18. август 2017 - 00:22
Tags Posts tagged with "film"

film

Autor -
0 350

Ingmar Bergman se u pokretne slike zaljubio preko statičnih slika projektovanih sa magične lampe na zid njegove sobe, pošto je kao devetogodišnji dečak svoje olovne vojnike zamenio za projektor – lanterna magica. Zbog te, tako stečene ljubavi prema slikama, on je tokom života imao stalnu potrebu da svoje vizije ne zadrži na papiru kao pisac, već da ih kroz filmske scenarije i pozorišne komade pretoči u filmove, odnosno pozorišne predstave. Na filmu je, kao scenarista i režiser, osećao posebnu vezanost za svog dugogodišnjeg direktora fotografije Svena Nikvista. Sa njim je delio shvatanje o tome kako najbolje ukomponovati kompozicione elemente u kadar, zbog čega mu je davao odrešene ruke, s tim da jedino pred snimanje zajednički prodiskutuju i utanače detalje, a zatim i u post-produkcije sam snimljeni materijal. Nikvistov rad za kamerom karakteriše naturalizam i jednostavnost. Pored toga on je svojom pojavom udaljio Bergmanove filmove od pozorišne estetike, izveo ih u prirodu, u okruženje šume, planina, na morsko ostrvo Faro („Devičanski izvor”, 1959, „U tamnom ogledalu”, 1960 i dr.), a uneo je i revolucionarnu promenu u korišćenju krupnog kadra pri snimanju lica („Persona“, 1966).

Bergman se vrlo retko tokom svoje filmske karijere, u svega nekoliko navrata, direktno dotiče fotografije kao medija i fotografskog poziva ka takvog. Prvi put se to dešava neposredno pre nastanka remek-dela filmske umetnosti kakvi su „Sedmi pečat“ i „Divlje Jagode“, koji najavljuju mračniju fazu njegovog stvaralaštva, obeleženu egzistencijalističkim pitanjima usamljenosti, moralnosti i vere dovedenih do ekstrema. Radi se o filmu „Snovi“ iz 1955. godine, drami o ljubavnim i, uopšte, međuljudskim odnosima u i oko fotografskog miljea. Ovo je poslednji film koji je Bergman radio kao internacionalno anonimni reditelj, s obzirom da se i van Švedske čulo za njega tek nakon sledećeg ostvarenja, promovisanog i nagrađivanog na međunarodnim festivalima („Osmesi letnje noći“, 1955).

Siže „Snova“ mogao bi da se svede na nekoliko narednih rečenica: U Stokholmu, modni fotograf Suzan Frank, pati zbog svog oženjenog ljubavnika Henrika Lobelijusa, koji živi u Geteborgu sa ženom i decom. Istovremeno, dvadesetogodišnja Doris, model, u problematičnoj je vezi sa svojim dečkom Paleom. Suzan ugovara snimanje i odlazi sa Doris u Geteborg. Odmah po dolasku ugovara sastanak sa ljubavnikom, a Doris na ulici sreće elegantnog sredovečnog gospodina Otoa, koji joj kupuje skup poklon i posle divno provedenog dana vodi je u svoju vilu. Ali oba sastanka su nasilno prekinuta. Suzanin sastanak sa Henrikom prekida njegova žena, a sastanak između Doris i gospodina Otoa prekida njegova ćerka Miriam. Incidenti koje su doživele Suzan i Doris, a koji su okončali njihove afere, su nova životna lekcija koja će im promeniti pogled, ne samo na ljubav, već i na život u celini. Novostečeno iskustvo i vraćanje uobičajenim svakodnevnim obavezama na poslu donekle im donosi mir i spokojstvo i potpomaže odbacivanju iluzija, odnosno realnijem sagledavanju predmeta njihovih intimnih snova.

Neostvarivi snovi su upravo ono što opseda aktere ove drame. Suzanina opsesija porodičnim čovekom kojeg, uprkos ljubavi prema Suzan, čast i odgovornost, ali i strah, vezuju za ženu i decu; Otova čežnja za mladošću koja se ogleda u flertovanju sa Doris; Dorisina potreba da u liku svoga ljubavnika ima i mladog i zgodnog, ali siromašnog, Palea, i istovremeno bogatog, ali starog i ružnog, Otoa. Ubedljivost ovih stremljenja je zasluga strindbergovski razrađenog scenarija i izvrsne karakterizacije likova koju je Bergman postigao zajedno sa glumačkom ekipom.

5.foto

Gotovo sve što Bergman želi da kaže o (modnoj) fotografiji saznaje se u prvih nekoliko minuta koji su snimljeni i montirani u duhu najboljih nemih filmova. Prva scena: Suzan se nalazi u mračnoj komori. Pevuši dok razvija fotografiju na kojoj se nalaze nakarminisane usne u krupnom planu. U pozadini se čuje otkucavanje časovnika. Zatim kopira dobijenu fotografiju, uključuje gramofon i razgleda ostale fotografije. Na kraju se odlučuje za jednu na čijoj pozadini udara pečat na kojem piše „Suzan Frank-Modna fotografija-Štokholm“. Druga scena: Suzan sedi u ateljeu. Prilazi joj saradnica sa hrpom fotografija u jednoj i upaljačem u drugoj ruci. Dok joj pali cigaretu Suzan izdvaja jednu fotografiju, cepa je, a ostale prosleđuje menadžeru agencije. Menadžer ovlaš baca pogled na njih, a zatim vraća pogled na Doris koja pozira. Saradnici nameštaju scenu i osvetljenje i doteruju Dorisinu frizuru i haljinu. Menadžer ispija sok od narandže, a zatim se samozadovoljno smeška dobujući prstima o sto. Suzan puši i nervozno se osvrće na menadžerovo dobovanje. Konačno fotograf daje znak; dobovanje prestaje; prekidač fotoaparata škljoca; dobovanje prstima se nastavlja. Doris, zadržavajući isti hladni izraz lica, naglo se okreće i odlazi u susednu prostoriju, a zatim se vraća u novoj haljini. Krupan kadar na menadžerovoj ruci koja mirno počiva na stolu, zatim na Suzanin pogled pun iščekivanja, pa opet na šaku koja ponovo dobuje prstima. Suzan besno gasi cigaru u pepeljari, lupne stolom o pod, naglo ustaje i odlazi u mračnu komoru. Treća scena: Suzan u mračnoj komori pali cigaretu i počinje nervozno da šeta gore-dole, dok u pozadini otkucava časovnik.

Ovih nekoliko uvodnih scena bez dijaloga su toliko rečite da se u neku ruku mogu smatrati esencijom celog filma. Kroz najavnu špicu prikazuje se fotografski otisak nakarminisanih usana, što nagoveštava s jedne strane modnu fotografiju, a sa druge poljupce, odnosno ljubavne intrige kojima ovaj film obiluje. Iako modna agencija dobro posluje, što se može videti po vedrini koja isijava iz menadžera, smrknuta lica i nervoza koju ispoljavaju Suzan i Doris govore o problemima u njihovim privatnim životima. Prva scena možda daje odgovor i na Bergmanova razmišljanja o prirodi fotografije. Naime, naglašeno otkucavanje časovnika, dok se Suzan bavi fotografijom u mračnoj komori, direktno suprotstavlja „zamrznuti” trenutak na fotografiji kontinuiranom proticanju vremena. Ono što opravdava mišljenje, da je Bergmanova glavna asocijacija na fotografiju vreme, je činjenica da se u daljoj karijeri on opsesivno bavi temama kao što su protok vremena, starenje i smrt. U tom smislu najparadigmatičniji primeri su već pomenuta remek-dela „Sedmi pečat“ i „Divlje Jagode“, koje je snimio samo dve godine

Bergman i njegov direktor fotografije u ovom filmu Hilding Bladh koriste kameru kao uveličavajuće staklo. Hvataju rečite detalje ili krupan kadar lica koja govore sama za sebe. Čak i bez dijaloga ovaj film bi bio razumljiv, jer postiže elegantnu jednostavnost najboljih nemih filmova. I to ne samo u uvodnim scenama, već i u kasnijim situacijama u kojima trenuci tišine i opservirajuće oko kamere govore više od reči.

Tekst: Dejan Marković
Fotografije: Kadrovi iz filma „Snovi“

Autor -
1 877
Plakata filma "Alisa u gradovima"

Као редатељ, ја сам приповедач. Али као фотограф, ја сам искључиво слушалац. Слушам приче мени испричане не od људи, већ od пејзажа и места, од кућa и улицa. Они су прошли кроз puno toga и imaju много тога да се кажu о нама и нашој цивилизацији.” – Wim Wenders

Vim Venders se od strane mnogih filmskih kritičara smatra za jednog od najvećih živih reditelja, s obzirom na njegovu osobenu filmsku estetiku izgrađenu još tokom sedamdesetih godina prošlog veka i ostvareni uticaj na razvoj autorskog filma. Međutim, manje se zna da se Venders, uporedo sa radom na filmu, aktivno bavi i fotografijom. Svoj rad na polju fotografije kultivisao je kroz dugoživeći projekat „Pictures from the Surface of the Earth“, koji je započeo početkom osamdesetih godina ciklusom „Written in the West“. Ideju za ovaj projekat dobio je tokom priprema za snimanje filma “Paris, Texas” fotografišući lokacije na američkom zapadu. Ovaj film iz 1984. godine, kao i mnoge druge Vendersove filmove, odlikuje izuzetna filmska fotografija za koju je zaslužan dugogodišnji Vendersov saradnik kamerman Robi Miler (Robby Müller). Potpuna posvećenost vizuelnim aspektima filma vidljiva je i na deset godina starijem ostvarenju ove dvojice umetnika “Alice in the Cities” (1974), koje predstavlja deo trilogije o putovanjima zajedno sa filmovima “Wrong Move” (1975) i “Kings Of The Road” (1976). Ono što karakteriše Vendersove fotografije, a to su melanholični prizori pustih predela, zapuštenih ili napuštenih ruralnih ili urbanih prostora, koji nameću teme kao što su vreme, sećanje, nostalgija, gubitak i pokret, karakteristično je i za filmsku fotografiju filma “Alisa u gradovima”, odnosno fotografije u filmu koje svojim polaroid fotoaparatom stvara glavni lik Filip.

Tridesetjednogodišnji Filip Vinter, novinar-fotograf, dobio je zadatak od svog izdavača iz Minhena da napiše reportažu o putovanju po Americi. Nakon četiri nedelje usamljeničke vožnje kroz prostranstva Amerike stigao je u njujorško predstavništvo minhenskog izdavača, ali bez napisane reportaže, samo sa hrpom fotografija. Službenik iz predstavništva, nezadovoljan Filipovim objašnjenjem da je sve na fotografijama i da će one vrlo brzo da iznedre traženi tekst, ostavlja ga bez avansa i upućuje na svoje pretpostavljene u Minhenu. Filip odlazi na aerodrom i kupuje kartu do Amsterdama za sutradan uveče, jer je let do Minhena otkazan zbog štrajka pilota. Tu na šalteru upoznaje svoje sunarodnike Lizu i Alisu, majku i ćerku, koje putuju za Amsterdam i provodi sa njima noć i naredni dan čekajući let. Na dan leta, ostavljajući Alisu Filipu, Liza odlučuje da još jednom ode do svog muža želeći da izgladi narušene odnose između njih dvoje. Kasnije tokom dana Filip dobija poruku od Lize, u kojoj mu predlaže da on sa njenom ćerkom odleti za Amsterdam i da je tamo sačeka do pristajanja narednog leta iz Njujorka. Međutim, Liza nije došla narednim letom i Filip shvata da Alisa, devetogodišnja devojčica, postaje jedino njegova briga.

Kroz razgovor sa Alisom saznaje da njena baka živi u Vupertalu u Nemačkoj i odlučuje da je odveze do nje. Ostatak filma prolazu u potrazi za Alisinom bakom, što se svelo na, maltene, besciljno lutanje, jer se ispostavilo da je Alisa slagala za Vupertal i da je jedini trag bio u vidu fotografije bakine kuće i nagoveštaja da se ona nalazi negde u Rurskoj oblasti. Tokom ovog lutanja zapadnom Nemačkom, u početku mrzovoljni Filip u potrazi za inspiracijom za pisanje i nesrećna Alisa u potrazi za svojom rodbinom, postepeno postaju bliski i nalaze zadovoljstvo u samom putovanju, u gradskim i ruralnim pejzažima, muzici koju slušaju, restoranima koje posećuju, tako da policijsko uplitanje i razrešenje Alisinog slučaja na kraju dolazi kao naglo buđenje iz jednog prijatnog sna.

Iako se prema izloženom sižeu može zaključiti da je Venders stavio akcenat na naraciju, ona je ipak u drugom planu, ali fragmentarna kakva jeste zbog niza izdvojenih epizoda tokom putovanja i zajedno sa fotografijom pejzaža, laganom muzikom i ritmom u celini, u funkciji je stvaranja jednog melanholičnog ili možda pre sentimentalnog osećanja, što je navelo neke kritičare da Vendersove filmove iz ove faze stvaralaštva podvedu pod termin egzistencijani sentimentalizam. Ovim osećanjem su obojeni i likovi u filmu i ono je posledica njihove otuđenosti, nemogućnosti da se uklope u društvo i usled toga besciljnog lutanja, težnje da se skrase i u isto vreme straha da će naći svoj dom. Odnos između Filipa i Alise je kičma filma i kroz njihovo vezivanje Venders pokušava da nađe izlaz iz ove rastrzanosti u samom putovanju. Kao da želi da kaže: Putovanje je život. Život čine predeli i gradovi kroz koje putujemo. Ljudi koje pritom srećemo. Život je u kretanju, bilo to autom, avionom, vozom ili metroom. U pogledu omeđenom prozorskim okvirom prevoznih sredstava. Prozorom kao okvirom za život uhvaćen u kretanju. Život ukadriran kamerom ili fotoaparatom tokom putovanja.

Crno-bela fotografija korišćena u filmu doprinosi građenju sumorne atmosfere. Pusti monohromatski pejzaži, povremeno u dugim kadrovima, samo su odraz duševnog stanja glavnih likova. Ona je više konotativna nego realistična; više osetljiva na duševni trepet, nego na telesni pokret; u većoj meri je odraz preovlađujućeg duha filma, nego što bi to bila kolor fotografija. I fotografije koje Filip izrađuje svojim Polaroid SX-70 fotoaparatom (mi ih vidimo kao crno-bele, iako su one možda u koloru) prema svom karakteru odgovaraju filmskoj fotografiji i funkciji koju ona ima u filmu. On u jednom trenutku upoređuje dobijenu fotografiju morskog pejzaža i sam morski pejzaž, pri čemu zaključuje da između njih nema nikakve sličnosti. Možda nam sugeriše da fotografija, jednostavno, prikazuje stvarnost u određenom prošlom trenutku, različitu od onoga što je sada. Međutim, možda hoće da kaže da ona predstavlja i njegovu intimnu stvarnost, stvarnost onakvu kakvom je on doživljava, ogledalo njegove duše.

Venders se tokom svoje karijere osim osećanjima usamljenosti, otuđenosti i mladalačkog “angsta” bavio konstantno i temom amerikanizacije Nemačke. U ovom filmu Filip često izražava netrpeljivost prema komercijalizaciji medija (razbija televizor ili šutira radio kada program prekidaju reklamama), ali sa druge strane konzumira američke filmove i muziku preko istih tih medija. I u Nemačkoj kao i u Americi bombardovan je rokenrolom, koji je u to vreme već postao globalni fenomen. Koristi džuboks da zavrti neki od američkih rok hitova ili posećuje koncerte tadašnjih rokenrol zvezda, ali ipak ima averziju prema komercijalizaciji koju kreira potrošačko društvo. U krajnjoj liniji može se reći da je njegov odnos prema američkoj kulturi ambivalentan. U tom smislu upečatljiv je kadar u kojem je prikazan mali Nemac sa sladoledom naslonjen na džuboks u trenutku dok pevuši pesmu “On the Road Again” ili krupni plan oznojanog lica Čaka Berija tokom nastupa na jednom od koncerata, a zatim i izraz lica hipnotisane nemačke publike.

Venders, koji je pisao i scenario za ovaj film, kroz dijalog između Filipa i jedne njegove njujorške prijateljice, pored kritike komercijalizacije i uopšte potrošačkog društva kao takvog, izražava možda i svoje shvatanje fotografije, odnosno navodi razlog koji ga tera da fotografiše. Razgovor između Filipa i Anđele doslovno prenet izgleda ovako:
Filip: “Od trenutka kada se izađe iz Njujorka ništa se više ne menja. Sve izgleda isto. Čovek više ništa ne može da zamisli. Pre svega ne može da zamisli nikakvu promenu. Postao sam sebi tuđ. Mogao sam jedino da zamislim da će se to tako nastaviti. Uveče bih bio siguran da ću se ujutru vratiti. A onda sam ipak vozio dalje i slušao taj hvalisavi radio. Uveče u motelu, koji je izgledao isto kao i onaj prethodne večeri, gledao sam tu okrutnu televiziju. Izgubio sam i sluh i vid.”
Anđela: “Ti si to odavno izgubio. Za to se ne mora putovati po Americi. Čovek izgubi sluh i vid kad izgubi osećaj za sebe. A ti si to odavno već izgubio. Zato su ti stalno potrebni dokazi da stvarno još postojiš. Sa tim pričama i doživljajima postupaš kao da su živa jaja. Kao da si ti jedini koji nešto doživljava. Zato stalno praviš te fotografije. Tako imaš nešto u ruci. Dokaz da si ti bio taj koji je nešto video. Zato si i došao ovde. Da bi te neko slušao. Tebe i tvoje priče koje zapravo pričaš samom sebi. Ali, to nije dovoljno…”
Filip: “Fotografisanje zaista ima neke veze sa dokazivanjem. Dok sam čekao da se slika razvije često me je obuzimao čudan nemir. Jedva sam čekao da gotovu sliku uporedim sa stvarnošću. Ni to poređenje nikada nije moglo da ublaži moj nemir. Stvarnost je te statične slike stalno sustizala i preticala. Samo sam još opsednutije fotografisao. Druge fotografije, osim tih polaroida, tek ne mogu da zamislim…”

„Alisa u gradovima“ je možda najbolji Vendersov film i s toga topla preporuka ne samo zaljubljenicima u fotografiju, već pre svega probitačnim filmofilima. Ovim prvima, međutim, rado preporučujem i Vendersov dokumentarac iz 2014. godine „The Salt of the Earth“, biografski film posvećenom brazilskom fotografu Sebastijaou Salgadu. No, to je već neka sasvim druga priča…

Tekst napisao:
Dejan Marković
član FKV

Autor -
1 2157
Prvi pisanje o fotografskom ateljeu u Novom Sadu

Izuzetan događaj za fotografsku istoriografiju dogodio se 17. septembra 2015. predstavljanjem monografije „Koreni fotografije Novog Sada“ autora Borivoja Mirosavljevića MF FSJ. Pred prepunom svečanom salom Gradske kuće uz prigodan poetsko-muzički program izvođenjem dela Isidora Bajića i čitanjem poezije Jovana Grčića Milenka. Sa uvažavanjem i značaju knjige govorili su redom: predsednik Društva novinara Vojvodine Mladen Bulut, upravnica Galerije Matice srpske Tijana Palkovljević – Bugarski, muzejski savetnik u Muzeju Vojvodine Suzana Milovanović, direktor Istorijskog arhiva Petar Đurđev i sam autor Borivoj Mirosavljević. Ovo je osma po redu knjiga njegove kapitalne  „Antologije vojvođanske fotografije“, čiji je prvi tom objavljen 2000. godine.

Naslovna strana knjige
Naslovna strana knjige

Kao jedan od izdavača Društvo novinara Vojvodine ovom monografijom ponovo pokreće svoju izdavačku delatnost. „Samo onaj novinar koji napiše vrednu knjigu je zaokružio svoj novinarski rad“ istakao je Mladen Bulut, nadajući se da će Mirosavljevićevo zalaganje za Muzej fotografije jednog dana postati realnost, i da će mu se želja ostvariti.

Predsednik Društva novinara Vojvodine Mladen Bulut
Predsednik Društva novinara Vojvodine Mladen Bulut

Tijana Palkovljević – Bugarski je rekla da je ova knjiga ujedno obeležavanje 160 godina od osnivanja prvog stalnog ateljea u Novom Sadu, istakavši da je Borivoj Mirosavljević čest saradnik i savetnik za fotografsku građu Galerije Matice srpske. Naglasila je značaj portretne fotografije novosadskih ateljea, koja je zastupljena u ovoj knjizi, i pionirsku ulogu u promovisanju fotografije fizičara prof. dr Atanasija Stojkovića, koji je u svojoj knjizi „Fizika“ još 1801 prvi put na srpskom jeziku objasnio nastanak slike pod dejstvom svetlosti.

Uravnica Galerije Matice srpske Tijana Palkovljević - Bugarski
Upravnica Galerije Matice srpske Tijana Palkovljević – Bugarski

Suzana Milovanović je govorila o značaju fotografije kao istorijskog izvora. Fotografija se zbog svog objektivnog prikaza fizičkih objekata može smatrati primarnim istorijskim izvorom modernog doba. Neodvojiva je od događaja za razliku od ostalih likovnih umetnosti i mnogih drugih muzejskih predmeta, ali i ona svakako jeste muzejski predmet. Prtretne fotografije XIX veka su na najbolji mogući način predstavljale osobu, njegov status u društvu, pa se kroz te fotografije može posmatrati razvoj srpskog građanskog društva – istakla je Milovanovićka.

Muzejski savetnik u Muzeju Vojvodine Suzana Milovanović
Muzejski savetnik u Muzeju Vojvodine Suzana Milovanović

Petar Đurđev direktor Istorijskog arhiva, koizdavača ovog izdanja sa Društvom novinara Vojvodine, je pomenuo da je u Istorijskom arhivu osnovan legat Pavla Đisalova, a da je postignut  sporazum o postojanju legata Borivoja Mirosavljevića. Istina je da je Novom Sadu učinjena nemerljiva šteta uništenjem nekolika foto-arhiva, od kojih uništenje arhive „Zlatnog oka“ (međunarodne izložbe fotografija), i arhive Foto kino kluba „Branko Bajić“ predstavlja štetu za istoriju fotografije Novog Sada i Vojvodine, naglasio je Đurđev. Istorijskom arhivu je bila čast da učestvuje u realizaciji na ovako značajnoj monografiji, pa će svakako podržati ideju i višedecenijsko zalaganje Borivoja Mirosavljevića za stvaranje Muzeja fotografije. Očekuje se da će Novi Sad kroz formu javno-privatnog vlasništva dobiti konačno ovakav muzej.

Direktor Istorijskog arhiva Petar Đurđev
Direktor Istorijskog arhiva Petar Đurđev

Na kraju je autor knjige „Koreni fotografije Novog Sada“Borivoj Mirosavljević zahvalio prisutnima i učesnicima koji su govorili o knjizi i posebnu zahvalnost je uputio ogranku SANU u Novom Sadu koja je podržala ideju o Muzeju fotografije i akademiku Vojislavu Mariću čija je bogata porodična fotografska arhiva poslužila  kao bogat izvor materijala za knjigu. Mirosavljević je primetio da je fotografija promovisana u Novom Sadu pre nego je prešla Savu i Dunav.

Autor monografije "Koreni fotografije Novog Sada" Borivoj Mirosavljević
Autor monografije „Koreni fotografije Novog Sada“ Borivoj Mirosavljević

Prvi film (nepoznatog autora) snimljen 1897. na nekadašnjoj železničkoj stanici u Novom Sadu je prvenac na Balkanu, i nastao je skoro desetak godina pre filmova braće Manaki u Bitolju. U godinama od 1973- 1993 Novi Sad je bio centar svetske fotografije sa čuvenom izložbom „Zlatno oko“, a Srbija je jedina zemlja u Evropi koja nema Muzej fotografije – podsetio je Mirosavljević, pa se nada da će nadležni imati za to sluha.

Dug aplauz Borivoju Mirosavljeviću za zahvalnost i brigu o fotografskom nasleđu Novog Sada
Dug aplauz Borivoju Mirosavljeviću za zahvalnost i brigu o fotografskom nasleđu Novog Sada

Završio je Mirosavljević svoje obraćanje prisutnima prvom rečenicom iz monografije „Fotografi su ušli u mrak, da bi nas iz njega izvukli“ što su prisutni pozdravili dugim aplauzom.

Prvi pisanje o fotografskom ateljeu u Novom Sadu
Prvi pisanje o fotografskom ateljeu u Novom Sadu

Tekst i fotografije:

Milovan Ulićević

 

Autor -
0 3244

Sretan vam fotografi Svetski dan fotografije! Na današnji dan, 19. avgusta, se širom sveta slavi pronalazak fotografije. U januaru 1839. Louis-Jacques-Mandé Daguerre (Luj Dager), francuski umetnik i hemičar, je pred francuskom Akademijom nauka predstavio svoj izum – dagerotipiju. Nekoliko meseci kasnije, 19 avgusta 1839, francuska vlada je proglasila patent ‘Libérez au monde’ (fr. Slobodan za svijet).

U 17. veku profesor Johann Heinrich Schulze (Johan Hajnrih Šulce) je mešanjem azotne kiseline, srebra i krede dobio prvu fotoosetljivu smešu. Davno pronađena „camera obscura“ u to vreme postaje prenosna kutija i osnova budućeg fotoaparata. Međutim sve do 19. veka, fotosetljive smeše nisu mogle trajno sačuvati zabeleženu sliku.

joseph-nicephore-niepce
Joseph Nicéphore Niépce

Francuski naučnik Joseph Nicéphore Niépce  (Žozef Nisifor Nieps) je kombinovao fotoosetljivu ploču i cameru obscuru tako da je 1826. godine napravio prvu fotografiju.

Prva fotografija – Pogled kroz prozor u La Grasu
Prva fotografija – Pogled kroz prozor u La Grasu

Za nastajanje prve fotografije bila je potrebna ekspozicija u trajanju od 8 sati zbog vrlo slabe fotoosjetljivosti ploče. Sam proces nastanka prve fotografije Niépce je nazvao postupak izrade „heliografijom“ što bi u slobodnom prevodu značilo “crtanje suncem”. (Prva istorijski priznata kovanica Fotografija , zapisana je u beležnici Džona Heršela (John Herschel), sa datumom 4. februar 1839. godine.) Niépce je krenuo u partnerstvo sa slikarom Jacquesom Daguerreom. Zajedno su nastavili istraživanje sve do Niépceove smrti 1833.godine.

Louis-Jacques-Mandé Daguerre
Louis-Jacques-Mandé Daguerre

Daguerre je nastavio rad na izumu, i usavršio postupak, toliko da je napravio trajnu fotografiju. Postupak je nazvan dagerotipija. Francuska ga je vlada otkupila i nagradila Daguerrea doživotnom penzijom. Daguerre je poznat i po tome što je snimio prvu fotografiju na kojoj se vidi osoba. Fotografija se zove „Boulevard du Temple“, a snimljena je krajem 1838 ili početkom 1839. godine.

Boulevar du Temple
Boulevar du Temple – prva fotografija koja prikazuje čoveka (u donjem levom uglu)

Istovremeno s izumom dagerotipije, Englez William Henry Fox Talbot (Vilijem Henri Foks Talbot) je izumio postupak nazvan kalotipija (kasnije promenjen naziv u talbotipija). Zajedno, izum dagerotipije i kalotipije označavaju 1839. kao godinu u kojoj se slavi fotografija.

Specifičnost kalotipije je bila u tome što je pri snimanju nastajao negativ iz kojeg se moglo izraditi više fotografija. Negativ je imao osetljivi sloj srebro-hlorida. Zbog sličnosti tehnologije s današnjim fotografskim filmom, Talbotov izum možemo smatrati pretečom filma. Nažalost, on je svoj izum patentirao što je ograničilo razvoj i popularnost fotogarfskog postupka. Posle toga je život proveo vodeći sudske parnice u kojima je pokušavao zaštititi svoj patent i zabraniti ostalima da ga koriste, da bi na kraju razočaran, potpuno odustao od fotografije.

Originalna talbotipija iz 1856 u vlasništvu Alekse Trbovića MF FSS
Originalna kalotipija Henry Foks Talbota iz 1856 u vlasništvu Alekse Trbovića MF FSS, potvrda su da i u Srbiji ima značajnih svetskih kolekcionarski vrednih fotografija (snimljeno preko zaštitne folije)

Kalotipiju je usavršio George Eastman (Džordž Istman), osnivač Kodaka, koji je napravio fotoosetljivi sloj u obliku suvog gela, omogućivši da se fotoosetljivi sloj nanese na papir ili na film. Posle njegovog izuma – prvog fotografskog filma – više nije bilo potrebe za fotografskim pločama pa foto oprema postaje znatno kompaktnija i lakša. Time je postavio čvrste temelje današnje tehnologije analognih fotoaparata koji koriste film. Godine 1888. je izašla kamera Eastmanove tvrtke Kodak, pod sloganom „Vi pritisnite dugme, mi radimo ostalo“. Nazvao ga je Kodak Brownie.

You_press_the_button,_we_do_the_rest_(Kodak)
Vi pritisnite dugme, mi radimo ostalo

Zato danas svima fotografima želimo sretan Svetski dan fotografije i dobro svetlo, i da na današnji dan sa fotoaparatima izađete na ulice, i napravite svoju životnu fotografiju po kojoj  će vaš fotografski rad prepoznati.

Autor -
0 1586
Pobednici međunarodnog takmičenja 24.KADAR - Foto: Darko Dozet
Pobednici međunarodnog takmičenja 24.KADAR - Foto: Darko Dozet

Međunarodno takmičenje 24.KADAR završeno je dodelom nagrada u galeriji „Rajko Mamuzić“ u Novom Sadu. Tri dana druženja od 15-17. 08.2014. od kojih je 24 časa između petka u 16h i subote u 16h trajao fotografski „lov“ na motive kroz grad Novi Sad. Finalisti takmičenja, njih dvadeset četri, trudilo se da nadmaši sebe i napravi što bolju fotografiju na 24 teme, koji kako kažu takmičari nisu bile preteške, ali su baš zato zahtevale da fotografi pronađu što originalniji pristup, ne bi li se izdvojili od drugih, i tako bili zapaženi od dvadeset četri člana međunarodnog žirija.

Pobednici međunarodnog takmičenja 24.KADAR - Foto: Darko Dozet
Pobednici međunarodnog takmičenja 24.KADAR – Foto: Darko Dozet

Naravno nije samo takmičarski duh i želja za pobedom i nagradom bila jedina misao koja je zaokupljala takmičare, jer ipak je to umetnost koja se ne može do kraja kvantiitativno opisati ocenom. Zato je druženje, razmena iskustva i znanja o fotografiji, upoznavanje grada i ljudi svakako bio primarni razlog zašto su učestvovali na takmičenju i zašto su došli u Novi Sad. Mnogo je zanimljivih priča koje su nastale na takmičenju i koje će se prepričavati godinu dana do sledećeg takmičenja. Jedna od najinteresantnijih je ta, kako je fotografkinja Mina Delić imala peh da joj se fotoaparat pokvari pred finale i ostane u servisu, a onda je  ona sa pozajmljenim fotoaparatom od fotoreportera „Večernjih novosti“ Darka Dozeta, koji je pratio sve vreme takmičenje, odradila sve teme, i na kraju osvojila drugu nagradu u sveukupnom plasmanu. I da parafraziram velikog pesnika – u rukama dobrog fotografa „svaka puška biće ubojita“  i ne igra ona najveću ulogu već oko.

U kvalifikacijama su učestvovali takmičari iz šest zemalja Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, Češke, Vijetnama i Srbije. Nažalost i pored velike želje da dođe takmičar iz Vijetnama Ngujen nije uspeo da dođe zbog problema sa dobijanjem vize, kao ni takmičarka iz Češke Jana Lili Klajsner, koja nije naišla na razumevanje njenog poslodavca za hobi kojim se bavi, pa nije dobila obećani godišnji odmor na vreme. Tako da su u finalu takmičenja su učestvovali sledeći takmičari:

1 Bojan Dzodan Beograd – Srbija
2 Damir Omerović Novi Sad – Srbija
3 Dejan Katasić Novi  Sad – Srbija
4 Dragan Babović Beograd – Srbija
5 Igor Sljivancanin Podgorica – Crna Gora
6 Ivana Todorović Beograd – Srbija
7 Jan Valo Novi Sad – Srbija
8 Jaroslav Kralik Kovačica – Srbija
9 Marija Pavkov Beograd – Srbija
10 Masa Cvijanović Novi Sad – Srbija
11 Milos Stanojević Ćuprija – Srbija
12 Mina Delić Senta – Srbija
13 Nikola Branković Boljevac – Srbija
14 Predrag Ignjatović Beograd – Srbija
15 Risto Arnaudov Đevđelija-Makedonija
16 Sanja Krnjajić Travnik – Bosna i Herceg.
17 Sinisa Vendlener Petrovaradin – Srbija
18 Snežana Lukić Novi Sad – Srbija
19 Sonja Djapic Novi Sad – Srbija
20 Vladica Adamov Zrenjanin – Srbija
21 Željka Aleksižć Knjaževac – Srbija
22 Željka Gavrilović Valjevo – Srbija
23 Zoran Stoiljković Bor – Srbija
24 Zoran Šekerov Skoplje – Makedonija

Međunarodni žiri sastavljen od eminentnih majstora i kandidat majstora fotografije, profesora fotografije, akademskih slikara, grafičara i dizajnera iz Grčke, Bosne i Srbije  je odgovorno ocenio fotografije, a glasalo je svih dvadeset četri člana. Žiri je neznatno promenjen u odnosu na kvalifikacije, jer nekoliko članova nije bilo u mogućnosti da glasa 16. avgusta od 20h do sledećeg dana u 9h, kada je bio krajnji rok za predaju fotografija.

REZULTATI TAKMIČENJA

U prisustvu velikog broja gostiju, sponzora,  novinara i televizijski ekipa, takmičara, jednog broja članova žirija i novosadskih  ljubitelja fotografije dodeljene su u nedelju 17. avgusta 2014. u 12 časova sledeće nagrade:

Sveukupni pobednik takmičenja je Igor Šljivančanin profesionalni fotograf iz Podgorice (zaposlen kao fotograf Skupštine CG) – Crna Gora sa osvojenih 2856 bodova. On je osvojio prvu nagradu desetodnevno letovanje za dve osobe u Grčkoj koje dodeljuje turistička organizacija iz Novog Sada „Avenija putovanja“

Pobednik Igop Šljivančanin iz Podgorice - Crna Gora dobija vaučer "Avenije putovanja"
Pobednik Igop Šljivančanin iz Podgorice dobija vaučer „Avenije putovanja“

Drugo mesto u ukupnom plasmanu osvojila je Mina Delić fotografkinja iz Sente – Srbija sa osvojenih 2634 bodova. Ona je osvojila 7 inčni tablet sa Android OS koju dodeljuje „Institut za zaštitu na radu“ iz Novog Sada. Mina je osvojila i nagradu za fotografiju sa najviše bodova od strane žirija. Za fotografiju „Krovovi“ dobila je 205 bodova.

Drugo mesto za Minu Delić iz Sente - Srbija
Drugo mesto za Minu Delić iz Sente – Srbija

Treće mesto u ukupnom plasmanu osvoio je Jan Valo iz Novog Sada – Srbija sa osvojenih 2548 bodova. On je osvojio godišnju pretplatu na REFOTO časopis za fotografiju  i  10 povećanja izložbenog formata 30x40cm koje dodeljuje  „Canon foto lab“ iz Novog Sada

Treću nagrad dobio je Jan Valo iz Novog Sada
Treću nagradu dobio je Jan Valo iz Novog Sada

.

Na takmičenju su obrađivane 24 teme i to:

  1. Novosadske razglednice
  2. Mladost je radost
  3. Arhitektura
  4. Istorija
  5. Gradska gužva
  6. Saobraćaj
  7. Grafiti
  8. Portret
  9. Sve boje vode
  10. Suprotnosti
  11. Gradske bašte
  12. Modni putokaz
  13. Krovovi grada
  14. Svetla Novog Sada
  15. Zabava
  16. Leto u gradu
  17. Emocije
  18. Linija
  19. Jutro
  20. Par
  21. Ritam
  22. Da sam žaba video bih
  23. Broj
  24. Lakše je raditi u grupi

Tri prvoplasirana autora po temama  dajemo u prezentaciji koju možete pogledati zajedno sa fotografijama:

[slideshare id=38136527&doc=frame24rezultati-140819101748-phpapp02]
Tekst: Milovan Ulićević

Fotografije: Darko Dozet

Autor -
9 2525

Poštovani ljubitelji fotografije Fotografski klub Vojvodina  oganizuje kratki početni kurs fotografije u trajanju od 8 časova za sve one koji se učlane u Fotografski klub Vojvodina do 12. marta 2014. godine

Kurs je namenjen početnicima, a za pohađanje je potrebno da imaju bilo kakav digitani fotoaparat. Kurs je besplatan za one koji se prvi put učlanjuju u FKV. Više informacija o učlanjenju, programu kursa, kao i pristupnicu FKV možete dobiti, ako dođete na sastanak kluba  koji se održava u četvrtak 6. marta 2014. u 19:30 časova u galeriju FUJI Narodnog fronta 55,  Novi Sad.

Ovaj kurs je uvod u jedan mnogo sadržajniji kurs fotografije koji organizuje FKV u trajanju od 4 meseca i na kome se obrađuju napredne fotografske tehnike namenjene onima koji žele kreativnije da se bave fotografijom.

.

Autor -
0 587

Pozivamo vas da prisustvujete svečanom otvaranju druge klupske  izložbe Fotografskog kluba Vojvodina. Izložbu će 15. februara 2013. godine u 19 h u Galeriji FUJI (Narodnog fronta 55, Novi Sad) otvoriti Tomislav Peternek, jedan od najznačajnijih fotografa na prostoru bivše Jugoslavije. Cilj ove izložbe jeste promocija fotografije kao umetnosti, naših autora i samog kluba, i animacija što više ljubitelja fotografije.

Izložba je otvorena do 22. februara 2013.  Prate je dva kataloga, sa dva potpuno različita dizajna koji su osmislile dve dizajnerke, jedan na ćirilici a drugi na latinici, što je posebna osobenost i originalnost druge klupske izložbe fotografija Fotografskog kluba Vojvodina (FKV)

Naslovna strana latiničniog kataloga druge klupske izložbe FKV
Naslovna strana latiničniog kataloga druge klupske izložbe FKV

Za protekle tri godine koliko klub postoji, više od 50 autora je učlanjeno u klub. Neki su od samog početka verni klubu, dosta ih je došlo kasnije, a pojedinci su ga privremeno napustili, da bi fotografisali na prekookenskim brodovima, ali i dalje, šireći ime kluba po svetskim meridijanima.

Postavka ove izložbe se bitno razlikuje od prethodne , na kojoj su se autori  predstavljali raznovrsnim fotografijama , u zavisnosti od toga šta je ko dotad fotografisao. Druga klupska izložba je zamišljena kao koncept autorske obrade teme i motiva. Dakle, svaki autor se na panou predstavio sa tri do četri fotografije koje su motivski i likovno povezane. To je najčešće jedna oblast fotografije i unutar toga su obrađeni različiti motivi. To je teži način predstavljanja autora, i rizičniji, jer se ponekad neće sagledati autor u celini, ali zato izložba dobija svojim konceptom na prepoznatljivosti.

Ćirilični katalog druge klupske izložbe FKV
Naslovna strana ćiriličnog kataloga druge klupske izložbe FKV

Sledeći korak kojem bi autori trebalo da teže na sledećim izložbama  jeste da se predstave svojim prepoznatljivim stilom. Na kraju je ono čemu treba klub da stremi je da se u klubu vremenom stvori jedan osoben pogled na fotografiju i odškoluje među članovima jedan zajednički stil, koji bi Fotografski klub Vojvodina činio prepoznatljivim, kroz radove njegovih članova. Bauhaus je zvezda vodilja koja nam govori kako se to radi

Tekst:

Milovan Ulićević

predsednik FKV

Autor -
3 3123
Prva Leica UR iz 1923 godine

Na aukciji u Austriji, juče 28.maja 2011., prodata je LEICA iz 1923 godine, iz nulte serije koju je svojeručno napravio Oskar Barnack, za 1,320.000 EUR što je do sada najskuplje prodati foto-aparat. Ona je prethodno bila kupljena 2003 za 336 .000 EUR. Dakle investicija se višestruko isplatila, jer je prodata za četri puta veću cenu.

Prva Leica iz 1923 godine

Od 1923 pa do danas Leica je ostala kao pojam za najbolji fotoaparat koji koristi 35mm filmsku traku i ona je prvi fotoaparat kod koga je taj format filma  primenjen, što je zasluga konstruktora Oskar Barnack-a. Ovo je 7 primerak od ukupno 25, koliko se ceni da je napravljeno test fotoaparata, dve godine pre serijske proizvodnje. Prodata je privatnom kolekcionaru u Aziji, posle 20 minuta licitacije, koja je startovala sa početnom cenom od 200.000  EUR.

Autor -
3 1579

Još pamtim stare brojeve Foto-kino revije, jedinog foto časopisa u  ondašnjoj Jugoslaviji s kraja sedamdesetih  i jedno ime Gordan meni tada neobično, jer sam mislio da je proizvod štamparske greške i dodatog slova, a da je trebalo da piše Goran. Kako se to ime pojavljivalo sve češće ja sam shvatio da grešim i da je to pravo ime osobe čije su fotografije ostavljale snažan utisak na mene. Mnogo godina kasnije upoznao sam Gordana Pomorišca, ali sada majstora fotografije FSJ i  FSS.

Gledanje dokumentarca o autoru
Uvodni dokumentarni film o Gordanu Pomorišcu

U FKV smo imali priliku da nam se 29. marta 2011 predstavi MF Gordan Pomorišac. Prvo smo za uvod o samom autoru odgledali dokumentarni film koji je RTV Srbije napravila o Gordanu Pomorišcu, a onda smo pod utiskom njegove životne priče odgledali projekciju dijapozitiva koju nam je iz svoje bogate kolekcije pripremio autor. Tišinu su prekidali komentari o vremenu nastanka i ličnostima koje su na fotografijama.

Projekcija dijapozitiva u prepunoj sali kluba

Potom je počeo razgovor sa autorom o radu sa dijapozitivima, načinu snimanja, tehnici i problemima ove fotografske tehnike, kojoj je digitalna fotografija ubila dušu i smisao postojanja. Mnogi mlađi članovi FKV su prvi puta prisustvovali projekciji dijapozitiva i zato je bilo puno pitanja, kako se to nekada izlagalo, u doba koje nije poznavalo internet kao medijum, već su ga ovakve prezenatacije dijapozitiva zamenjivale u predstavljanju radova autora.

Pažljivo slušanje članova FKV o Gordanovoj fotografskoj karijeri
Pažljivo slušanje članova FKV o Gordanovoj fotografskoj karijeri

Oduševila nas je njegova priča o fotografiji, a naročito njegov način izlaganja pun emotivnog  naboja, sa uvek  umetnutim humorom, samo njemu svojstvenim, tako da slušaocu drži pažnju sve vreme  i uključuje ga u razmišljanje o fotografiji. Često je to Gordanovo izlaganje odbrana svoga stava, bez «dlake na jeziku», ali iskreno i bez uvrede dela i onoga o kom se diskutuje. Takav je Gordan, i takvog ga treba prihvatiti, jer mu se nije lako suprostaviti, ako argumenti koje zastupate nisu jasni i čvrsti. Brzo ćete biti demantovani.

Gordan Pomorišac za slajd projektorom
Gordan Pomorišac za slajd projektorom

Gordan Pomorišac je rođen 1943. godine u Beogradu, gde se školovao, i gde još uvek živi i radi.Fotografijom se počeo baviti 1961. u FSJ je od 1973. a redovno izlaže od 1977. Izlagao je na više od 400 žiriranih izložbi i na tri samostalne izložbe u Beogradu, Smederevskoj Palanci i Splitu. Sedam godina je bio član redakcije Foto-kino revije i  objavljeno mu je preko 500 tekstova na razne fotografske teme.

Izbor i priča o čuvanju dijapozitiva
Izbor i priča o čuvanju dijapozitiva

Nosilac je zvanja Majstor fotografije FSJ (danas FSS) i majstora profesionalne fotografije USUF kao i Nemačke majstorske diplome za fotografiju, a i Instruktor je FSJ. Prvi je i jedini koji je dobio najviše izlagačko zvanje MF za kolekciju dijapozitiva. Bio je i član žirija i selektor na mnogim fotografskim izložbama. Danas se fotografijom bavi i izlaže u okviru grupe «Foto radionica ART NATURA ART» .

Foto: Maja Vukelić Pavkov

Tekst: Milovan Ulićević

Autor -
0 1155
Mašine za vezivanje filmova

Ovo je priča o najvećim projektima u nastajanju fotografije iz pera članice našeg kluba koja je provela više godina na radu  u  kompleksu Kodaka u Beču.  On  je obuhvatao od 1969. do 2004. godine, najveću fotolaboratoriju u Evropi, visoko moderne tehnologije. Ulaganjem u čoveka i mašine, Kodak postiže kombinaciju vrhunskog kvaliteta i brze isporuke krajnjem korisniku. Georg Eastman rođen 1854. godine je još u ranoj mladosti bio fasciniran temom fotografije. Godine 1881. osnovao je „Eastman Dry Plate Company“ u Rochesteru, kako bi sproveo njegovu ideju u delo: Da fotografija bude jednostavnija i široko dostupna javnošcu. Samo nekoliko godina kasnije na svetskom tržištu se našla prva kamera za jednostavnu upotrebu, skovana imenom „KODAK“. Postoji mnogo spekulacija o značaju reči „Kodak“, iznenađujuće je da se radi samo o umetničkoj reči. Eastman je tražio što kraću i svima lako izgovorljivu reč, pa je rešio da upotrebi svoje omiljeno slovo „K“, koje se svuda u svetu izgovara isto. Rezultat je bio „Kodak“ , koji se prvi put pominje 1888. godine kao marka, i od tada kao sinonim za sve što ima veze sa fotografijom. U Austriji se Kodak po prvi put pominje 1900. godine. Zbog stalne ekspanzije – posebno zbog rada u fotolaboratoriji – u narednim godinama bile su neophodne nove „fabrike“. Odlučeno je da se sve što ima veze sa fotografijom, sprovede na jedno mesto i dizajnira jedna velika moderna zgrada. slika1 Asortiman Kodaka je širok, uključuje sve što ima veze sa fotografijom. Od klasičnog filma za foto-amatera, medicinskog rendgen filma, preko laserskih štampača za medicinsku primenu i usluge, kao na prrimer, studio za fotografisanje sa profesionalnim, vrhunskim fotografima, preko prodaje digitalnih fotoaparata, pa sve do labor-servisa. George Eastmen, osnivač Kodaka, je sve doveo do tačke „Vi pritisnite dugme, mi ćemo uraditi ostalo“. FOTOGRAFIJA  OBRADA

Prijemno odelenje Kodak laboratorije

Pola sata posle ponoći je. Dvadeset radnika noćne smene, najveće fotolaboratorije „Kodak“ u Evropi, čeka svoju prvu isporuku, i time započinje jedan, uspešan novi radni „dan“. Ubrzo pristiže prva tura, sa više vozila, oko 10.000 papirnih vrećica sa filmovima, ispisane zahtevima, željenim formatom, imenom, mestom i punom adresom. Veliki broj filmova je daleko putovalo da bi se kvalitetno izradilo. Među njima i velika količina iz Srbije. SORTIRANJE U NOĆNOJ SMENI

Sortiranje fotografija

Na svakoj vreći se nalazi „kod“ preduzeća – koji mašina prilikom sortiranja prepoznaje i automatski ubacuje u odgovarajuće plastificirane vreće spremajući ih za vezivanje. (Splice) UVEZIVANJE FILMOVA

Mašine za vezivanje filmova
Vezivanje i kodiranje filmova

Film po film se uvezuje na rolnu u zatvorenoj kaseti, kodira, dobija svoj broj isto kao i vreća u kojoj se nalazio film, da bi se kasnije lako identifikovala u slučaju nespretnosti. Svaka kaseta nosi oko 200 filmova u istom formatu i istim papirom radi lakse izrade. Kaseta sa filmovima odlazi na razvijanje u velikom rezervoaru razvijača sa određenom temperaturom koja se elektronski  održavala. Ovaj deo posla je najodgovorniji – ako se  samo jednom ne proveri temperatura, unište se 200 filmova.

Transport filmova

Svaka rolna sa filmovima, posle razvijanja dobija svoju „listu partije”  koja je precizno popunjena: broj partije, početni broj filma i završni broj, format i vrsta papira (sjajni ili mat) i tako odlazi na pozitiv povećavajući postupak.

Spremno za printanje

Kada je proces razvijanje filomova završen, rolna odlazi na printovanje. Odavde je sve lakše i teško da dođe do većih grešaka. Po nalogu (iz “partija liste“) se na printeru unesu svi potrebni paramteri, montira se rolna sa filmovima isto kao i ona sa papirom koja se nalazi u kaseti i jednim klikom sve odlazi u tamnu komoru.

Rad na printeru

Papir: Ista procedura  kao i kod filma, prolazi kroz ogroman rezervoar razvijača podeljen linijama A, B, C, D, E, F, G, H (istovremeno su se radile sve linije, to jest 8 printera), sušenje i konačno sve je spremno za kvalitetnu kontrolu i deo kompleksa pod nazivom Kontrola. MAŠINA ZA RAZVIJANJE PAPIRA i KONTROLA FOTOGRAFIJA

Mašina za razvijanje papira
Transport u mašini za razvijanje papira

Čovek zadužen na kontrolnom delu je onaj koji nosi odgovrnost za sve što izlazi iz fotolaboratorije. Zaduženje mu je da, iz tamne komore kači papirne rolne na linijama, prekontroliše svaku  fotografiju i sam proceni koja fotografija može da ide dalje na pakovanje. One koje su mutne, prazne ili oštećene prilikom izrade, precrtaju se specijalnom olovkom, jednom ili dve crte , kako bi na sečenju mašina zvana „Superpakerica“, pomoću senzora, prepoznala takve kao „nevažeće fotografije“ i kako se ne bi kupcu isporučile i naplatile. Krajnjem korisniku se mutne i prazne fotografije oduzimaju od ukupnog zbira i ne naplaćuju. Fotografije koje nose 2 crte moraju biti korigovane (vraćaju se na ponovnu izradu) jer su prilikom izrade bile oštećene.

Inspekcija fotografija
Inspekcija i kontrola povećanih fotografija

ISPORUKA FOTOGRAFIJA Došli smo i do kraja produkcije „Završna obrada“. Papir se u sklopu sa isprintovanim filmom seče na podešenoj mašini zvana „Superpakerica“, koja sama pakuje, lepi cene i šalje papirnu vreću sa izrađenim filmom i fotografijama u deo sistema „Isporuke“. Naravno, svaka vreća i dalje ima svoj kod i zna se gde treba da se šalje i ko će doći po nju.

„Superpakerica“
Isporuka fotografija
Magacin za fotografije spremne za isporuku

Prošao je ceo jedan dan i opet je pola sata iza ponoći, treća smena završava svoj radni dan koji preuzima noćna smena. Svaku noć u isto vreme se isčekuje u prvoj (a bilo ih je 3) turi novih 10000 filmova. Kodak je dnevno razvijao preko 30.000 filmova. Od postera, APS-a, studijskih, sudskih i posebnih fotografija koje su se razvijale u „pravoj“ tamnoj komori gde se radilo upravo ono što sada radimo u svetloj komori – Photoshop. Biti tehničar u tamnoj komori je izuzetno lep, naporan ali i kreativan posao. Zbog nastanka digitalne fotografije i smanjene izrade analogne fotografije, najveća fotolaboratorija u Evropi se 2004. godine, zatvorila.

Sačuvane na CD-u fotografije

Fotografije snimio Šandor Somkuti,  tekst napisala Svetlana Vlaškalić

FKV NA DRUŠTVENIM MREŽAMA

3,581FansLike
18Subscribers+1
746FollowersFollow
8SubscribersSubscribe