22. новембар 2017 - 15:49
Autor Posts by Goran Tešanović

Goran Tešanović

3 POSTS 1 komentara

Autor -
0 4087

Gospodin  Helmut Njutn, koji bi u trenutku pisanja ovog članka imao 94 godine, i koga sam u naslovu nazvao Kraljem Perverzije (nečim čime se zaista ponosio od izdavanja njegove knjige ‘White Women’ ili ‘Bele Žene’) može da se pohvali izdavanjem brojnih knjiga između kojih je jedna od najpoznatijih megalomanska ‘Sumo’ knjiga sklopljena spretnom rukom Benedikta Tašena.


Poznat širom sveta po svom kontraverznom i izuzetno uticajnom radu koji se vrti uglavnom oko seksualno eksplicitno poziranih žena, bio je izuzetno voljen. Poznato je da je prodavao svoje printove i do 10.000$ po fotografiji, i za vreme svog života bio je izuzetno poštovan i tražen.

Kako je odrastao kao nemački Jevrej u porodici ruiniranoj od Nacista, život mu je započet propraćen i terorom i uzbudljivošću. Pošto je imao izuzetno privilegovano detinjstvo u Berlinu, svoju prvu kameru, Kodak Brownie, dobio je sa dvanaest godina i bio je apsolutno zapanjen njom. Ono što je manje poznato, jeste da je stekao oko za erotsko, kada je poslat da radi kao šegrt komercijalnoj, društvenoj fotografkinji Madam Yva gde je sa šesnaest godina prisustvovao uzbudljivim fotografisanjima za kataloge donjeg veša.

Kada je pravi teror započet uspostavljanjem Nuremberg zakonima, njegova porodica pobegla je u Singapur i stigla u Sidnej Septembra 27., 1940. Posle rata postao je australijski građanin i promenio svoje prezime u Njutn 1945. godine. Dve godine kasnije, zaprosio je svoju ženu Džun koja je kasnije postala koleginica sa pseudonimom Alis Springs. Zanimljivo je da je pre braka upozorio ‘Moj rad će mi uvek biti na prvom mestu.

Tamo je dobio svoj desetomesečni ugovor sa Britanskim Vogueom i njegova karijera se katapultirala u njegove već poznate visine.

Ono što je specifično za njegov rad jesu ekstremni prikazi ljudske perverzije. Oni su ti koji stvaraju nelagodu i uzbuđenje u nama stvorenu sugestijom narcisizma i perverzije, Njutnovih večnih subjekata.


Na njegovom meniju se nalaze trojke, sadomahizam, prostitucija, voajerizam, sluškinje, ljubavnice, gospodari i dalje – mogli bi se i prepoznati kao fragmenti pornografije, ali to je naravno opovrgnuto njegovom snažnom rukom i neosporivim sjajem sofisticiranosti.

Iako su njegov rad i od samih početaka napadale feminstkinje, on je pronašao svoj put u šokantni, fantastični svet mode i Francuskog Vogue, kasnije i Američkog. On je oblikovao modu koja živi danas, rezultujući u kontraverznim kreacijama, reklamama  poznatih svetskih dizajnera. ‘On je izuzetno uticajan’, kaže gospođa Ana Vintur, urednica Američkog Voguea.

Jedna od njegovih najuticajnijih i najpoznatijih serija jeste ‘The Big Nudes’ ili ‘Veliki Aktovi’ koji prikazuju izuzetno snažno pozirane žene, potpuno nage sa visokim štiklama. Te fotografije su prozivane i fašističkim iz prostog razloga na to što podsećaju na nacističke policijske fotografije iz perioda kada je Helmut kao mladić pobegao iz Berlina.

Pored toga, poznat je i po svojim komercijalnim portretima Holivudskih glumaca, glumica, umetnika i ostalih popularnih ličnosti koje su krasile kulturnu scenu Amerike i Evrope. Pomen zaslužuju takođe i njegovi ‘Panoramski Aktovi’ kao i polaroidi, objavljeni posthumno od strane njegove žene koje prikazuju scene pre i posle svih njegovih legendarnih fotografija.

Jedne od bitnijih knjiga koje su izdate i tokom života i posthumno jesu:

‘Sumo’, Tashen, 2000.
‘World without Men’, Xavier Moreau, 1984.
‘Big Nudes’, Editions du Regard, 1981.
i ‘White Women’, Congreve 1978.

.

Tekst prikaza pripremio:

Goran Tešanović

PS:

Dugogodišnji član Fotografskog kluba Vojvodina Goran Tešanović, koji je studirao Akademiju umetnosti u Novom Sadu i sada se školuje u Švajcarskoj, će održati predavanje o Helmutu Newton-u čuvenom modnom fotografu. Predavanje će se održati  23.12.2014. u 20h. Kako smo se već uverili u Goranove predavačke sposobnosti  i studioznu pripremu ovakvih predavanja (setimo se Irving Pena ) sutra se očekuje jedan dobar omaž Newtonu i modnoj fotografiji Posebno će biti predstavljena i Helmut Newton-a knjiga „Sumo“ Tašen, 2000.

Predavanje je besplatno za sve. Održavaće se u klubu, Bulevar oslobođenja 22 ( Mensa Srbije)

Milovan Ulićević, predsednik FKV


Autor -
2 998

Irving Pen, čovek koji je rekao da nikada ne želi da bude slavna ličnost, je bez obzira postao jedan od najvećih umetnika dvadesetog veka. Fotograf koji je imao toliko unikatan stil da je dobio svoje ’estetsko obeležje’, kako kaže Vogue časopis, već 1948. godine – kada je običan dečak iz Nju Džersija koji je nosio samo farmerice i patike radio za časopis uveliko već tri godine.

Gospodin Pen, koji je  dan danas sa velikim poštovanjem upamćen u hodnicima Vogue-ovih kancelarija na Tajms Skveru, je radio za Vogue skoro 70 godina. Fotografisao je sve: modu, mrtvu prirodu, filmske zvezde, hranu, aktove, cveće, šminku – i  158 naslovnih stranica. Poređane na zidovima galerija, sami njegovi portreti bi formirali bogatu istoriju kulturnog života dvadesetog veka.

Njegova serija ‘Corner portraits‘, ili ‘Portreti u ćošku‘ je postala jedna od njegovih najupečatljivijih serija fotografija. Oni su uzeti na specijalno izgrađenom setu koji je forsirao telo modela u ćošak i, često, oslobodio njegov id.

Kako su majstori fotografije poput Sebastia Salgada i Levis Hinea pokušavali da predstave težinu rada koja je nametnuta radnicima u njihovom radnom mestu, Penov ’Small Trades’ (Mali Zanati) projekat stvoren pre oko 50 godina je težio da ilustruje apsolutnu suprotnost tako što je fotografisao radnike u najlepšem svetlu.
Cela serija fotografija se sastoji iz 252 portreta i pokazuju različite profesije u jednostavnom studijskom okruženju.
Projekat je započet 1950. godine u studiju u Parizu. Pen je bio jedan od najtraženijih modnih fotografa tog vremena i sama ideja o fotografisanju običnih radnika se doimala čudnom s obzirom da je njegovo ime bilo sinonimno sa fotografisanjem glamuroznih modela za modne časopise.

Uporedo sa njegovim zadatkom za Vogue časopis, počeo je da fotografiše različite ljude u njihovom radnom okruženju na ulicama Pariza. Kada se vratio za Njujork, nastavio je seriju i kasnije se proširio i na London. Ono što je zajedničko takođe za sve portrete jeste da su sve homogene; doima se kao da svi njegovi subjekti rade u istom ogromnom gradu.
Za razliku od Hinea i Salgada, ove fotografije su urađene u studiju, pri Penovoj poznatoj postavci; crno bele fotografije sa velikim izvorom svetla sa strane. Često je svetlo bilo prirodno, i dolazilo je sa velikog prozora na plafonu i prozora sa strane.
Njegovi subjekti uvek gledaju samouvereno u kameru naoružani alatkama kojim rade, ili jednostavno kako nose svoje uniforme.
Njihov stav i samopoštovanje je verovatno razlog zbog čega je Pen nastavio da fotografiše preko 250 ovih radnika. Umesto da ih sažaljeva što se bave običnim zanatima, gledaoci osećaju njihov ponos koji oni imaju za svoju odabranu profesiju.
Ovo su ljudi sa kojima bi obično razgovarao samo na minut, dva bilo kog dana, iako njihov jednostavan postupak usluživanja pomaže evoluiranju i davanju života gradu u kom žive. Od najekskluzivnijih restorana do običnih čistača, svi ovi ljudi doprinose društvu, i oni žele da nam poruče da su ponosni na to.

On je započeo da radi kao neplaćeni asistent u dizajnu za Harper’s Bazaar časopis 1937. godine, i njegova karijera se lansirala tek 1943. godine u Vogue časopisu. Njegovi prvi zadaci su bili vezani za dizajn naslovne stranice.  Tek je kasnije po naređenju Aleksandra Libermana, tadašnjeg urednika, krenuo da fotografiše za naslovnu. Njegov prvi omot je bila mrtva priroda i rađena je u koloru.

1947. godine je unajmljen da uradi grupni portret 12 najlepših žena tog doba. U tom fotografisanju je upoznau Lisu Fonssagrives u koju se zaljubio i kojom se oženio. Radili su dugo zajedno i stvarali jedne od Penovih najupečtaljivijih modnih portreta.
Nastavio je da radi za Vogue časopis do kraja svog života.

Ta čelična spona koja drži  životni rad Irvinga Pena, kao i oštrina i neumoljivost se može najviše ceniti u momentima kada se odvajao od modnog rada za časopise. Samo tada je postalo jasno kako je sve što fotografiše produkt njegove  neverovatno nepodeljene svesti. Ne postoje granice; samo različiti subjekti.

za FKV/ Goran Tešanović

Autor -
2 1721

‚Fotografije su brza zamena za reči u jezicima ovog sveta. Definišu naše pojmove o lepoti, istini i istoriji. U našem je dobu fotograf, a ne filozof ‘kralj’. ‘

Ono što Žan Žene, Džimi Durante, Bridžit Bordo, Endi Vorhol i Lena Horn imaju zajedničko jeste upravo da su oni bili samo neki od mnogih ličnosti koje su zarobljene na filmu Avedonovog Rolleiflexa. Više od 50 godina, portreti Ričarda Avedona su ispunjavali stranice najelitnijih časopisa sveta. Njegova vizija ga je načinila jednim od najvećih američkih fotografa.

Rodio se u Njujorku 1923., i napustio je srednju školu ne bi li se pridružio morskim trgovcima kako bi ih fotografisao. Kada se vratio 1944, pronašao je posao fotografa jedne robne kuće. Kroz dve godine ga je ‚pronašao‘ urednik Harper’s Bazaar-a i radio je fotografije za njih, kao i za Vogue i Look i još mnogo časopisa. Kroz svoje mladalačko doba, on je zarađivao primarno kroz svoj komercijalni rad. Njegova prava strast je, doduše, bio portret.

Dok je njegova slava polako rasla, rasle su i njegove šanse da upozna i fotografiše slavne ličnosti mnogih disciplina. Njegova sposobnost da predstavi lične poglede slavnih ličnosti, koje su inače bile udaljene ili nedostupne, je privukla pažnju javnosti kao i slavnih ličnosti. Mnogi su ga zahtevali prosto zbog svojih javnih fotografija. Njegov umetnički stil je doneo dozu sofisticiranosti i autoriteta portretu. Više nego išta, njegova sposobnost da opusti subjekte i približi im se mu je pomogla da stvori intimne fotografije, fotografije koje traju.

Kroz svoju karijeru, Avedon je održavao svoj stil jedinstvenim. Poznati po svom minimalizmu, Avedon je psvoje portrete fotografisao na beloj bešavnoj pozadini. Kada su radili printove, redovno su bili oivičeni crnom linijom filma. Kroz minimalizam njegovog praznog studija, Avedonovi subjekti su se pomerali slobodno, i baš je taj iznenađujući i eksplozivan pokret bio ono što je donelo osećaj spontanosti njegovom radu. Dok su mnogi fotografi bili zainteresovani samo da uhvate jedan momenat u vremenu, ili pripremajući se za formalni portret, Avedon je pronašao način da spoji ta dva u svoju verziju toga.

Pored svog rada za časopise, Avedon je sarađivao na mnogim knjigama . 1950., radio je sa Truman Kapotom na knjizi koja je zabeležila neke od najpoznatijih i najvažnijih ljudi tog veka. Knjiga ‚Observations‘ se sastojala od portreta Pabla Pikasa, Openhajmera, Mae Vest, Glorije Vanderbilt i drugih.

Time je napustio bezbednost svog studija i odlutao u neke nepoznate vode. Uradio je to nekoliko godina kasnije tako što je otišao na Divlji Zapad i fotografisao radničku klasu Amerike.

Kroz 1960. godine Avedon je nastavio da radi za Harper’s Bazaar i 1974. godine je sarađivao sa Džejmsom Baldvinom na knjizi  Nothing Personal. Kada su se upoznali u Njujorku 1943., Baldvin i Avedon su bili prijatelji i saradnici više od 30 godina. Kroz 1970te i 80te je radio za Vogue gde je uradio jedne od najpoznatijih portreta decenije. 1992. je postao prvi zvanični fotograf Njujorkera i dve godine kasnije je Whitney muzej sakupio njegove radove kroz 50 godina i sklopio ih u retrospektivu, Richard Avedon: Evidence. Izglasan je kao jedan od 10 najvećih fotografa na svetu i 1989 godine je dobio počasni doktorat od Kraljevske akademije umetnosti u Londonu. Danas nas njegovi portreti dovode bliže do intimnih pogleda velikana i poznatih.

Umro je 1. Oktobra, 2004 godine u svojoj rezidenciji na Montoku.

Avedon je rekao da mu  je bilo bitno čitavog života da se ne odriče većinu stvari koji bi ljudi jednostavno bacili u kantu za otpatke.  Uvek je nastojio ka tome da bude u dodiru za nežnošću u sebi, sa muškarcem i ženom u sebi, sa detetom i dedom u sebi. Te stvari su se po njemu morale održavati živim.

On je fotografisao stvari kojih se plašio. Stvari sa kojima se nije mogao suočiti bez kamere. Smrt njegovog oca, ludilo, žene kada je bio mlađi. Dalo mu je to određenu vrstu kontrole nad situacijom jer je znao da je dobar posao urađen. I time što je fotografisao stvari kojih se plašio, ili koje su ga interesovale, on je istražio, naučio i smirio „duhove“.  Sve se jednostavno prenosilo na papir.

Planirao sam da počnem od ljubavi prema lepoti žena i samoj strasti prema modi, ali je to naprosto nemoguće započeti a da ne spomenem njegovu sestru Luiz i njenu tragičnu priču.
Luiz Avedon je bila njegova mlađa sestra koja mu je bila inspiracija za rad u početku.  Kako bi izgradio svoj prvi portfolio, Avedon je eksperimentisao tako što je koristio svoju sestru kao modela. Uvek je govorio kako je nenadmašno prelepa, i ono što je tragično u njenom životu jeste činjenica da je još kao mlada počela da pati od teške mentalne bolesti. Umrla je vrlo mlada u mentalnoj instituciji. Avedona je morila njena smrt.  Oko 1960. godine uradio ličnu reportažu na temu mentalne ustanove. U tim portretima možemo primetiti samo odraze njegovih osećanja i boli koju je osećao kada je njegova sestra prolazila kroz tu fazu njenog života. Usudio bih se da kažem da su portreti tih ljudi predstavljali zapravo portrete njegove sestre.

Za časopis Egoiste, Avedon je rekao: ’Luizina lepota je bila događaj unutar naše male porodice, ali i nesreća njenog života. Bila je prelepa.  Tretirali su je kao da nema apsolutno ničega ispod njene savršene kože, kao da je tu samo njen dug vrat, njene duboke braon oči… Svi moji modeli – Dorian Lei, Elis Dejnijels, Karmen, Marela Agneli, Odri Hepburn – su bile brinete, sa dugim vratovima, malim nosićima i ovalnim licima. One su bile uspomene na moju sestru. ’

Posle službe u mornarici, Avedon je pronašao posao fotografa u jednoj robnoj kući. Dve godine nakon toga ga je pronašao umetnički direktor Harper’s Bazaara i radio je fotografije za njih kao i za Vogue i Look i bezbroj drugih magazina. Kada je primljen u Harper’s Bazaar, urednik je bio Aleksej Brodovič. Avedon je pronašao u njemu karakter svoga oca. Obojica su bili povučeni, vrlo snažnih stavova i karaktera. Tokom prvih godina svoje karijere, radio je samo kao modni fotograf i od toga je živeo.
1945. su ga poslali editori Harper’s Bazaara u Pariz kako bi svojim fotografijama pomogao da se vrati stari glamur Pariza pre Drugog svetskog rata. Niko nikada nije video ništa slično tim fotografijama. To su bili radovi koji su šokirali ljude. Na tim fotografijama možete videti žene u svojim dvadesetim godinama koje trče ulicama Pariza odevene u najskupljim haljinama ili kaputima tog vremena često ili same, ili uz pratnju. One žive prelep i glamurozan život. Tridesetim godinama 20. veka su modnom fotografijom vladali divovi kao što su bili Sesil Biton, Horst P. Horst čije su tradicionalne poze tela obeležile čitave dve decenije. On je promenio apsolutno celu atmosferu modne fotografije. Pre njega, svaki model je pozirao. Postala je statua.
Ali kod njega je bila drugačija situacija. On je učestvovao, bio je u fotografiji. I način na koji se pokretao sa svojim rolejfleksom bio je kao da je igrao sa vama. I upravo se sada vraćam na rečenicu koju sam gore naveo a to jeste što je on rekao da je celog života morao da ostane u kontaktu sa detetom u njemu. Ove modne fotografije četrdesetih i pedesetih godina 20. veka bih smelo povezao sa tim stavom. Taj impuls kada imaš 20 godina, i kada ti je sve u pokretu, humoru, vitalnosti i na neki način otvorenom svetu seksualnosti; on je bio privučen time. On je te elegantne žene posmatrao očima deteta i upravo zbog toga su one razigrane. I zbog toga te fotografije i dan danas stoje.

Za Avedona je sećanje na njegovog oca komplikovano. Jako je malo podrške dobijao od ogorčene glave porodice. Njegova emocionalna konekcija je dolazila od njegove živopisne i teatralne majke. Nema fotografija iz detinjstva Avedona sa njegovim ocem i zbog toga su njegove fotografije otaca sa devom ispunjene čežnjom. To su za njega bile fantazije trenutaka koje se nisu desili.
Govorio je da portreti njegovog oca nemaju apsolutno ništa sa umetnošću fotografije. To je bio njegov vid pokušavanja da dopre do njega i da mu pokaže ko je on. Avedonov otac je svoju emocionalnu stranu predstavljao kroz materijalne stvari i probleme sa novcem. Smatrao je da su rani portreti vrlo neprijatne i užasne fotografije. Fotografije koje je uradio u poslednjim stadijumima raka svog oca koje je napadao jedan kritičar oslikavale su njegov bes i ogorčenost prema svom ocu zbog nedostatka posvete pažnje koji mu je otac pružao dok je odrastao. Ja lično mislim da je to suviše plitko. Mislim da oslikavaju takođe i mnogo nežnosti jer je čovek patio. Na kraju jednog života. Telo je još uvek tu, ali već počinje da nestaje i ono što mi vidimo jeste kako osoba postaje svetlost.
Avedon nije znao šta te fotografije znače. Analizirao ih je bezbroj puta i palo mu je na pamet nekoliko godina kasnije da je to ipak bio pokušaj opozicije kroz svoju kameru.
Kada sam ja prvi put video te fotografije, one su me uznemirile jer sam pre svega pomislio da je taj krupni plan na neki način narušavanje privatnosti. Ali to je opet sama suština fotografije. Narušavanje privatnosti i narušavanje svega u svom umetničkom obliku. Čudno mi je da bilo ko može da misli da umetničko delo ne bi trebalo da uznemirava ili narušava. Ali to je oblast same umetnosti. Da te čini uznemirenim, da te tera da razmišljaš i osećaš.
Neki ljudi tvrde da je ovim fotografijama Avedon na kraju i prihvatio smrt kao nešto što se ne može izbeći na samom kraju.

Avedon je mislio da je njegov najbolji rad upravo onaj koji uradio na američkom zapadu. Uradio je tu seriju kada je napunio 60 godina. Tada je počeo da biva svetan svoje smrtnosti. Ono što je suština tih portreta jeste da postoji dublja veza između tih ljudi i stranaca. Avedon se 1974. razboleo usled upale srca i odbijao je da prestane da radi. Otišao je na Zapad da se oporavi i otkrije svoj sledeći veliki projekat. Dalekosežni letopisi dela Amerike koju nikada nije fotografisao. Skitnice, usamljenici i obična radna klasa. Bio je uzdizan zbog svoje teške i neumoljive vizije.

Nežnije, ali i preterano oštrije su ove fotografije od njegovih ranih portreta. Ove fotografije odražavaju i istražuju dublje živote ovih ljudi na granicama, oni koji su spremni da urade sve ne bi li ispunili svoj američki san, kako kažu.
Po Avedonu, ove fotografije imaju svoje živote. Ono što se desilo između njega i tih ljudi je važno samo za njih, ali i potpuno nebitno za fotografiju. Ono što se nalazi u njima je vrlo obuzdano, ali i na neki čudan način, oslobađajuće za sve.

za FKV / Goran Tešanović

FKV NA DRUŠTVENIM MREŽAMA

3,584FansLike
18Subscribers+1
754FollowersFollow
8SubscribersSubscribe