рају. Сличну али модернију фотографију, као и савременију архитектуру снимила је Ивана Тодоровић која је освојила другу награду. Прва је припала Јану Валу за фотографију са одличном композицијом у којој је комбиновао хоризонтални (ниски) и вертикални (високи) део зграде, у чијим се правилним прозорима огледа небо са облацима.

Jan Valo -  Arhitektura
Jan Valo – Arhitektura

„Историја“ као тема није била толико занимљива многима, али су победници бриљирали. Трећи по реду Дејан Катасић је успешно повезао главу скулптуре посвећене железничару и таблице Југословенске железнице у позадини. Другу награду је освојила опет Мина Делић, која је користећи дугу ескпозицију младих који шетају испред заставе са ликом Че Геваре успешно приказала енергију и динамику његове борбе. Јан Вало је историју обрадио минималистичким приказом две лобање смештене између камених плоча које симболизују епохе.

Jan Valo - Istorija
Jan Valo – Istorija

Зебре за прелазак пешака преко широких новосадских булевара заузимају главно место на све три награђене фотографије на тему  „Градска гужва“. На све три фотографије су зебре и ноге пешака, с тим што је трећенаграђени Ристо Арнаудов бројне пешаке снимио из доње перспективе, другонаграђени Шљиво из полуптичје у благом slow motion-у, а првонаграђена Мина Делић на посебан начин. У првом плану четири петине хоризонтале широких штрафти беле зебре, а на врху кратке вертикале ногу пешака који чекају зелено светло.

Mina Delić - Gradska gužva
Mina Delić – Gradska gužva

Игор Шљиванчанин се опет послужио дугом експозицијом снимајући са врха зграде (стајао је поред мене) једну градску раскрсницу, те је за ту фотографију добио трећу награду на тему „Саобраћај“. Питао сам га како је по сунчаном дану успео да добије споре покрете и развучене слике аутомобила у покрету, а он ми је открио да се служио посебно тамним филтером. Друго место је освојио Бојан Џодан са фотографијом бициклисте који се рефлектујеогледа у води, а прво место Ристо Арнаудов са ноћном фотографијом црвеног аутомобила снимљеног заиста мајсторски у комбинованој техници панинга и дуге експозиције, постигавши ефекат покрета у пуном значењу те речи.

Risto Arnaudov - Saobracaj
Risto Arnaudov – Saobracaj

Тема „Графити“ је данас у свету једна од најексплоатанисанијих мотива. Наизглед лака, седнеш негде и чекаш да поред неког графита да прође човек, и то је то. Али, не, увек има фотографа који и у таквој теми кажу реч више. Таква је Ивана Тодоровић која је, по мени, дала највише фотографијом графита великог црног ока јарко црвене дужице, а лево од њега простире се панорама Новог Сада у чујем се срцу провлачи једна јарко црвена вертикална линија. Ивана је за ову сјајну фотографију добила друго место. Трећу награду је освојио Јан Вало са графитом у коме приказује маленкост и усамљеност човека, а прву Ристо Арнаудов са графитом великог портрета пса поред степеница којима промичу патике на ногама случајног пролазника.

Risto Arnaudov - Grafiti
Risto Arnaudov – Grafiti

Ивана Тодоровић је дала још једну перфектну фотографију у теми „Портрет“, освојивши треће место. У излогу је снимила старијег човека који сетно гледа у даљину док се у стаклу рефлектује покретна фигура његове вршњакиње. Друго место припало је младом али веома перспективном фотографу из Македоније Зорану Шекерову за фотографију старог Рома који живи у огромној водоводној цеви. Његов тужни поглед скрштених руку просто изазива сузе. Ова фотографија била је виђена од многих фотиографа као прва. Прву награду је добио, међутим, сасвим заслужено, наравно,  Игор Шљиванчанин за портрет сликара у његовом атељеу. Док он држи у руци нечију фотографију, чији лик због провидности такође видимо, њега са штафелаја и полица гледају уљани портрети које је он сликао. Четири у један је био прави погодак који је Игору осигурао убедљиву победу.

Igor Sljivančanin -  Portret
Igor Sljivančanin – Portret

„Све боје воде“ је тема која је изгледала прво тешко, а потом лако, али су победници показали снагу свог асоцијативног система. Треће место освојио је Јарослав Кралик са пластичним флашама разних боја које плутају око једног речног брода. Друго место Ивана Тодоровић са сјајном фотографијом ноћног пецароша на жутој обали Дунава изнад кога се у две и по трећине слике у води пресијавају љубичасте и дугине боје светала са моста и Петроварадина. Прво место заслужено опет осваја даровити Игор Шљиванчанин са ногама које трче кроз бару у којој се огледа градски трг и Градска кућа Новог Сада, фотографија пуна покрета, текстура и сјајне композиције снимљене из жабље перспективе.

Igor Šljivančanin - Sve boje vode
Igor Šljivančanin – Sve boje vode

„Супротности“ су инспирисале Ристу Арнаудова да сачини хаику фотографију светлости и таме, представљајући их кратко и јасно кроз угао врха једне зграде, добивши за то трећу награду. Другу је добила Мина Делић супростављајући ред који влада у горњем делу зграде где се нижу три бела прозора пуна цвећа, нереду у доњем делу где једна стара жена живи у хаосу. Прво место освојио је перспективни Милош Чубрило, млади фотограф из Новог Сада, супростављајући велике дубоке кожне ципеле једног пролазника (то сам случајно био ја) маленим голим ножицама још мањег Рома.

Milos Čubrilo - Suprotnosti
Milos Čubrilo – Suprotnosti

Тема „Градске баште“ није била баш најјаснија, боље да је у загради садржала одређење да се ради о баштама угоститељских објеката а не о баштама у двориштима или парковима. Но, у сваком случају, једна од тежих тема, управо због те дилеме. Треће место је освојиола Соња Ђапић, млади фотограф, са фотографијом јарко обојених столица и карираних столњака, који просто позивају да седнете у ту башту. Друго место освојио је Игор Шљиванчанин који је у сличан амбијент увео и лепу конобарицу која простире један столњак на позадини осликане фасаде кафане. Прву награду сам освојио ја са фотографијом снимљеном из птичје перспкетиве. Док девојка седи сама за столом у празној летњој башти у којој се нижу столови читајући отворени „мени“, поред ње пролази један момак. Сцену сам режирао тако што сам замолио конобарицу да седне доле, прекрсти ноге и чита, те да чека док ми не наиђе неки човек, што се веома брзо и десило. Жао ми је што нисам имао бољи положај да се види више столова, али шта је ту је. Фотографија је пуна текстура где графичку вредност даје игра округлих столова и правоугаоних плоча улице.

Dragan Babović - Gradske bašte
Dragan Babović – Gradske bašte

Млади фотограф Милош Станојевић је освојио трећу награду за заиста верло занимљиву тему која је гласила „Модни путоказ“. Он је снимио ћелаву лутку у излогу чије су трепавице спале за степен ниже носећи тако неку велику тугу, док се у стаклу огледа град у ноћи. Друго место припало је Јану Валу који је дочекао да испред сјајне рекламе за женски парфем Булгари са којим у руци позира млада манекенка вреле шпанске крви, пролази једна старија и веома културна новосадска госпођа. И док је млада Шпањолка још обасјана сунцем у јарко црвеној хаљини, госпођа се налази у делу живота где је сунце већ на заласку у плавој хаљини. Тако нам је фотограф само једним јединим притиском на окидач свог фотоапарата испричао много дубљу причу него што изгледа а кроз јако изражене ликовне елементе у којима и топле и хладне боје саме за себе приповедају. Прво место припало је успешно режираној фотографији Мине Делић, која је у једна отворена врата поставла згодног младића, голог до појаса, ставила му у руке букет цвећа и рекла му да гледа у недоглед, док са великог белог зида зграде гађа једна стрелица право у њега. Латински изглед младића са шареном марамом око врата је аргумент више, који је талентованој Мини Делић донео ову вредну награду.

Mina Delić - Modni putokaz
Mina Delić – Modni putokaz

Зоран Шекеров је добио трећу награду на тему „Кровови“, приказавши борбу површина и линија познатих Петроварадинских кровова. Друго место освојио је Јан Вало заиста предивном композицијом  трогуластог прочеља зграде са округлим прозором у првом плану. Иза су велике стрме падине крова прекривеног црвеним бибер црепом, дајући илузију неког прекоокеанског брода који се пробија према нама који стојимо у градској луци. Прву место припало је опет Мини Делић која је на кров сместила девојку која изгледа као да седи на прамцу чамца који плови узбурканим морем од старих новосадских кровова.

Mina Delić - Krovovi grada
Mina Delić – Krovovi grada

Тема „Светла Новог Сада“ исто тако може бити схваћена на више начина, па су људи тако и одговарали на њу. Најуспешнији су били Милош Станојвеић са ноћном панорамом Новог Сада и моста, гледаног са Петроварадина. Друго место сам освојио ја са фотографијом у гегенлихту, тј. са дугачком сенком бициклисте на плочнику великог градског трга, а прву место освојила је Мина Делић са момком који стоји испод старог новосадаског канделабра, призивајућу у мени стихове старе баладе „Стоји на углу петролејска лампа и лије светлост црвенкастожуту“, иако је овде светлост зеленкастожута.

Mina Delić - Svetla Novog Sada
Mina Delić – Svetla Novog Sada

Тема „Забава“ није било нимало лака. Треће место освојио је Ристо Арнаудов са паром који игра у ноћи, друго место Мина Делић са дугом експозицијом играча снимљених одозго, а прву Игор Шљиванчанин са фотографијом два дечака која се играју радосно скачући у вис на позадини фасаде неке самопослуге на којој су насликане силуете људи и деце.

Igor Šljivančanin - Zabava
Igor Šljivančanin – Zabava

„Лето у граду“ донело је познатом новосадском аутору Снежани Лукић заслужено прво место. Она је из висине снимила ретке купаче на Дунаву, који стоје у одличном распореду, а црни пас који чека да полети лоптица којом се два дечака добацују даје слици посебно леп нагласак. Друго место је освојио Игор Шљиванчанин са црно белом фотографијом дечака који рукама разбија балон од сапунице, а треће Соња Ђапић са купачима који леже на бетонским клупама поред Дунава.

Snežana Lukić - Leto u gradu
Snežana Lukić – Leto u gradu

Бојан Џодан је добио прву награду на тему „Емоција“ коју би лепше било рећи на српском „Осећање“, са фотографијом веселе девојчице која у рукама носи једно лепо дете широког и искреног осмеха. Друго место припало је Зорану Шекерову за уличног пијанца који је дочекао јутро у загрљају своје гитаре са празном конзервом пива. Треће место је освојила Жељка Алексић са црно белом фотографијом уличних портрета замишљене жене и младог мушкарца за које би се због изузетне сличности могло наслутити да су мајка и син.

Bojan Džodan - Emocije
Bojan Džodan – Emocije

Бела штрафта која по дијагонали сече асфалт донела је Игору Шљиванчанину прву наградуи на тему „Линија“. Другу награду сам освојио ја са рекламном линијом на некој самопослузи која води потенцијалног купца према улазу. Треће место припало је Мини Делић за белу линију ивичњака коју у даљини прескачу две ноге пешака.

Igor Šljivančanin - Linija
Igor Šljivančanin – Linija

Прву награду за тему „Јутро“ заслужено је добила Ивана Тодоровић која је снимила једну даму која на првом јуатрњем сунцу на својој тераси чита књигу. Ова уметница зналачки води наш поглед бројним дијагоналама са доњег левог ка горњем десном углу, користећи фуге између фасадних плоча лепе текстуре, на новој модерној згради. Оне се настављају бројним паралелним линијама металне ограде терасе на којој седи дама која чита. Друго место сам освојио ја са фотографијом пролазнице која хита празним тротоаром. Снимио сам је са прозора Хостела 021 у коме смо спавали. Намерно сам снимио шири план тако да се у горњем делу види велика пругаста тенда са облим таласастим завршецима, испод ње ритам од прозора на суседној згради. Направио сам неколико снимака чекајући да ми пролазница у белој кошуљи прође преко тамне позадине врата на суседној згради. Треће место освојила је усправна фотографија Ристе Арнаудова која приказује силуету старије жене у раскораку, која некуд жури, док у позадини свиће зора на Петроварадину и Дунаву.

Ivana Todorović - Jutro
Ivana Todorović – Jutro

Милош Чубрило је за фотографију пара који држи други пар паса, заслужено освојио треће местона тему „Пар“. Другу награду је понео Бојан Џодан са фотографијом девојке и младића који свако за себе телефонира на сред улице. Прва награда је отишла у руке Ристе Арнаудова. Он је направио фотографију за памћење. У даљини се двоје грле, а изнад њих велико небо. У првом плану је велико поље траве и зидина тврђаве које води поглед до љубавног пара који на хоризонту испреда своје приче.

Risto Arnaudov - Par
Risto Arnaudov – Par

Прво место на тему „Ритам“ добио је Никола Бранковић, фотограф из Бољевца, за фотографију низа рукава мушких одела у радњи чији ритам наглашавају добро уочена и наглашена дугмета. Другу награду је осовјио Јан Вало са каскадама које воде поглед ка крсту, док је треће место освојио Игор Шљиванчанин који је ритам пронашао у тамним силуетама елегантних стубова за осветљење који се правилно нижу на Петроварадинском мосту преко кога пролази и по која људска фигура.

Nikola Branković - Ritam
Nikola Branković – Ritam

„Да сам жаба видела бих“ је сигурно најмаштовитија тема коју су смислили организатори. Нису је назвали једноставно жабљом прспективом него су додали и мало духа и врцавости, па су се многи фотиографи потрудили да на њу боље одговоре. Био сам уверен да ће победити Игор Шљиванчанин. Мислио сам да од његових ногу које прескачу бару и торањ Градске куће, што се огледа и у мирној води, не може дати бољи одговор на задату тему. Али жири је сматрао друкчије, па је Шљиво освојио другу награду, а Јан Вало заиста заслужио прву са фотографијом обруча са мрежом ка коме путује лопта са намером да прође кроз кош. Јан је ову фотографију снимио заиста из посебног угла, изузетно је графички нагласио, али обезебдио и богат садржај пун симболике. Треће место освојио је Арнаудов са фотографијом ногу пешака који чекају у реду снимљених из доњег угла.

Jan Valo - da sam žaba video bih
Jan Valo – da sam žaba video bih

Са темом која се звала „Број“, ја сам освојио треће место, приказавши електронски број на лифту који је уместо обичног белог зида смештен у чудне вертикалне стубиће тамних боја са пуно текстура. Друго место припало је Игору Шљиванчанину који је снимио голуба на једној уличној канти за ђубре на којој је крупним бројевима исписана година далеке будућности 3001, наговештавајући шта нас онда чека. Прва награда је више него заслужено припала сјајном новосадском фотографу Јану Валу, који је свој стилски исписан број пронашао на белој усправној шлајфни зида која пресеца леву половину жутог зида на коме је вентилациони круг, и десну на којој се нижу углови смеђег дрвета једне богато опремљене градске капије.

Jan Valo - Broj
Jan Valo – Broj

Најтежа тема која је за многе такмичаре била чак и проблем је она под називом „Лакше је радити у групи“. Најинтелигентније решење, које нам је просто било ту пред носом, а нисмо га се сетили, је пронашао новосадски фотограф Милош Чубрило, сликајући управо своје колеге фотографе у огледлау лифта, где нам је свима дао лекцију да је заиста лакше радити у групи. Друго место освојила је Мина Делић са фотографијом дрвосеча што тестеришу дрво, док их из позадине посматра бака која у наручју држи унука. Прво место освојила је Новосађанка Маша Цвијановић са црно белом фотографијом старих боћара који уживају у овој традиционалној далматинској игри.

Maša Cvijanović - Lakše je raditi u grupi
Maša Cvijanović – Lakše je raditi u grupi

Ако се мало вратите на овај текст, видећете да сам у многим приказима фотографија поменуо именицу град. Тај град се у овом сусрету фотографа из земље и бивших република зове Нови Сад. Он је био неизбежан декор а често и главни јунак сваке фотографије и то је оно што би организатори требало да имају на уму када буду припремали ново дружење наредне године, јер се са таквим аргументима лакше могу намакнути средства да се људима обезбеди још бољи услови за рад.

Ја сам освојио укупно пето место, погледао и како је жири гласао за моје фотографије, и установио да су ме, не знајући да су то моје фотографије, оцењивали крајње објективно и да су се моје фотографије цениле у просеку уједначено. Има и изузетака које ћу овде са разлогом навести. Наиме, чланови жирија су људи који, као и сами фотографи имају свој посебан укус, те су једну исту фотографију неки оцењивали највишом оценом 15 а неки само нулом. Иако ово изгледа потпуно лудо и неправилно, ако би заузели став да је добра фотографија увек добра фотографија, испоставиће се да то није баш тако, тј. није довољно добра за све. Процењивање и оцењивање фотографија није спорт чији је циљ победа, где број датих голова означава апсолутну вредност. Уметност је нешто више од тога, мање материјално а више духовно. Но то је за другу дискусију. Ипак, користим ову прилику да упоредим ово оцењивање са оним које се примењује при давању звања у Фото Савезу Србије, где се дешава да кандидат добије пролаз код четири а од једног не, или је однос гласања три према два. Мени ту нешто није у реду. Бацам светлост рефлектора на ову појаву, јер би то могао бити изванредан повод за разраду културних дешавања као што је 24. кадар у Новом Саду. Било би занимљиво после такмичења организовати и трибину на којој би аутори могли од чланова жирија добити сувисло објашњење како је једна фотографија од неких оцењена највишом а од других најнижом оценом. Крајњи циљ би био наук за следећи пут. Нису криви чланови жирија, и они су, осим што су остварени аутори, само људи. Говоримо о истим критеријумима, али нико нема исти критеријум. Уколико би било скупо организовати присуство свих чланова жирија, мислим да би сами фотографи такмичари могли да међусобно проанализирају оцене жирија и да размене своја искуства.

Зашто то говорим, зато што су и сами фотографи када су стајали пред сопственим фотографијама које су обрађивале исту тему, били у дилеми коју да изаберу и прикажу као најбољу. Они су били сами себи свој сопствени жири. Многи су питали колеге око себе, па су у томе имали велику помоћ. Ипак је свако ко себе држи за аутора изабрао оно што је сматрао да му је најбоље, али је тиме, како ће се показати, и сам себи унапред пресудио. Оно што за мене остаје као отворено питање, на које ми нико не може дати чврст одговор, је то да се подршка чланова жирија, који су то што јесу управо због онога што су као аутори остварили, често веома разликује, па такмичар нема за убудуће сигуран оријентир. Но, ма како ово изгледало као вечно отворено питање, на које нико не може да пружи коначан одговор, ту заправо и лежи чар оваквих догађања. Ја ћу то дефинисати као непредвидљивост, као дозу среће, или што би се спортским речником рекло „лопта је округла“.

Укупан утисак је да је племенита идеја организатора доживела потпуни успех, без обзира на ситне бољке које су унапред урачунате у ризик. Наиме, један од учесника Вијетнамац Нгујен, који је приликом квалификација био први по рангу, од српских власти није могао да на време добије визу, те се оправдано није могао појавити. Није се појавила ни једна Чехиња Јана Лили Клајснер. Тиме је Србија изгубила једно, сигуран сам, ретко виђење града и људи Новог Сада, а и прилику да то виде пријатељи тих фотографа у њиховим земљама. Потом, због годишњих одмора, уместо 24 било је 20 чланова жирија. На жалост одличан фотограф Сања Крњајић није због спорог подизања фотографија успела да у року пошаље своје радове, па је сав њен труд, на жалост пао у воду, бар што се тиче такмичења.

Ранко и Милован су учеснике на време обавестили да се фотографије могу слати одмах по снимању тако да је било доста времена за upload, али су сви то чинили у последња два сата, између 18 и 20 часова, с обзиром да је такмичње трајало до 16 часова, после чега је велики материјал требало унети у рачунар, потом разврстати по темама и изабрати најбоље.  Ово је наук и за учеснике и за организаторе да се следеће године те ствари посебно пажљиво назначе сваком поједином аутору, јер, признајем, и ја сам очаран лепотама Новог Сада, просто лебдео између неба и земље, па сам пропустио не само да чујем већ и да вечерам у заказано време. Због тога са припремама за следећи сусрет фотографа треба отпочети одмах и радити на томе систематски и лагано пуних годину дана. Пријему и међусобном упознавању фотографа такмичара, од којих се већина први пут сусреће, те давању важних упутстава треба посветити већу пажњу.

Када је реч о темама, мислим да су оне биле разноврсне и лако схватљиве за фотографе. Оне које у себи садрже већу општост, као што су архитектура, историја, лето у граду, градска гужва итд. чиниле су се многима лакшим па су многи фотографи водећи се правилом „лако ћемо“ пропустили да и у њима покажу већу креативност. За њих су оне теме које су имале конкретан задатак представљале већи изазов, као што је нпр. тема „Да сам жаба видео бих…“ у којој је победио Јан Вало испред Игора Шљиванчанина.

Желео бих да похвалим љубазну домаћицу и домаћина Хостела 021 у Новом Саду, који су нам пружили леп смештај, а који су решили да га за следећу годину и побољшају. Похвалио бих посебно главног спонзора Туристичку агенцију АВЕНИЈА ПУТОВАЊА и Јасну Бјанко, која је имала довољно слуха да обезбеди главну победничку награду – бесплатно летовање у Грчкој за две особе у трајању од 10 дана. Другу награду – седмоинчни таблет уређај је обезбедио Институт за заштиту на раду. Студио Бечкерек је доделио 15 вредних и изузетно луксузно одштампаних монографија, а вредне поклоне у виду монографија обезбедили су и Туристичке организације Града Новог Сада и Војводине. Ресторан Централ Паб је обезбедио доручак и вечеру (мада је могао да да и известан попуст фотографима за веома много испијених пића), Магазин Рефото из Београда неколико годишњих претплата, Биг принт из Београда штампу фотографија у великом формату. Хвала и осталим спонзорима као што су Менса Србије, БМ фокус Нови Сад, Canon Foto Lab Нови Сад и.

Крај ове приче је наставак са почетка. Фотографијом се данас сигурно бави највећи број људи у свету. Највише њих су туристи који трагају за новим визуелним доживљајима. Није далеко од суштине да се у оваквим добро смишљеним догађајима у позадини може подвући јак туристички садржај. Да су градске власти мудре, као што су способне да освоје своја државничка места, искористиле би прилику да од 24 одлична фотографа из земље и света за свој град и своју земљу обезбеде вредна фотографска дела. И све то за заиста симболична средства, која се иначе троше на тривијалне ствари. Штета је да се на крају од свих победничких фотографија не изда монографија која ће сведочити о месту и времену свога настанка.

Будући да су се сада фотографи окупили у Новом Саду, а не у Нишу или Београду, то је била прилика да они својим делима оставе вредан траг у времену баш овог града. Овде не мислим само на тему разгледнице, већ на све фотографије које Нови Сад имају као своју неизбежну позадину (његове тргове, архитектуру, фасаде, споменике, излоге, паркове, људе који нешто раде, саобраћај, моду тог времена, и сл.). Све те фотографије су вредна сведочанства о једном времену које је, док ово пишем, већ одавно прошло, али је захваљујући фотографима остало записано за будућност.

Драган Бабовић

Београд, август, 2014.

ZAHVALJUJEMO SE AUTORU DRRAGANU BABOVIĆU NA OVOM DIVNOM PRIKAZU TAKMIČENJA I ANALIZI FOTOGRAFIJA.

FKV.

0 1543
"VAL" - Čanj 2014. Fotografija:Tomislav Peternek

Izložba Tomislava Peterneka u galeriji „Grafički kolektiv“ u Beogradu (51. samostalna), otvorena 14. jula 2014. , će se pamtiti kao velika transformacija velikog majstora fotografije iz ode O životu (LIFE), ka odi životu (sopstvenom), i odi ženi (voljenoj). Izložbu karakterišu tri aspekta (vida, pogleda, gledišta) koji su dosledno dovedeni do jedinstva na izložbi: ljubav, likovnost i poređenje digitalnog i analognog. Krenimo od poslednjeg.

Tomislav Peternek je na izloženim fotografijama krenuo od mnogih tehnika klasične fotografije (dvostruka ekspozicija, krupno zrno, poetska neoštrina, simetrična slika, zamućenje staklom, plitak fokus…) koje preovladavaju  pojedinačno od fotografije do fotografije, ali nije gubio osnovnu nit, da je žena, njena suptilnost i lepota zrelih godina, dominanta koju treba istaći u različitim aspektima, a tehniku prilagoditi tome i staviti je u drugi plan. Iako su fotografije digitalno snimljene, one opštim utiskom odaju kao da su snimljene na filmu, a urađene u laboratoriji. Nije se forsilalo ono što je svojstveno digitalnoj fotografiji, pa je na nekim povećanjima namerno izazvana vidljivost zrna, da bi utisak ka filmu bio potpuniji, dok je na drugima to crno beli ton koji podseća na film i tako redom.

"VAL" - Čanj 2014.  Fotografija:Tomislav Peternek
„VAL“ – Čanj 2014. Fotografija:Tomislav Peternek

Izložbom dominira još jedna likovna specifičnost, koja je u ambijentalnom aktu veoma  važna, a to je raznolikost odnosa okoline i ženskog tela. Tu srećemo kamen, morsku penu, vodu, drvo masline, metalne rešetke, stepenice, senku žaluzina, koje autor suprostavlja ženi, i spaja je sa tim ambijentom onako kako njenom pokretu i telu najbolje odgovara. Na fotografijama telo uživa u morskoj peni, hoda po kamenu, izranja iz stabla hiljadugodišnjih maslina kao mladi izdanak, traži svetlost u senci žaluzina, beži» od metalnih rešetaka koje liče na zatvorske, dok hoda pokušava da iskoči iz prozirne odeće, koja se kida u neoštrini kadra, a ponekad se nežno pojavljuje iza poluprozirnog stakla. Uvek žena na fotografijama ostaje odvojena i razotkrivena posmatraču taman toliko, da njegova mašta ostaje domen estetskog.

Treći aspekt, koji je po meni obeležio izložbu, a kojeg se dotakao i prof. Karanović, kada je govorio na otvaranju, je odnos prema sopstvenoj ženi koji je  pun ljubavi i poštovanja. Ona je postavljena namerno, na očigled svih, na pijedestal velike fotografove Muze. Taj odnos je tako snažno fotografijama saopšten posmatraču, da smo se svi, koji fotografišemo, zapitali: da li smo mi koji smo „mlađi od Peternekovih godina fotografskog staža“  (kako je  lepo primetio Dragan Babović), negde ispustili svoje Muze, zaboravili na njih, ili ih nismo postavili na pravo mesto, da kroz njih pišemo odu životu, sebi i svojim godinama. Verovatno je to i misija, na koju nas želi da nas podseti najstariji od nas, i blago postidi za naš odnos prema ženama, koje su nas u mislima inspirisale, a ostale fotografski neopevane.

REFLEX (Ulcinj - Liman 2 ) Fotografija: Tomislav Peternek

Sva tri gore pomenuta aspekta izložbe, po meni su dostigla vrhunac sklada u fotografiji žene u maslinama „REFLEKS“ -(Ulcinj – Liman 2), koja jer urađena simetrično, tehnikom rotacije polovine fotografije oko središnje ose. Fotografija, metaforično rečeno, podseća na mozak fotografa, gde tekstura stabla masline asocira na koru velikog mozga, u čije se dve hemisfere nalazi voljena žena, «izranjajući iz vijuga» kao mlado tkivo, šireći se delom mozga koje još vijuge pune misli i iskustva nisu zauzele. Kao da nam želi reći Peternek, žena je onoliko dugo u mislima muškarca, koliko pamte i masline.

Izložba nije samo važan marker u fotografskom opusu Tomislava Peterneka, nego i putokaz fotografskom razmišljanju svih nas fotografa, na koji ćemo se u budućnosti  pozivati.

.

Prikaz napisao:

Milovan Ulićević

Copyright: Fotografije uz dozvolu autora  Tomislava Peterneka objavljujemo.  Zabranjeno korišćenje bez dozvole.

1 1336
FOTO LIGA SRBIJE logo - dizajn Ivan Mašanović
FOTO LIGA SRBIJE logo - dizajn Ivan Mašanović

Ovo je predlog koji sam uputio Foto savezu Srbije (FSS) za Skupštinu FSS:

IDEJA:

Foto liga Srbije (FLS) sam zamislio da bi se poboljšala aktivnost foto klubova FSS i poboljšala saradnja među klubovima, podsticao takmičarski duh i kolektivnost između članova pojedinih foto klubova i unapređivala kreativna fotografija. Ideja Foto lige Srbije je omasovljenje članstva u foto klubovima, kako i omasovljenje članstva FSS, i njegova veća prisutnost u aktivnostima članstva, pogotovo Umetničkog saveta FSS i sekcije za rad sa mladima, a kasnije i pokretanja centra za edukaciju pri FSS.

FOTO LIGA SRBIJE logo - dizajn Ivan Mašanović
FOTO LIGA SRBIJE logo – dizajn Ivan Mašanović

Moram napomenuti da do sada u FSS, a ni prethodnom FSJ, slična ideja nije realizovana, pa mislim da je nešto novo i originalno svakako dobrodošlo i korisno za fotografiju u Srbiji.

2. REALIZACIJA

Ali da krenem od početka, i sa ovih idejnih reči pređem u ono što se objašnjava praktičnom realizacijom. Uradiću to po kratkim tezama, a detalje ću, nadam se imati priliku, da iznesem na Skupštini FSS, od koje očekujem podršku.

  • Foto liga Srbije (FLS) bi se odvijala pod patronatom FSS
  • U takmičenju bi učestvovali svi foto klubovi članovi FSS sa svojim ekipama koje bi ih predstavljale.
  • Foto liga Srbije ima predsednika i sekretara lige koji se staraju o regularnosti takmičenja i tehničkoj realizaciji. Sve nepravilnosti bi se rešavale po pravilniku o odvijanju takmičenja.
  • Takmičenje bi se odvijalo po kolima koja bi se odvijala jednom mesečno. Ukupno 10 kola. (to je zato da bi se ispoštovala letnja pauza, mada nije obavezno i broj može biti stvar dogovora klubova u FSS )
  • Svako takmičarsko kolo imalo bi po jednu zadatu temu za fotografisanje
  • Temu bi definisao Umetnički savet FSS uz konsultacije sa klubovima, tako da bi se tema mogla realizovati u svim mestima odakle potiču foto klubovi, ili u njihovoj najbližoj okolini, bez potrebe putovanja fotografa i dodatnog troška (primer tema: pijaca, portret u radnom ambijentu, život na margini i slično)
  • Oblast teme bi bile poznate unapred dovoljno vremena da klubovi mogu da formiraju ekipe, a konkretna tema bi se dobijala pred početak takmičenja.
  • Ekipe bi se formirale od po 6 fotografa, tako što bi svaki klub za određeno kolo prijavio ekipu Foto ligi Srbije (FLS).
  • Klubovi samostalno biraju ekipu, kako da bi prema afinitetu i znanju svojih članova najbolje realizovali temu, i dobile što više bodova.
  • Klubovi koji ne bi mogli da formiraju punu ekipu od šest članova formirali bi ekipu od manje članova, s tom razlikom da bi dobijali nula bodove na ne realizovane fotografije do pune ekipe.
  • Takmičenje bi se odvijalo vikendom u jednom kolu.( subota ili nedelja svejedno je, ali  vikendom svakako zbog manje zauzetosti takmičara)
  • Ne bi mogla da se formira ekipa  od fotografa koji ne pripadaju matičnim klubovima, ili su iz različitih klubova.
  • Fotograf  koji je član više klubova mora se pre počea takmičenja izjasniti za koji će klub nastupati

3. ODVIJANJE

  • Fotografisanje ekipe se odvija  u jednom danu, od naprimer 9-17h (stvar dogovora)
  • Sve fotografije moraju biti snimljene toga dana, što bi se dokazivalo poređenjem sa RAW fajlom poslatih test fotografija, koji bi morao da se čuva do kraja takmičenja
  • Na početku takmičarskog dana svaki takmičar član ekipe je dužan da snimi test sliku sa sajta  Foto lige Srbije (FLS) da bi registovao sebe i fotoaparat za to kolo (trajanje test snimka na sajtu je vremenski ograničeno i svako kolo ima drugačiji test). Snimak mora biti u RAW formatu. Isto tako treba snimiti novu test fotografiju na kraju takmičenja toga dana, ili kada fotograf  smatra da je ispunio zadatak, da bi se odjavio iz takmičenja toga dana.
  • Sve fotografije koje se šalju za bodovanje moraju biti u numeraciji i vremenu i u EXIF podacima o aparatu,  između te dve fotografije zbog autentičnosti i regularnosti, a kao potvrda da fotografija nije snimljena ranije.
  • Svaki član ekipe učestvuje sa po dve svoje najbolje  fotografije na zadatu temu u ekipnu kolekciju na zadatu temu toga kola.
  • Ne može jedan član ekipe učestvovati sa više od dve, a drugi sa manje od dve  fotografije
  • Ukupna ekipna kolekcija iznosi maksimalno 12 fotografija
  • Fotografije se šalju preko interneta  sudijskom žiriju kola do određenog vremena toga dana.

4. BODOVANJE

  • Bodovanje vrši sudijski žiri koga formira Umetnički savet FSS, i nije nužno da to budu samo članovi Umetničkog saveta FSS, ali se vodi računa o auoritetu sudijskog žirija i samog takmičenja. Mogu biti i fotografi iz drugih država.
  • Žiri ima tri člana, mada se može i povećati broj do 5 (stvar dogovora)
  • Žiri ocenjuje svaku fotografiju bodovima od 1 do 5.
  • Fotografije nedostajućih članova ekipe ili ne poslate, boduju se sa nula bodova
  • Na kraju se ocene pojedinih članova u ekipi zbrajaju i dobija ukupna ocena po ekipi za to kolo
  • Maksimalni broj bodova po ekipi je 60 za to kolo.
  • Posle svakog kola formira se tabela bodova, u kojoj se unose bodovi  po ekipama toga kola i ukupni bodovi, a objavljuje se na sajtu Foto lige Srbije i sajtu FSS. Vodi se i evidencija o bodovima pojedinaca.
  • Na kraju takmičenja proglašava i nagrađuje se pobednička ekipa  i najuspešniji pojedinac

5. KOTIZACIJE I SPNZORSTVA

  • Svaka klupska ekipa bi pre početka takmičenja uplatila neku minimalnu kotizaciju, u nivou godišnje klupske članarine FSS, koja bi se koristila za tehničku realizaciju  takmičenja. (domen, hosting, kucanje i štampanje  izveštaja itd. )
  • Sponzorstvo lige bi se u nekom pravičnom odnosu npr. 50:50 u fond nagrada ekipama (prva tri ekipna mesta i najboji takmičar u ligi)  i fond kojim bi se unapređivalo takmičenje i edukacija članova (organizacija radionica za učesnike Foto lige Srbije).

6. ZAKLJUČAK

Foto liga Srbije (FLS) kao jedinstveno takmičenje između foto klubova FSS svakako razvija interesovanje za fotografiju, i praćenjem takmičenja u medijima i na internetu, reklamiranjem i većim prisustvom fotografa u javnosti, zainteresovaće mlade fotografe da se uključe u rad klubova, a one koji  nisu uključeni u rad FSS, svakako će biti više zainteresovati da to urade.

U Novom Sadu 28. maja 2013. Milovan UlićevićPredsednik Fotografskog kluba Vojvodina

Član Nadzornog odbora FSS

063-580610

Predlog se nalazi na sajtu FSS:

http://www.fotoss.org/skupstina2013/predloziZaSkupstinu2013.html

Ovaj dokument je prosleđen svim članovima UO FSS,  članovima NO FSS,  svim aktivnim  foto klubovima FSS,  postavljen na sajtu FSS i na sajtu Fotografskog kluba Vojvodina, zatim na na fejsbuk strani Foto lige Srbije gde bi se vodila diskusija i davali predlozi.

LOGO Foto lige Srbije je dizajnirao dizajner Ivan Mašanović i nalazi se u zaglavlju dokumenta

0 1387
Zajednička fotografija sa prijateljima iz Grčke za uspomenu
Zajednička fotografija sa prijateljima iz Grčke za uspomenu

U poseti Novom Sadu i Fotografskom klubu Vojvodina od 28. februara do 3. marta 2013. bila je grupa od četrdeset devet fotografa iz grčkog grada Kozani. Oni su studenti privatne fotografske škole koju pohađaju u tom gradu. Grupu je predvodio profesor Vrettakos Alexander, koji je osamdesetih godina studirao DIF u Novom Sadu, koji je zavoleo fotografiju i završio prvi   fotografski kurs u  nekadašnjem foto klubu „Branko Bajić“, kod fotografa i tadašnjeg predavača Pavla Jovanovića. Nažalost u Novom Sadu toga kluba više nema.

Zajednička fotografija sa prijateljima iz Grčke za uspomenu
Zajednička fotografija sa prijateljima iz Grčke za uspomenu

Do ovog susreta je došlo tako što su Grci, videvši na Fejsbuku najavu za drugu klupsku izložbu, poželeli da je pogledaju i tako se upoznaju sa radom jednog ovdašnjeg fotografskog kluba, da čuju razmišljanja o fotogafiji i trendovima u fotografiji Srbije, o načinu organizovanja foto-amatera, i steknu nova prijateljstva među fotografima u Vojvodini.

Poseta drugoj klupskoj izložbi FKV
Poseta drugoj klupskoj izložbi FKV
Razgovori o fotografijama članova FKV
Razgovori o fotografijama članova FKV

Fotografski klub Vojvodina je u petak 1. marta organizovao posetu klupskoj izložbi, i u toku posete je održano predavanje „Fotografski UM pentagraf“ na engleskom jeziku uz simultano prevođenje i na grčki jezik. Iznesena razmišljanja i zaključke u ovom originalnom radu grčki fotografi su sa velikim pažnjom saslušali uključujući se aktivno pitanjima i sugestijama.

Predavanje za grčke fotografe u klubu
Predavanje za grčke fotografe u klubu

Veliko interesovanje, pokazali su za radove članova našeg kluba, i čuli su se mnogi komentari i korisne sugestije. Na molbu predsednika kluba, prof. Vrettakos Alexsnder je analizirao radove skoro svih članova na izložbi, i pri tome su se čulo jedno argumentovano stručno razmišljanje o fotografijama naših članova, gde je povučena paralela između ovih radova i onoga kako se to radi i šta izlaže na izložbama u Grčkoj. Takođe se osvrnuo i na trenutne tendencije u fotografiji koje predaje u okviru predmeta „Savremena fotografija“  na foto-školi. Predložio je da se u budućoj saradnji fotografske škole u Kozani i Fotografskog kluba Vojvodina organizuju višednevne foto-radionice u Novom Sadu  na koje će se vrlo rado odazvati kao gostujući predavač.

Subota je dogovorena za izlet. Relacija Zrenjanin – Carska bara – Perlez – Titel – Vilovo i onda povratak u Novi Sad bila je naš predlog, a na želju gostiju da ih više zanimaju destinacijie u kojima se više oseća seoski život, a manje moderna, urbana, turistička destinacija.

Svako na svojoj strani traži motiv
Svako na svojoj strani traži motiv

Autobus sa kojim smo na njihov poziv putovali zajedno, postao je autobus prijateljstva, gde su se čuli mnogi jezici grčki, engleski, ruski, slovački, ukrajinski i srpski, jer je među gostima fotografa bilo i ruskinja i ukrajinki koji žive u Grčkoj i pohađaju foto-školu. Toga jutra se smešio blago oblačan dan, idealan za fotografisanje i krenusmo u susret jutarnjem suncu ka Carskoj bari.

Prof Vrettakos Alexander kao fotograf u akciji
Prof Vrettakos Alexander kao fotograf u akciji

Na obodu bare, a na kraju sela Belo Blato posetili smo fabriku za proizvodnju izolacionih materijala od trske koja se „bere“ u bari. To je svima nama, a posebno Grcima, bio jedinstven doživljaj, jer takve fabrike odavno nema u Grčkoj, a u Srbiji možda samo u ovom selu. Žene i devojke za mašinama u skoro manufakturnoj proizvodnji kakva je postojala još pre stotinak godina, bio je zahvalan motiv za dobre fotografije.

Poseta trskari "Jedinstvo" u Belom Blatu
Poseta trskari „Jedinstvo“ u Belom Blatu
Gošća iz Grčke u traženju motiva za fotografisanje
Gošća iz Grčke u traženju motiva za fotografisanje

Nakon toga smo se zadržali u selu na zahtev gostiju. Ovde se neguje narodna tradicija pa je to bio glavni motiv koji im je privukao pažnju. Iako je Carska bara prirodni rezervat ptica, u ovo doba godine selice se još nisu nastanile, pa nažalost nije bilo zanimljivo za fotografisanje pogotovo za one koji nisu imali teleobjektive.

Bilo je motiva na pretek
Bilo je motiva na pretek

Svako druženje i prijateljstvo se na Balkanu najbolje učvrsti uz dobro jelo i piće. Hotel „Sibila“ na Carskoj bari je pravo mesto za to. Uz riblje specijalitete i domaće vino nastavila se priča, najviše o fotografiji.

Prijateljski zagrljaj dva predsednika za uspešnu saradnju klubova
Prijateljski zagrljaj dva predsednika za uspešnu saradnju klubova

Saznali smo za grčka iskustva o organizovanju i funkcionisanju foto škole, koja traje dve godine, od oktobra do juna i u kojoj studenti pohađaju sedam predmeta. To je dobra alternativa i priprema za grčke državne akademije za fotografiju. Takva škola je podržana prostorom i troškovima od grada Kozani.  To je uticalo da se u gradiću od šezdesetak hiljada stanovnika oformi i deluje škola, naravno uz nesebično zalaganje onih koji predaju u toj školi. U Srbiji, koliko je meni poznato, takvih škola nema trenutno. Zato je i na prvi pogled vidljiva veća edukovanost u fotorafiji kod gostiju.

Fotografisanje u Perlezu je počelo odmah po izlasku iz autobusa
Fotografisanje u Perlezu je počelo odmah po izlasku iz autobusa

Oko 15 časova karavan fotografa je krenuo za živopisni Perlez, gde je naglasak bio na poseti crkvama, i gde su Grci imali priliku da vide remek delo crkvenog ikono-slikarstva XIX veka, ikonostas koji je oslikao čuveni srpski slikar Uroš Predić. Tamo smo ljubazno dočekani od najpoznatijeg perleškog fotografa Lajoša Mesaroša – Lajčija koji nam je u dogovoru sa lokalnim sveštenstvom omogućio ovu posetu crkvama. Moram se ovde zahvaliti Lajčiju na pomoći da jedna grčka izgubljena kamera u Perleškom kafiću bude vraćena za Novi Sad, na radost vlasnice iz Grčke.

Oduševljenje ikonama u crkvi u Perlezu koje oslikao Uroš Predić-Foto J.Valo
Oduševljenje ikonama u crkvi u Perlezu koje oslikao Uroš Predić-Foto J.Valo

Već pomalo umorni, sa prepunim karticama fotografija,  stigli smo na sledeće odredište, Titel. Ostalo je još malo od dana do zalaska sunca, pa se odustalo od posete Vilovu i negovim „zemljanim katakombama“ iskopanih na obroncima Titelskog brega. Tu je i bio kraj izleta nakon čega je sledio povratak u Novi Sad.

Ali to nije bio i kraj druženja sa prijateljima iz Grčke. Nastavilo se druženje za večerom u poznatom novosadskom restoranu „Fontana“, uz zvuke tamburice i popularnih pesama Balaševića, Bajage i Tome Zdravkovića,  koje su svirali tamburaši,  na zahtev nekolicine bivših studenata iz Grčke, koji su studirali u Novom Sadu i Beogradu.  Pesma ih je podsetila na osamdesete godine i na najlepše studentske dane u Srbiji.ž

Lepotica iz Grčke među fotografima iz grada Kozani
Lepotica iz Grčke među fotografima iz grada Kozani

I kako završiti ovu stranicu dnevnika, a prepun utisaka i dobrog druženja. Ovo prvo međunarodno druženje članova Fotografskog kluba Vojvodina završilo se uspešno. Hvala novim prijateljima na tome, posebno Alexsandosu, Dimitrisu i Oksani koji su nam bili najbliži u razgovoru , ali i ostalima koji će pamtiti dugo ovaj Novi Sad,  i koji će ime našeg kluba prenositi jezikom koji je dao i ime našem hobiju, fotografiji.

Neki će naši članovi zažaliti što druženje nije bilo duže, neki što nisu bili zbog obaveza, a najviše će verovatno požaliti oni koji su bili lenji da taj dan posvete sebi na pravi način, za kakav retko imaju prilike, i u druženju sa grčkim fotografima prošire svoje fotografske vidike.

Tekst i fotografije:

Milovan Ulićević

11 3604
Čobanica - dr Ranko Đurović
Čobanica - dr Ranko Đurović

Kada sam pre skoro tri godine sa grupom prijatelja osnovao Fotografski klub Vojvodina, pitao sam se kada nastaje trenutak kada klub postiže punu zrelost, i da li ću to prepoznati. I  tada mi je doletela u glavu misao da je to verovatno dan kada akt i erotska fotografija dobiju puni, pravi i potpuni smisao među članovima FKV i njihovim fotografijama.

Imao sam tada pomisao i na naš najstariji aktivni fotografski klub „FK Beogradˮ i njegove članove, koji su u toj vrsti fotografije imali velikog uspeha, a posebno na MF FSJ Danila Cvetanovića čije su fotografije na početku mog 35-to godišnjeg zanimanja za fotografiju uticale da izgradim stav o umetničkoj akt fotografiji. Kasnije je on samo fino brušen fotografijama Ljubomira-Bate Kojića i Dejana Dizdara. Strane autore neću pominjati.

I tako šetajući sinoć, u ženskom društvu gradom, svratih do trafike da nešto kupim, kada mi pogled privuče broj 100, na naslovnoj strani srpskog izdanja Plejboja. Taj magazin nisam držao u rukama još od broja 2, kada je naslovnu stranu krasila naša najčuvenija „loto devojkaˮ. Prelistavajući, okrenuh na stranu foto-konkursa i ugledah meni poznatu fotografiju sa sajta FKV. Okrenuh ponovo naslovnu stranu, da pogledam da nisam slučajno uzeo katalog buduće klubske izložbe FKV, koji je meni neki nepoznati sponzor izdao, oduševljen fotografijama članova FKV.  Kad ono, stvarno Plejboj.

Odmah ga kupih, na iznenađenje mlade trafikantkinje, što pedesetogodišnji muškarac, koji joj po godinama može biti otac, kupuje takav tip magazina pred jednom damom sa kojom je u društvu. A onda dobih podršku u tome, u njenom osmehu oduševljenja dok je vraćala kusur. Dakle vremena se menjaju i u tome je svojom vizijom sigurno pobedio Hju Hefner, osnivajući decembra 1953. godine Plejboj, prikazujući na naslovnoj strani prvog broja ikonu erotske fotografije Merlin Monro.

A onda okrećem strane, vraćam se na poznatu fotografiju, preskačući naslove i podnaslove čitam: „Doktore čestitamo na prvoj nagradi! Kada smo videli vaše fotografije, bili smo ubeđeni da ste izmišljen lik, koji je pokrao nekog svetskog fotografa, pa se lažno predstavlja. A onda smo utvrdili da stvarno postojite i da su fotografije zaista vaše i više nije bilo dvoumljenja ko je pobedio na konkursu. Dobili ste Nikon 7000 i sigurni smo da znate šta ćete sa njimˮ.

 

 

 

 

dr Ranko Đurović pobednik Plejbojevog konkursa Fotoerotika 2012

 

 

 

 

Sada više nema dileme, ko je taj „osumnjičeniˮ autor ovih fotografija. To je dr Ranko Đurović, član Fotografskog kluba Vojvodina.

Nije mala stvar biti pobednik konkursa „FOTOEROTIKA 2012ˮ u časopisu takvog renomea. To je magazin koji je prvi uveo erotiku u svetsko novinarstvo, i koji se izdaje u preko 50-tak zemalja sveta na njihovim jezicima, i naravno u Srbiji. Nagrade su adekvatne renomeu časopisa.

Kroz glavu mi je prostrujala ona misao sa početka ovog teksta, pa rekoh sebi: Eto, to je to, klub je postao zreo. Njegovi autori su počeli da osvajaju nagrade na prestižnim konkursima, van interneta. Jednostavno, stvorila se kritična masa priče o fotografiji u radu kluba, da je do toga samo po sebi moralo doći, a prirodno je da prvi isplivaju najtalentovaniji autori. Ostali će kasnije, potaknuti time, za njima. Posebno mi je drago da je to osvojio autor koji se od nedavno bavi tom vrstom fotografije, što znači da poseduje zavidan talenat, koji je morao imati i podršku da se razvije i da se upusti u tu vrstu uvek intrigantne fotografije. A dr Ranko Đurović je svakako ima, u skladnom braku i supruzi umetniku, koja ima razumevanja za početke njegovog umetničkog izražavanja akt i erotskom fotografjom, (verovatno mu je i prvi i najveći kritičar) pa to rezultira suptilnošću i nežnošću na fotografijama kakvu i ispoljava u životu i sam autor.

Čobanica - dr Ranko Đurović
Čobanica – dr Ranko Đurović

Po kritičarskom sudu moje malenkosti, Rankove fotografije nas vraćaju u prošlost erotske fotografije, što je po mom mišljenju i odlučilo pobednika kod članova žirija. Na prvoj fotografiji, pastoralna scena je pravi „kambekˮ (povratak) mekih snova i nežnog pogleda na ženu-čobanicu. Fotografija je blago začinjena erotskom pozom, koja kao da je otkrivena skrivenim pogledom fotografa, udaljenog za daljinu pogleda jakog teleobjektiva . Na drugoj Rankovoj fotografiji, predanost,  osećanje i lepota ženskog tela udruženi su sa muzikom, koja kao da izbija iz kadra fotografije, i kojoj ni „klikˮ fotoaparata ne može zasmetati.

Taj autorski pristup je drugačiji od svetlosno tvrde erotske fotografije, koja je dugo godina vladala umetničkom akt fotografijom (vidi drugonagrađenog). Pristup je različit i od studijske glamur fotografije sa dva glavna akcenta, blagim erotskim atributima ženskih senzualnih usana, pojačanih jarkim crvenim karminom, i grudima koje kao da vape za dodirom. (vidi trećeplasiranog)

Zvuci harmonike
Zvuci harmonike – dr Ranko Đurović

Da li nagrađivanje ovakvog autora i naglašavanje priče na fotografiji, stiže kao neki novi vetar iz centrale dvorca Hju Hefnera, prenoseći se kroz stav uredništva srpskog izdanja, ostaje da se vidi. Ali zato treba pratiti šta će se u budućnosti raditi u ozbiljnim magaznima erotske fotografije tipa Plejboja, a sakrivati poglede od „skandalˮ novina, gde se erotika tumači kao „gaćice naše poznate pevačiceˮ. Jedno sam siguran da neću čekati 98 brojeva da ponovo uzmem ovaj magazin u ruke.

Na kraju mogu zaključiti: još jednom je pobedio Hju Hefner, svojom šezdeset godina starom vizijom erotske fotografije, i zato ga predlažem za počasng člana FKV. Na njemu je, da li će prihvatanjem članstva ukazati čast klubu. Hefnerov pogled na erotsku fotografiju je svakako promenio i nas same, i ovi foto-konkursi to dokazuju. Dr Ranko Đurović i klub su dobili mnogo ovom nagradom. Ostalim članovima FKV ovo može biti podsticaj, da se još više i originalnije vrate akt i erotskoj fotografiji.

Autor teksta:

Milovan Ulićević

0 789
Fotografija iz kataloga izložbe

Sinoć smo imali priliku da u velikim Kulturnom dvorcu Novoga Vrta, u kome stoluje Fotograf Veličanstveni, pogledamo izložbu fotografija nama dragog Fotografa Veličanstvenog. U prisustvu velikog broja podanika, zvanica, slučajnih gostiju i ponekog zalutalog iz gladne sirotinje raje, otvorena je izložba, malo li je reći «remek dela moderne fotografije»,  velikog formata 40x50cm postavljenih u ramove od prirodnog drveta, kakvu niko nikad,do sada, po opremi  nije nadmašio u fotografskim odajama Kulturnog dvorca  Novoga Vrta.

Na delima su predstavljena «velika ogledala» u kojima se ogleda zapadni svet tamo neke daleke Amerike, koju je o trošku sirotinje raje (a kako bi drugačije) posetio Fotograf Veličanstveni . Tako je nama, neukima, primakao viziju Žozea Saramaga o ″fasadama zgrada kao ovaploćenim metaforama onoga što se zbiva u našim glavama“ (citat iz kataloga). Nisam baš siguran šta se zbiva u mnogim glavama, ali sam sada siguran šta se zbivalo u glavi Fotografa Veličanstvenog,  dok je snimao iskrivljene fasade,  šetajući kaldrmom modernih gradova. Obišao je on uzduž i popreko tu veliku zemlju i u snimanju tih zadivljujućih fasada nisu ga mogli sprečiti  ni uragani, ni zemljotresi, pa je morao da odleti u  bliske nam Havaje da se i tu iskuša u borbi sa cunamijem.

Fotografija iz kataloga izložbe

Izložbu  „originalno“ nazvaše „Američki  grafiti“ , valjda po onim slovima na fasadama, a ne po onom čuvenom filmu, jer takva neoriginalnost ne bi priličila Fotografu Veličanstvenom.  Nije ni bitno što se o svetlu koje bi najbolje odgovaralo tim građevinama  na mnogim fotografijama nije vodilo računa. A o ekspoziciji i kadru, da i ne govorim. Pa valjda su Japanci tim malim aparatićima ugradili dovoljno pameti i elektronike da se na nju mogu osloniti – verovatno je pomislio Fotograf Veličanstveni dok je fotografisao. A ako i koja omaši nije ni bitno. Dobro uramljena pri svetlu velelepne galerije Kulturnog dvorca, to umetnosti gladna raja neće ni primetiti. Dobri sendvičići, a i piće je tu uvek spremno da zamuti neki oštar pogled koji se pojavi.

Izložbu je otvorio i u javnost objavio veliki Kolumn-paša Teofil, koji se istina izvinuo prisutnima što nikada nije „okinuo“  fotoaparaturom, ali to mu svakako neće smetati da on bude taj koji će otvoriti izložbu, u slavu i čast Fotografu Veličanstvenom. Najbitnije od svega je da su oni drugari po guščijem peru, a fotografija je tu za ostale zaluđenike.

Mnogo sveta je tu bilo, jer mnogo je u Novome Vrtu zaljubljenika u fotografiju u poslednje vreme. Bio je tu i Veliki vezir Novoga Vrta kome se i lično obratio Fotograf Veličanstveni da se ne brine, jer se tu ne troše dukati sirotinje raje, nit dukati ćesara već kalfi.

I  kako se na kraju ne zapitati, zašto je neko ostavio olovku, koja je beležila slike bolje nego što to radi fotoaparat u rukama iste osobe. Ako je to iskušavanje sebe u novoj oblasti, mogu i razumeti, ali ne mogu razumeti zašto kulturna scena Novoga Sada mora trpeti te izlete, samo zato što je neko na funkciji, i može da to realizuje i zadovolji svoju sujetu, a možda i da dobije više publike, od one koja posećuje književne večeri. Kako smo sinoć čuli, ova izložba će poslužiti autoru za novo literalno delo. Nadam se da će na vreme odustati od zamisli, i vratiti se samome sebi, a ne svojoj funkciji.  Možda bi danas da je živ Njegoš, umesto što je pozirao Anastasu Jovanoviću, uskočio u kadar Fotografa Veličanstvenog i uskliknuo ″ KOME SLIKA LEŽI U FUNKCIJI, TRAGOVI MU SMRDE EMULZIJOM“.

Tičica !!!!

Tekst napisao:

Milovan Ulićević,

© uz dozvolu

0 2008
Ranko Đurović: " Palingenia longi qauda" - 2009.

U Fuji galeriji  u Novom Sadu, u petak 16. marta 2012. otvorena je samostalna izložba fotografija dr Ranka Đurovića «Isečci života» koja predstavlja presek njegovog petogodišnjeg vrlo uspešnog bavljenja fotografijom. Na izložbi se mogu videti mnoge nagrađivane fotografije na raznim fotografskim izložbama u Srbiji koje je Ranko izlagao, i postao  jedan od najnagrađivanijih autora Fotografskog kluba Vojvodina, kluba koji svoja okupljanja i izlagačke aktivnosti veže za Fuji galeriju u Novom Sadu.

dr Ranko Đurović pozdravlja posetioce na otvaranju izložbe
dr Ranko Đurović pozdravlja posetioce na otvaranju izložbe

Na izložbi je predstavljeno četrdsetak radova, koje je dr Đurović snimio u Srbiji, Maroku i na Kubi. Fotografije nisu putopisne reportaže o tim zemljama, kao bi se možda dalo pomisliti, već kreativna fotografija o ljudima i njihovim životnim aktivnostima, gde je određenje mesta fotografisanja  manje značajno na fotografiji.

Sa otvaranja izložbe u Fuji galeriji

Na izložbi koja se uslovno može podeliti na dva dela: lajf  fotografiju i portrete, vidimo čoveka u prvom planu i «isečke iz života»,  što bi po autoru bila tema cele izložbe koju je sam koncipirao.

Na Rankovoj lajf fotografiji dominira priča koja izvire iz karaktera njegove ličnosti i njegove profesionalne opredeljenosti ka humanom, ka čoveku, a ne priča posmatrača o događaju i ljudima sa neke udaljene distance, koji je došao sa hiljadama kilometara dalekog mesta. To se ogleda u  prisnosti kontakta koji ostvaruje sa čovekom na fotografiji i svesnosti modela o fotografovoj prisutnosti.

Ranko Đurović: „Alhemičar“ – 2010

Izložba deluje kao zbirka, u kojoj svaka fotografija postoji sama za sebe, a ne  čvrsto formiran koncept izložbe, koji bi se bazirao na stilu kao likovnoj kategoriji. Stil podrazumeva tumačenje likovnih elemenata na samosvojstven način, a primenjen na motive i teme koje fotografišemo unutar zadanog koncepta. Dakle, to nije izložba po unapred smišljenom obrascu.

Rankova fotografska likovna rešenja su pronalažena od slučaja do slučaja, i više su diktirana samom scenom, stalno imajući u vidu to da se priča ne naruši. A onda se izbacuje iz kadra sve nepotrebno što bi smetalo osnovnoj priči ili karakteru portreta.

Ranko Đurović: „Portret u boji nikotina“ 2011

Naravno, oslanjanje na svoj senzibilitet i osećaj nije greška , ako on vodi ka dobroj fotografiji, a poruka bude ujedno i razumljiva gledaocu. Ta poruka je često svojevrstan i duhoviti Rankov komentar situacije koju je zapazio, ponekad malo i pripomognut dodatnim aranžiranjem od strane fotografa, ali nikada to nije preterano da bi delovalo neprirodno, već vrlo smišljeno i u funkciji ideje.

Ranko Đurović: „Amarkord“ – 2010

Na fotografijama preovladavaju jake emocije i snažna ekspresija, ponegde i šok, osim na portretima, gde pokušava da pokaže smirenost i poštovanje prema portetisanim osobama. Njih najčešće postavlja u neki svetlosni ambijent prirodnog svetla niskog svetlosnog ključa (low light) i tako opusti model dok stvara fotografiju. Tehničku perfekciju u takvim  slabim svetlosnim uslovima mu dozvoljava i vrlo kvalitetna oprema sa kojom radi (Nikon D3s).

Ranko Đurović: „Isčekivanje“ – 2010

Fotografijama na ovoj izložbi dominiraju ljudi, i ispoljavanje njihovog karaktera kroz lik zabeležen objektivom, kao i čovek u radu u nekim poslovima koji se oslanjaju na tradiciju (bojadžija , mesar, tašnar….), a ne neki industrijski radnik kao «šraf» industrije «modernih vremena» (u Čaplinovom poimanju toga). Nekada su to i isečci dešavanja na masovnim manifestacijama poput sabora u Guči.

Ranko Đurović: Hvala Bogu za sve što mi daje – 2010.

Svakako da je ovako brz uzlet u fotografiju kod dr Ranka Đurovića bio moguć samo kod čoveka od značajnog životnog iskustva, i dara za fotografiju, otkrivenog posle 45-te godine. Ali to nije nešto što se nije dešavalo do sada i nekim drugim autorima.

Ranko Đurović: “ Palingenia Longiqauda“ – 2009.

Dr Ranko Đurović rođen je u Feketiću 1960. Detinjstvo je proveo u Lovćencu, a studije medicine završio je u Novom Sadu 1984. Prvi fotoaparat kupuje decembra 2006. Samostalne izložbe je imao u Simferopolju na Krimu (Ukrajina) u Novom Sadu, Futogu i Smederevu. Nosilac je zvanja Fotoamater I klase FSS.

Dobitnik  je i više nagrada fotografskih salona i izložbi:  u Požarevcu osvaja drugu nagradu 2009 . a prvu nagradu za «Alhemičara» i treću nagradu 2010. na istoj izložbi,  zatim u Boru 2. nagradu i pohvalu salona 2010., treću nagradu na LIFE BALANCE salonu u Beogradu 2011, i na izložbi u Zaječaru pohvalu 2012.

Izložba u Fuji galeriji je otvorena do 23. 03.2012.

Tekst o izložbi:

Milovan Ulićević

Fotografije sa otvaranja:

Miško Kordić

7 1148
Фото: Фаркаш геза

Једно од значења речи провокација (од латинске речи – provocatio) јесте ‘изазивање на двобој’. Управо тако и провокативна фотографија изазива на сукоб мишљења, на интелектуални двобој. Да би фотографија поларизовала и у довољној мери наелектрисала визуелне конзументе, треба да буде шокантна и двосмислена.

Ефекат шока се постиже бирањем теме која има премисе табуа у одређеном друштвеном окружењу. Најсигурнији начин је приказивање садржаја који у себи носи сцене смрти или сексуалног чина. Овакве фотографије је потребно ставити у одређено окружење и усмерити их на одабрану циљну групу. На пример, фотографија голог мушкарца на плажи сигурно неће бити шокантна ако је објављена на сајту који се бави нудизмом. Иста та фотографија, на неком од многобројних сајтова који окупљају фото-аматере средњег грађанског сталежа, може изазвати бурне расправе.

Фото: Фаркаш геза

Веома је битно да аутор који провоцира својом фотографијом остане у највећој могућој мери дистанциран и да се не определи ни за једно од могућих значења. Ако би испод фотографије која прати овај текст била порука ПТИЧЈИ ГРИП, она би тог момента престала бити провокативна и код већине би изазвала одбојност према птицама. Та фотографија са натписом БУДИ ВЕГЕТАРИ-ЈАНАЦ носи сасвим јасну али потпуно другачију поруку.

Добра је идеја и да провокација буде вишедимензионална. Често је битно не само где је фотогафија објављена него и када је објављена. Тема свињокоља постављена на фотографском форуму 29. новембра додатно поларизује. Овде се у сукоб увлаче не само они који су за убијање животиња и против тога него се врши још једна подела на људе који се са сетом сећају прошлих времена и обичаја и оне који те обичаје сматрају не само превазиђеним већ и штетним.

Занимљиво је и да ефикасна провокација мора бити ниског естетског нивоа. Опет имамо пример свињокоља где су много ефектније и провокативније фотографије у боји од црно-белих. Процес превођења у црно-белу технику одузима бруталност и сировост самог значења и чина. Добра композиција, ритам или склад боја само одвлаче гледаоца од основног значења.

Примера је много, највише у рекламној фотографији. Једна од новијих Бенетонових реклама приказује папу у веома блиском контакту са муфтијом. Ова реклама иритира хришћане, муслимане, па и припаднике атеистичке квир популације. Заиста се можемо запитати зашто. Зар она не пропагира љубав у њеном најширем значењу? Наравно, не мора то бити само рекламна фотографија, може бити и уметничка. Пример за то је чувени Јан Саудек. Бунт против малограђанског морала и идеализовања људске лепоте јасно је видљив на његовим фотографијама. Саудек је провоцирао не само својим фотографијама већ и начином живота. На многим фотографијама, са скоро порнографским мотивима, модел је била његова ћерка.

Фото: Јан Саудек

Свака провокација, па и визуелна, кокетира са кичем. Аутори који се определе да се често служе овим моћним оружјем ризикују да, зарад брзе популарности, склизну са бритке оштрице интелекта у јефтин сензационализам.  Померање граница, па чак и рушење неких, подразумева се код овог стила. Поставља се кључно питање: да ли се баш све границе морају померати и рушити? Можда су неке постављене баш зато да нас сачувају од праисконских зала која чуче у свакоме од нас.

Аутор текста: Фаркаш Геза
Фотографије: Фаркаш Геза & Јан Саудек

3 1216
Praćenje rezultata takmičenja

Fotofiniš – jedinstveno fotogrаfsko tаkmičenje nа ovim prostorimа, а i šire. U Nišu je od 12. do 14. аvgustа održаno treće po redu tаkmičenje Fotofiniš 2011 sа veomа zаnimljivom koncepcijom. Sаkupilo se 24 fotogrаfа koji su prošli kvаlifikаcije. Trebаlo je dа u toku od 24 sаtа fotogrаfišu nа 24 zаdаte teme, nаkon čegа su predаvаli te fotogrаfije žiriju koji se sаstoji tаkođe od 24 osobe.

Učesnici fotofiniš takmičenja 2011

Jednа od glаvnih idejа Fotofinšа, а zbog koje sаm u stvаri i došаo ponovo u Niš, iаko nisаm bio učesnik, jeste druženje i rаzmenjivаnje fotogrаfskih iskustаvа. Kompletnа аtmosferа nа Fotofinišu, u kombinаciji sа muzičkim džez festivаlom „Nišvil”, koji se održаvа u istom periodu, bilа je fаntаstičnа. Toliko pozitivne energije nа jednom mestu u krаtkom vremenskom periodu izаzivа vаs dа ništа ne propustite i zаto se spremite dа veomа mаlo spаvаte, аli nećete biti umorni. Dа bi sve to funkcionisаlo, neko morа i dа ne spаvа, а to su oni koji su bukvаlno dostupni 24 čаsа – Ivаn Tošić i Miljаn Petrović, orgаnizаtori Fotofinišа i glаvni „krivci” što se osećаte kаo kod svoje kuće. Hvаlа im još jednom što su nаprаvili Fotofiniš i podelili gа sа nаmа. U ovim teškim finаnsijskim vremenimа veomа je teško orgаnizovаti jednodnevnа fotogrаfskа druženjа zа toliki broj ljudi (ne mislim sаmo nа učesnike), а pogotovo trodnevnu mаnifestаciju kаo što je ovа.

Organizatori Ivan Tošić - Toške i Miljan Petrović objašnjavaju pravila
Dogovor pred takmičenje i podsećanje na pravila Fotofiniša

Svi učesnici i gosti bili su smešteni u studentskom domu. Ishrаnа je bilа omogućenа što u studentskoj menzi, što u ekspres-restorаnu u centru Nišа. Posle okupljаnjа u studentskom domu svi učesnici odlаze nа prijem u grаdsku kuću, gde je bilа obezbeđenа i prigodnа zаkuskа. Ovde se dodeljuju 24 teme i osnovne propozicije tаkmičenjа. Tаkmičenje je trаjаlo od petkа u 17 sаti do subote u 17 sаti. Nаvešću zаdаte teme: Istorijа, Generаcije, Grаdskа gužvа, LJubаv, Šetnjа, Sаobrаćаj, Niš noću, Nišlije noću, Nišаvа, Grаdske bаšte, Stаri Niš, Fаsаdа, Leto u grаdu, Jutro, Vodа, Krovovi Nišа, Čovek u poslu, Pаnorаmа grаdа, Porodicа, Simetrijа, Broj, Trougаo, Dijаgonаlа, Nišvil – koncertnа аtmosferа. U sklopu tаkmičenjа orgаnizаtor je zа sve učesnike obezbedio i ulаznice nа džez festivаl „Nišvil”.

Druženje uz kaficu i razmena iskustava

Nаkon zаvršetkа tаkmičenjа imаte 3 sаtа dа dorаdite fotogrаfije, аli sаmo sа osnovnom obrаdom i izаberete odgovаrаjući izrez. Prаvilаn formаt nije obаvezаn. Smаnjene fotogrаfije se postаvljаju sаmostаlno nа sаjt, а originаlni fаjlovi predаju orgаnizаtoru rаdi provere аutentičnosti i poštovаnjа prаvilа.

Praćenje rezultata takmičenja

Posle togа usledilа je zаvršnа večerа u kаfаni „Nišlijskа mehаnа”, а uz zvuke tаmburаšа veselilo se do kаsno u noć, prepričаvаle rаzne fotogrаfske priče i dogodovštine sа fotogrаfisаnjа.

Ovo može biti i pozivnicа zа Fotofiniš 2012 zа sve koji nisu hteli ili se zbog oprаvdаnih rаzlogа nisu prijаvili zа Fotofiniš 2011. Zаborаvite nа pozicije ili nepozicije koje trenutno zаuzimаte u fotogrаfskom svetu, zаborаvite nа sve poznаte ili nepoznаte vаše fotogrаfije koje ste do tog momentа snimili. Ovo se nаročito odnosi nа one koji su odustаli od prijаve, zbog strаhа od neuspehа, ili zbog stаvа dа nisu dorаsli ovom tаkmičenju, ili moždа smаtrаju  dа imаju loš foto-аpаrаt, а tаkođe i nа one koji moždа doživljаvаju dа je ovo tаkmičenje ispod njihovog nivoа. Zаborаvite nа sve to. Ovo tаkmičenje shvаtite kаo lični izаzov dа u roku od 24 čаsа odgovorite nа 24 teme. Shvаtite to više kаo prаktičnu fotogrаfsku vežbu. Nemojte misliti dа morаte nаprаviti 24 odlične fotogrаfije. Mislite sаmo o tome kаko vi fotogrаfski vidite tu temu. Mnogi od nаs koji su učestvovаli nikаd nisu ni fotogrаfisаli više od polovine temа nа tаkmičenju. Verovаtno neće fotogrаfisаti ni posle zаvršetkа tаkmičenjа, аli posle njegа ostаje jedno veliko iskustvo, jer ste proširili vidike u fotogrаfskom smislu i videli kаko ostаli rаzmišljаju nа zаdаtu temu. Skoro svi krećemo sа iste pozicije nа stаrtu.

Fotografija pred rastanak. Učesnici, organizatori i gosti zajedno.

Da ne zaboravimo da pomenemo i pobednika, Borisa Bajčetića iz Beograda, sa osvojenih vrlo visokih 3336 poena, zasluženo je osvojio prvu nagradu laptop računar. Ovom prilikom mu još jednom čestitam na tome i očekujem ga da mi se sledeće godine pridruži u žiriju, jer prema propozicijama takmičenja svaki pobednik sledeće godine postaje jedan od članova žirija.

Mnogo toga lepog nije pomenuto u ovom blogu, što se i vi možete uveriti ako budete u Nišu na Fotofinišu. Vаše je sаmo dа dođete, ostаlo prepustite orgаnizаtoru.  Vidimo se  nа Fotofinišu 2012.

3 3908

Nema potrebe ići na Kubu ili u Indiju da bismo pronašli ljude koji žive drugačije od ostatka sveta. Oni su tu na nekoliko kilometara od nas u Donjem Majuru, pored Karađorđeva. Neki će reći čudak a neki da je ispred svog vremena. Krstan Pejić, sportista, takmičeći se u disciplinama snage polovinom sedamdesetih godina, posle povrede kičme, posvetio se inovatorskom radu.

Fotografija: Đordje Gavrilović

Prvi put učestvuje 1990. godine na Sajmu inovacija u Novom Sadu i osvaja bronzanu medalju za traktorsku prikolicu sa samootvaraujćim i samozatvarajućim bočnim stranicama. Međutim, ova ideja iako je nuđena nekim firmama, ostala je u kutiji za medalje. Jedan od najvećih pronalazaka – đačka torba sa prednjim kaiševima oko pojasa nije bila primećena te iste godine u Novom Sadu, ali u Briselu na Međunarodnom sajmu pronalazaka dobija zlatnu medalju.

Fotografija: Đorđe Gavrilović
Fotografija: Miško Kordić

Dobitnik je velikog broja kako domaćih tako i međunarodnih priznanja. U svojoj kolekciji poseduje preko 100 diploma i veći broj medalja i nagrada.

Nikola Tesla
Fotografija: Miško Kordić

Mnogi stariji se sećaju one reklаme „sedi pravo, bravo bravo“ za bodi-gard majicu, takođe njegov pronalazak, a za koju je u Briselu 1992. godine takođe osvojio zlatnu medalju. Pored ovih, tu su i usisvač za krompirovu zlaticu, pojas za harmoniku, sprava za uništavanje komaraca bez upotrebe otrova i mnoge druge.

Fotografija: Miško Kordić

Sudbina svih ovih izuma je bila raznolika, s obzirom na vreme kada su nastajale, nije bilo puno razumevanja za ove pronalske, niti finansijskih sredstava. Mnogi pronalasci su mu ukradeni, iako je vodio nekoliko sporova na Privrednom sudu u Novom Sadu, ali sve nadoknade koje je dobio tom prilikom inflacija je brzo „pojela“.

Fotografija: Đorđe Gavrilović

Pored svega, ne prestaje da smišlja nove ideje i pronalaske, a poslednje ideja je da napravi mašinu koja sama sebe pokreće bez priliva energije ili opštepoznati naziv – perpetuum mobile.

Fotografija: Đorđe Gavrilović

Zvuči nemoguće? Pozivam sve zainteresovane članove FKV-a da ga posetimo na leto i vidimo kako napreduje.

Tekst priredio: Đorđe Gavrilović

Fotografije: Đorđe Gavrilović, Miško Kordić

5 2277
Crtež Galileja prema gravuri Oktaviusa Leonia

Da li je Galileja trebalo spaliti ili samo fotografisati na lomači? To je pitanje koje se nametnulo u žučnoj diskusiji koja se vodi ovih dana u klubu i na sajtu Fotografskog kluba Vojvodina. Evo o čemu se radi.

U sveopštoj pometnji koju izazivaju zemljotresi i cunamiji i dovode u pitanje opstanak jednog dela ljudskog roda, jedan mali „cunamiˮ  pogodio je sajt Fotografskog kluba Vojvodina (FKV) jačine 9 stepeni, ali na skali blendinih brojeva. Posle kratkog a jakog „potresaˮ koji je izazvalo objavljivanje fotografije „muškog aktaˮ, autora i člana FKV Geze F. , nastao je „poplavni talas-cunamiˮ komentara u klubu i postova na sajtu, za i protiv objavljivanja takve fotografije. Potezali su se argumenti, vadili zakoni, navodili primeri i ukrštala mišljenja. Ko je tu u pravu teško je u ovom momentu reći. Trebalo bi se uključiti u diskusiju i pročitati komentare na ovom mestu u forumu  i steći svoje mišljenje o problemu i ako se može doprineti svojim komentarom toj diskusiji i izgradnji objektivnog suda o tome,  jer ona još nije okončana.

Crtež Galileja prema gravuri Oktaviusa Leonia

Galilej je pomenut kao argument u odbrani  jedne strane, koja je u manjini po broju, braneći stav da usamljenost u mišljenju  ne znači i pogrešnost tvrđenja. To je primerom u istoriji nauke pokazao Galilej. Druga strana je odmah u šali pitala da li će i fotograf  koji podržava stav nemačkog nudiste na privatnost u spornoj fotografiji, i zabranu objavljivanja takvih fotografija, biti spaljen?. Danas je to teško ostvarljivo, jer nemamo inkvizitorskog suda. Ostaje im onda, da samo fotografišu onoga ko je usamljen u mišljenju i suprostavljen svima, a onda fotografiju mogu spaliti u zamenu za lomaču, koja bi mu bila namenjena, kao nekada Galileju.

Justus Sustermans-Portret Galileo Galileja 1636

„Ipak se okrećeˮ reče Galilej sebi u prosedu bradu, misleći na sajt Fotografskog kluba Vojvodina i na obaranje rekorda u posećenosti sajta, izazvanog „potresom“  u Panonskom moru,  zbog  jedne fotografije bez umetničkog kvaliteta, a diskutabilnog sadržaja za objavljivanje.

10 1390
HELP PORTRET u Domu za dcu i omladinu u Veterniku

HELP PORTRET je zajednica fotografa, udruženih širom sveta kako bi svojim znanjem i veštinama na neki način pomogli ljudima u svojoj zajednici i naveli ih da još više zavole fotografiju. Svake godine u jednom izabranom danu za akciju fotografi širom sveta fotografišu siromašne ljude, decu bez mogućnosti da sama naprave svoj portret, starije ljude i sve one koji nisu u mogućnosti da dođu do fotografije svog portreta ili studijske fotografije.  Zatim se fotografije izrađuju i poklanjaju onim ljudima koje smo fotografisali.

Animiranje modela za fotografisanje

Ovde se radi o poklanjanju fotografija, koje neće služiti za njihov portfolio, website ili za prodaju. Novac ovde nije uključen.

Želeli smo da učinimo nekome dobro delo i poklonimo im ono što nisu možda imali – STUDIJSKI PORTRET. To je naša misija u ovoj akciji.

Fotograf u akciji HELP PORTRET

Fotografski klub Vojvodina iz Novog Sada (FKV) se ove godine uključio u svetsku akciju HELP PORTRET i bio je nosilac akcije na nivou grada Novog Sada i okolnim mestima. Akcija  se odvijala 4. decembra 2010. godine istovremeno, u ustanovama na šest lokacija u Novom Sadu, Futogu, Veterniku, Sremskoj Kamenici i Vrbasu, gde su se nalazile naše ekipe koje su sačinjavale od 3 do 5 ljudi i to kao fotografi , šminkeri, rekviziteri  uz svesrdnu podršku našeg donatora Foto studio QUICK iz Novog Sada, koji je uradio laboratorijski fotografije.

Fotografisanje u Gerontološkom centru u Novom Sadu

FKV je fotografisao i napravio oko 350 studijskih portreta i fotografisanim osobama poklonio fotografije na njihovo oduševljenje. Akcija se odvijala skoro istovremeno u Domu za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku, Gerontološkom centru Novi Sad sa objektima  na Limanu, Novom naselju i Futogu, Dečijem selu u Sremskoj Kamenici i osnovnoj školi «Bratstvo Jedinstvo» u Vrbasu. U ovoj akciji učestvovalo je 18 fotografa članova Fotografskog kluba Vojvodina iz Novog Sada a pomagalo je i nekoliko saradnika.

Ekipa fotografa i saradnika u Dečijem selu u Sremskoj Kamenici

Fotografi su imali različit pristup fotografiji, dajući svoj lični pečat i stil fotografiji. Često su fotografi zamenjivali uloge i bili animatori stvarajući opuštajuću atmosferu u kojoj su se svi prijatno zabavljali ne gubeći ozbiljnost i stvarajući kreativne fotografije. U svim ustanovama smo srdačno primljeni i pružena je maksimalna podrška akciji od rukovodioca ustanova, a u toku akcije su nam zaposleni posebno bili pri ruci i bili pravi saradnici što se vidi i na fotografijama,da bi na kraju i oni sami poželeli da budu fotgrafisani i to sa nama fotografima, članovima Fotografskog kluba Vojvodina.

Medijsko praćenje akcije HELP PORTRET

Kamere su zabeležile celokupan događaj, da se ne zaboravi.

U toku rada rodila se ideja da se po dogovoru sa klubom, organizuje izložba unutar ustanove u kojoj su nastale fotografije, a od najboljih fotografija sa akcije HELP PORTRET. Ostaje nam i da tu ideju realizujemo u narednom periodu.

HELP PORTRET u Domu za decu i omladinu u Veterniku

Na kraju su na svim mestima poželeli da nas ponovo vide i sledeće godine na dan humanitarne akcije HELP PORTRET, a mi smo im to obećali i prihvatili kao obavezu da je klub organizuje još bolje i u većem broju mesta, jer je mnogim ljudima fotografija toga dana postala mnogo bliskija.

Dečije radoznale oči

Toga dana je rad fotografa u studiju razotkrven radoznalim očima dece i iskusnim očima starih osoba, koji još pamte uzbuđenja pri prvom odlasku u studio kod fotografa u njihovoj mladosti.

Tv prilog o Humanitarnoj akciji u realizaciji Fotografskog kluba Vojvodina

0 1460
Učesnici fotofiniš takmičenja

Kаdа se ove godine nа sаjtu www.fotofinis.org pojаvio poziv svim fotogrаfimа zа kvаlifikаcije nа foto konkurs, čije bi finаle trebаlo dа se održi polovinom аvgustа , uhvаtilа me tremа. Jа , zа kogа moj  drаgi prijаtelj Dr Robert Semnic  uvek kаže dа mi je sve jednostаvno, sаm imаo nekoliko pitаnjа ili bolje rečeno dilemа.

Dа li sаm ištа nаpredovаo od prošle godine i dа li trebа dа idem i ove jer sаm nа prvom tаkmičenju bio plаsirаn nešto slаbije od polovine od 24 tаkmičаrа?

Dа li će i ove godine druženje učesnikа biti onаko dobro kаo i prošle?

Dа li će domаćini izdržаti sаv nаpor i održаti nivo orgаnizаcije jedne jаko ozbiljne mаnifestаcije?

Svа ovа pitаnjа kаo i niz mаnje vаžnih su mi dаnimа odzvаnjаlа u glаvi.

I ondа, kаo nа filmskom plаtnu premotаo sаm film prošlogodišnjih dešаvаnjа.

Sjajni domaćini ( Toške, Mikаs, Mаnčа,) su uložili ogromаn trud  dа se svi osećаmo prelepo u Nišu, grаdu koji je široko rаširo svoje ruke i podаrio nаm ono nаjlepše što imа – DUŠU .

Prelepo druženje svih učesnika (nаmerno nisаm nаpisаo tаkmičаrа jer smo , po meni, svi bili učesnici divnog prijаteljstvа).

ODLUKA JE PALA!

Učesnici Fotofiniš takmičenja u Nišu

Ako se i ne kvаlifikujem IDEM U NIŠ.

To trebа doživeti ponovo.

Sаmo tаkmičenje se sаstoji od togа dа 24 fotogrаfа dobije dа fotogrаfiše 24 teme zа 24 sаtа.

Posle togа imа nekoliko sаti dа se fotogrаfije nаjminimаlnije obrаde i predаju  zаjedno sа originаlnim fotogrаfijаmа nа kojimа se vide dаtum i ostаli podаci .

Žiri koji broji 24 člаnа (glаsаlo je mislim 19 ili 29) ocenjuje fotogrаfije po pojedinаčnim  kаtegorijаmа .

Nа krаju se dobije plаsmаn svih učesnikа po kаtegorijаmа i u generаlnom plаsmаnu.

Generаlni pobednik fotofiniš 2010. Je Đorđe Gаvrilović iz Novog Sаdа. Još jednom iskrene čestitke Đole.

Uz veliku zahvalnost organizatorima  TURISTIČKOJ ORGANIZACIJI GRADA NIŠA i FOTO KLUBU FON :

Dolazim i sledeće godine ( pа mаkаr se i ne kvаlifikovаo).

0 1518
Mašine za vezivanje filmova

Ovo je priča o najvećim projektima u nastajanju fotografije iz pera članice našeg kluba koja je provela više godina na radu  u  kompleksu Kodaka u Beču.  On  je obuhvatao od 1969. do 2004. godine, najveću fotolaboratoriju u Evropi, visoko moderne tehnologije. Ulaganjem u čoveka i mašine, Kodak postiže kombinaciju vrhunskog kvaliteta i brze isporuke krajnjem korisniku. Georg Eastman rođen 1854. godine je još u ranoj mladosti bio fasciniran temom fotografije. Godine 1881. osnovao je „Eastman Dry Plate Company“ u Rochesteru, kako bi sproveo njegovu ideju u delo: Da fotografija bude jednostavnija i široko dostupna javnošcu. Samo nekoliko godina kasnije na svetskom tržištu se našla prva kamera za jednostavnu upotrebu, skovana imenom „KODAK“. Postoji mnogo spekulacija o značaju reči „Kodak“, iznenađujuće je da se radi samo o umetničkoj reči. Eastman je tražio što kraću i svima lako izgovorljivu reč, pa je rešio da upotrebi svoje omiljeno slovo „K“, koje se svuda u svetu izgovara isto. Rezultat je bio „Kodak“ , koji se prvi put pominje 1888. godine kao marka, i od tada kao sinonim za sve što ima veze sa fotografijom. U Austriji se Kodak po prvi put pominje 1900. godine. Zbog stalne ekspanzije – posebno zbog rada u fotolaboratoriji – u narednim godinama bile su neophodne nove „fabrike“. Odlučeno je da se sve što ima veze sa fotografijom, sprovede na jedno mesto i dizajnira jedna velika moderna zgrada. slika1 Asortiman Kodaka je širok, uključuje sve što ima veze sa fotografijom. Od klasičnog filma za foto-amatera, medicinskog rendgen filma, preko laserskih štampača za medicinsku primenu i usluge, kao na prrimer, studio za fotografisanje sa profesionalnim, vrhunskim fotografima, preko prodaje digitalnih fotoaparata, pa sve do labor-servisa. George Eastmen, osnivač Kodaka, je sve doveo do tačke „Vi pritisnite dugme, mi ćemo uraditi ostalo“. FOTOGRAFIJA  OBRADA

Prijemno odelenje Kodak laboratorije

Pola sata posle ponoći je. Dvadeset radnika noćne smene, najveće fotolaboratorije „Kodak“ u Evropi, čeka svoju prvu isporuku, i time započinje jedan, uspešan novi radni „dan“. Ubrzo pristiže prva tura, sa više vozila, oko 10.000 papirnih vrećica sa filmovima, ispisane zahtevima, željenim formatom, imenom, mestom i punom adresom. Veliki broj filmova je daleko putovalo da bi se kvalitetno izradilo. Među njima i velika količina iz Srbije. SORTIRANJE U NOĆNOJ SMENI

Sortiranje fotografija

Na svakoj vreći se nalazi „kod“ preduzeća – koji mašina prilikom sortiranja prepoznaje i automatski ubacuje u odgovarajuće plastificirane vreće spremajući ih za vezivanje. (Splice) UVEZIVANJE FILMOVA

Mašine za vezivanje filmova
Vezivanje i kodiranje filmova

Film po film se uvezuje na rolnu u zatvorenoj kaseti, kodira, dobija svoj broj isto kao i vreća u kojoj se nalazio film, da bi se kasnije lako identifikovala u slučaju nespretnosti. Svaka kaseta nosi oko 200 filmova u istom formatu i istim papirom radi lakse izrade. Kaseta sa filmovima odlazi na razvijanje u velikom rezervoaru razvijača sa određenom temperaturom koja se elektronski  održavala. Ovaj deo posla je najodgovorniji – ako se  samo jednom ne proveri temperatura, unište se 200 filmova.

Transport filmova

Svaka rolna sa filmovima, posle razvijanja dobija svoju „listu partije”  koja je precizno popunjena: broj partije, početni broj filma i završni broj, format i vrsta papira (sjajni ili mat) i tako odlazi na pozitiv povećavajući postupak.

Spremno za printanje

Kada je proces razvijanje filomova završen, rolna odlazi na printovanje. Odavde je sve lakše i teško da dođe do većih grešaka. Po nalogu (iz “partija liste“) se na printeru unesu svi potrebni paramteri, montira se rolna sa filmovima isto kao i ona sa papirom koja se nalazi u kaseti i jednim klikom sve odlazi u tamnu komoru.

Rad na printeru

Papir: Ista procedura  kao i kod filma, prolazi kroz ogroman rezervoar razvijača podeljen linijama A, B, C, D, E, F, G, H (istovremeno su se radile sve linije, to jest 8 printera), sušenje i konačno sve je spremno za kvalitetnu kontrolu i deo kompleksa pod nazivom Kontrola. MAŠINA ZA RAZVIJANJE PAPIRA i KONTROLA FOTOGRAFIJA

Mašina za razvijanje papira
Transport u mašini za razvijanje papira

Čovek zadužen na kontrolnom delu je onaj koji nosi odgovrnost za sve što izlazi iz fotolaboratorije. Zaduženje mu je da, iz tamne komore kači papirne rolne na linijama, prekontroliše svaku  fotografiju i sam proceni koja fotografija može da ide dalje na pakovanje. One koje su mutne, prazne ili oštećene prilikom izrade, precrtaju se specijalnom olovkom, jednom ili dve crte , kako bi na sečenju mašina zvana „Superpakerica“, pomoću senzora, prepoznala takve kao „nevažeće fotografije“ i kako se ne bi kupcu isporučile i naplatile. Krajnjem korisniku se mutne i prazne fotografije oduzimaju od ukupnog zbira i ne naplaćuju. Fotografije koje nose 2 crte moraju biti korigovane (vraćaju se na ponovnu izradu) jer su prilikom izrade bile oštećene.

Inspekcija fotografija
Inspekcija i kontrola povećanih fotografija

ISPORUKA FOTOGRAFIJA Došli smo i do kraja produkcije „Završna obrada“. Papir se u sklopu sa isprintovanim filmom seče na podešenoj mašini zvana „Superpakerica“, koja sama pakuje, lepi cene i šalje papirnu vreću sa izrađenim filmom i fotografijama u deo sistema „Isporuke“. Naravno, svaka vreća i dalje ima svoj kod i zna se gde treba da se šalje i ko će doći po nju.

„Superpakerica“
Isporuka fotografija
Magacin za fotografije spremne za isporuku

Prošao je ceo jedan dan i opet je pola sata iza ponoći, treća smena završava svoj radni dan koji preuzima noćna smena. Svaku noć u isto vreme se isčekuje u prvoj (a bilo ih je 3) turi novih 10000 filmova. Kodak je dnevno razvijao preko 30.000 filmova. Od postera, APS-a, studijskih, sudskih i posebnih fotografija koje su se razvijale u „pravoj“ tamnoj komori gde se radilo upravo ono što sada radimo u svetloj komori – Photoshop. Biti tehničar u tamnoj komori je izuzetno lep, naporan ali i kreativan posao. Zbog nastanka digitalne fotografije i smanjene izrade analogne fotografije, najveća fotolaboratorija u Evropi se 2004. godine, zatvorila.

Sačuvane na CD-u fotografije

Fotografije snimio Šandor Somkuti,  tekst napisala Svetlana Vlaškalić

0 1930

U subotu  25. septembra 2010.  je održan tadicionalni  drugi po redu foto-safari u Perlezu. Safari je odisao odličnom  atmosferom uz prisustvo sedamdesetak fotografa iz cele Srbije i Rusije. Susret je počeo u ranim časovima a završio se kasno u noć.Dobar ugođaj priredili su domaćini fotograf Lajoš Mesaroš- Lajči i fotograf Steva Sekerić iz kluba CFFKS.

Druženje nakon foto safarija u Perlezu.

Ovom događaju su prisustvovali i članovi Fotografskog kluba Vojvodina iz Novog Sada, kojima je ovo bio prvi  foto-safari jer je klub mlad. Članovi njih dvanaestak što stalnih, što budućih fotografisalo je motive po pašnjacima perleskog atara, crkvama Perleza, okolini lovačkog doma  i begejskim obalama. Pokušavalo se, da se na sve moguće načine, savladaju nepovoljni svetlosni uslovi sumorno oblačnog dana. Nekima je to uspelo više nekima manje, ali su na kraju bili svi zadovoljni uhvaćenim kadrovima.

Pred sam početak ručka priređena je izložba radova  sa prošlogodišnjeg foto-safarija. Prvo nagrađenom Jaroslavu Karliku nagradu je uručio delegat FSS Božidar Vitas. Palo je i jedno iskreno priznanje glavnog člana žirija, majstora fotografije Sabo-a, da je prva nagrada i obavezujuća, te da je prvonagrađeni  u obavezi da donese pečeno prase.  Sada se treba truditi da te nagrade ne mimoiđu , a posle loviti prase po ataru. :)

Na ručku priređenom fotografima u čast (Perleskom «antiholesterolnom» ljutom gulašu)

Jelo se masno  i «lovio» se Lav pivare iz Čelareva. Otkud Lav u Perlezu ne pitajte. Jelene su lale davno  izlovili.

Druženje kluba nastavilo se u prijatnoj atmosferi kafića u Perlezu, što se vidi i na fotografiji. Moram reći i da je našem klubu na ovom druženju prišlo nekoliko fotografa sa dugogodišnjim iskustvom, više o tome kada se budemo videli na sastanku kluba.

Prilog o foto safariju u Perlezu je snimila Radio Televizija Vojvodine:

6 1480
Fotografski klub Vojvodina
Druženje nakon sastanka FKV-a.

Juče je bio još jedan sastanak Fotografskog kluba Vojvodina. Polako nam sastanci  dobijaju  formu prave rasprave koja se na kraju završava konstruktivnim dogovorom. Sastanci traju sve duže i duže zahvaljujući aktivnostima kojih je sve više, a ovoga puta su tome doprineli profesori bivši i sadašnji. Prvi, kao pravi predsednik, kada otvara sastanak i počinje da priča – ne zna da završi, na način na koji bi mu i Fidel Kastro prepustio reč na partijskom kongresu da ga malo odmeni. A drugi, aktivni profesor, večiti opozicionar svega i svačega od interneta, faceboka, mail-a i flash memorije. Jedino mu je CD ostao kao medij koga upotrebljava (uvek nosi torbicu sa dvadesetak narezanih i praznih),  za ne daj bože ili ako bude u prilici da snimi Word dokument od 18kb :) . Kao «jedinom pravom profesionalcu u klubu» taj medij mu najviše odgovara.

No posle drugarskog «ribanja» na ponašanje od strane predsednika, sastanak je završen u najboljem tonu i konstruktivnim dogovorom oko otvaranja posebne galerije za kalendar, na kojoj će svaki aktivni član kluba postaviti  fotografije od kojih ćemo izabrati glasanjem 12.

Napetosti su se, kako dolikuje ozbiljnom klubu, morale rešiti seljenjem u pub «Brati’s» na Limanu 4 na pićence uz nastavak razgovora o fotografiji uz opušteniju atmosferu. Uskoro će nam na tome zavideti i kolege sa Banovoog brda iz CFFKS. :)

Atmosferi su doprinele prelepe promoterke, koje su nam nudile degustaciju medovače uz pivo, a što smo im mi kao foto klub uzvratili fotografisanjem.

Uz predivno opuštajuću atmosferu i da ne zaboravim zajedno sa novim članovima koji su kao «duhovi» sledili nas starije i vedrim osmehom ulepšavali veče, sve se završilo u kasnim noćnim satima oko pola dva.

Radujemo se novim druženjima i sastancima kluba kao i novim članovima koji će nam se tek priključiti u budućnosti.

0 998

Juče pričam sa Profom (neki čova od 2 metra koji me je uveo u svet fotografije, sada već davno) o koječemu i pošto me je cela priča oko FKV-a nekako elegantno vratila u svet fotografije i zaokupila mi misli… spomenem mu kako razmišljam o tome da kupim novi foto aparat.

Pošto sam zakleti „Nikonista“ (a nadam se da će ovde pisati i drugi koji pripadaju ostalim brand „sektama“) moj prvi „ozbiljan“ foto aparat je bio Nikon F3. Uživao sam u radu sa njim i dugo odolevao digitalizaciji koja je počela tada da uzima primat u fotografiji.

Pošto 2003. godine nisam bio monetarno spreman da uložim u DSLR, kupio sam Fujifilm S5000 (al sam nikonista, a?) kojeg i dan danas držim u fioci, a s vremena na vreme se udostojim da obrišem prašinu sa njega. Fin aparat za to vreme… tri megapiksela… šuma na fotografiji koliko hoćeš…ma divota.

Od tada, sestri sam kupio Nikon coolpix (bog te pitaj koji) za njene morske potrebe, a sebi iPhone :) koji pravi bolje fotke od S5000.

iPhone me je nekako i održao u mom „bavljenju fotografijom“ jer je uvek bio samnom pa sam škljocao gde god da sam išao i uvek žalio što nemam DSLR, neki onako…ozbiljan, pa da napravim baš dobre fotke.

Da se vratim na radnju ove priče.
Dakle, sinoć u priči spomenem kako bih baš želeo da kupim DSLR, ali…možda i neki kompaktan koji bi imao karakteristike DSLR-a…razmišljam, ipak, kompaktni je jeftiniji… ali, to nije to. DSLR opet… ajde i da ga kupim, neću se zadovoljiti sa kit objektivom f:3.5-5.6 , onda opet treba još dati pozamašnu lovu za dobre objektive…. i tako se vrtim u krug  :)

Spomenuo Profa Nikon D7000, pošto je on uvek naoružan svežim informacijama, ispriča kako je predstavljen na Fotokini i slično.
Ta cifra 7000 mi je zvučala kao da je u pitanju neki DSLR za Japanske turiste (nemam ništa protiv japanaca, sjajni ljudi), jer sam skontao da Nikon foto aparat što više nula ima od osnovnog broja to je „lošiji“, odnosno siromašniji sa funkcijama kakve dolikuju ovakvom znalcu fotografije kao što sam ja :) …ma da baš. (za bukvaliste ovo poslednje je bilo ironično).

Završili mi priču a meni đavo ne da mira, tražim i čitam sve o D7000…od zvanične verzije na sajtu Nikona do raznih review-ova.
Imao sam ja pametnija posla danas, ali crv u glavi ne da mi mira… odem na youtube i nađem nešto krajnje i nadasve zanimljivo.

Pored toga što sam se uverio da je D7000 ipak vrlo ozbiljna alatka za fotografe (iako ima tri nule u imenu modela) vrlo sam se prijatno iznenadio što u video modu pored toga što snima u 1080p HD sada ima mogućnost autofokusa. Nisam siguran 100% siguran da li je moguć i odabir blende prilikom snimanja u video modu, ali po svemu sudeći i na osnovu onoga što se vidi na snimcima to jeste moguće. Sve u svemu, ovo je jedno veliko osveženje i inovacija digitalnih foto aparata.

Ono što je zanimljivo i zašto ovaj Blog ima naslov (Ne)obična priča je to da ovo što sledi nema veze sa fotografijom već sa snimanjem videa sa fotoaparatom. :)

Momci iz Chase Jarvis su to uradili baš sa D7000 a video se može videti na youtube-u.

Pogledajte šta je ova sprava sposobna da snimi. Vrlo zanimljivo!

(Svima sa brzom konekcijom predlažem gledanje u 1080p)

Video ispod je sa snimanja, naročito drugi deo klipa.

P.S.
Komentarisanje je dozvoljeno  ;)

0 907

Ovih nekoliko dana je bilo baš burno sa dosta dešavanja.

Glavna vest je svakako to da je FKV iz mraka izašao u javnost i nakon samo par dana gotovo da nema fotografa koji nije čuo za novo udruženje iz NovogSada.

Ono što je na mene ostavilo najveći utisak je to kako smo prihvaćeni među kolegama i ljubiteljima fotografije.

Osim nekih unapređenja koja su pratila Sajt i Forum, FKV je od pre dva dana prisutan i na društvenoj mreži Facebook gde smo za dva dana dobili 272 nova prijatelja koji će svakako proširiti priču o postojanju Fotografskog kluba Vojvodina.

Da ne bismo stali tu, od danas FKV piše i mini blog na Twitter-u.
Očekujemo da ćemo se i na tom sajtu povezati sa kolegama i drugim organizacijama, verujemo da će druženja biti na sve strane, a naravno i fotografija!

Što se tiče Foruma na sajtu FKV-a, dobili smo lepe kritike od posetilaca, a ovom prilikom pozivam sve zainteresovane da se priključe diskusijama.
Za sada ih nema puno, ali su već interesantne i privlače dosta čitalaca.
Pored osnovne funkcije koju forum ima, u ovaj forum je integrisana foto galerija tako da svi registrovani članovi mogu da postave svoje fotografije.

Najava za buduće aktivnosti je da ćemo se u narednom periodu posvetiti sadržaju sajta kako bi on postao ono što je od starta i planirano: interesntan, sa puno informacija i zanimljivosti… jednostavno, mesto koje će svako rado posećivati i gde će imati šta da sazna.

U rubrici Predstavljamo već imamo neke ideje koga od domaćih fotografa možemo da predstavimo.

Ono što je najbitnije, otvoreni smo za svaku saradnju koja će doprineti razvoju fotografije kod nas.

Stay tuned ;)